Не журити, не трговати КиМ- статус за Север, није замена за статус покрајине
ЖИВАДИН ЈОВАНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК БЕОГРАДСКОГ ФОРУМА:
ЗА СТАТУС КИМ КАО СРПСКЕ ПОКРАЈИНЕ НЕМА НИ ЗАМЕНЕ НИ НАКНАДЕ
- Једино би јасно одбијање трговине Косовом и Метохијом био знак да је владајућа елита на висини историјске одговорности за будућност Србије. Једино то би обезбедило стварно поштовање и углед какав Србија заслужује
- Дубоко је погрешно и недостојно озбиљне политике и озбиљних државника ако решавање вековног проблема Косова и Метохије повезују са некаквим датумима, преговорима о чланству, инвестицијама и обећањима. То што је она силом отета и окупирана - не оправдава да се преговара, тргује или погађа о томе шта се, евентуално, може добити као накнада
- Журе се, кажу, јер не желе да проблем остављају будућим генерацијама! А шта ће им оставити журбом и „кооперативношћу“ која је, по оцени многих, већа од „кооперативности“ претходника?
- Изненађен сам журбом! Кажу - сада је најбољи тренутак! Шта је то тако „најбоље“ у положају Србије у овом часу што поткрепљује оцену да је „сада најповољнији тренутак“ за „историјски договор“? Да ли је ојачала улога Савета безбедности и Уједињених нација, као целине, у процесу решавања овог проблема? Да ли су САД и Немачка (ЕУ) постали мање пристрасни у прилог Албанаца? Да ли је Запад одустао од „плана Ахтисари“ и вратио се резолуцији СБ 1244?
- Ако има боље основе од резолуције 1244, треба је обелоданити. Ако неко одбија решење у складу са резолуцијом СБ УН 1244, да ли Србија мора да се покори, да одустане од одлуке органа најодговорнијег за мир и безбедност у свету, да и сама учествује у кршењу међународног права?
- Имамо права да брзоплетим одлукама данас лишимо будуће генерације да, у измењеним, за Србију повољнијим условима, проблем Косова и Метохије реше праведно, без притисака и наметања сила које су од Србије отеле и Албанцима поклониле део српске постојбине?
ДОСАДАШЊОЈ спољној политици, ако смо је уопште имали као кохерентну стратегију, треба најпре обезбедити алтернативу, потом ићи на решавање статуса за КиМ. Без те алтернативе тешко се може замислити праведно и одрживо решење.
Једино би јасно одбијање трговине Косовом и Метохијом био знак да је владајућа елита на висини историјске одговорности за будућност Србије. Једино то би обезбедило стварно поштовање и углед какав Србија заслужује.
Дубоко је погрешно и недостојно озбиљне политике и озбиљних државника ако решавање вековног проблема Косова и Метохије повезују са некаквим датумима, преговорима о чланству, инвестицијама и обећањима. То што је она силом отета и окупирана - не оправдава да се преговара, тргује или погађа о томе шта се, евентуално, може добити као накнада.
За статус Косова и Метохије као српске покрајине нема замене или накнаде. Статус за Север, није замена за статус Покрајине. Иначе, за оне који верују у нагодбе, или су импресионирани слаткоречивошћу својих западних саговорника, треба подсетити да су ти њихови саговорници, током протекле две деценије, остваривали своја обећања искључиво према непријатељима, или супарницима Србије и српског народа. До сада јавности нису доступни озбиљнији аргументи за оцену да се нешто изменило у стратегији САД, Велике Британије и Немачке (ЕУ) према Србији и српском народу. А да ли ће се изменити на боље, да ли ће стварно а не само на речима, почети да уважавају Србију? Убеђен сам да хоће. За ту промену, других према Србији, неопходна је и промена односа Србије (њеног вођства) према самој себи, мора почети да уважава себе и своје виталне интересе. Србија мора знати да каже НЕ на сваку подвалу, или захтев да жртвује своје виталне, легитимне, трајне интересе зарад пуког опортунизма, или тренутне комерцијалне користи.
Брига о интересима грађана и јасан став да се статус Покрајине може решавати само у складу са резолуцијом СБ УН 1244, нису захтеви који се међусобно искључују. Напротив.
Изненађен сам журбом! Кажу - сада је најбољи тренутак! Шта је то тако „најбоље“ у положају Србије у овом часу што поткрепљује оцену да је „сада најповољнији тренутак“ за „историјски договор“? Да ли је ојачала улога Савета безбедности и Уједињених нација, као целине, у процесу решавања овог проблема? Да ли су САД и Немачка (ЕУ) постали мање пристрасни у прилог Албанаца? Да ли је Запад одустао од „плана Ахтисари“ и вратио се резолуцији СБ 1244? Да ли је Србија обезбедила савезнике изван оних који су 1999. учествовали у освајачкој агресији против Србије и позвала их да учествују у процесу решавања косово-метохијског питања?
Запад, више него очигледно, игра на карту економско-социјалног стања у Србији које је горе него икада, да би поново обећањима инвестиција, запошљавања и „бољег живота грађана“ приволео нову гарнитуру на власти на још веће концесије у погледу Косова и Метохије, него што их је дала претходна власт. Нова власт је тек нешто више од три месеца у седлу, нема дужих непосредних искустава у вођењу државе, није усвојила стратегију ни о Косову и Метохији, нити о спољној политици. Ко не би бар покушао да те околности искористи и да поново своје интересе намеће Србије!
Журе се, кажу, јер не желе да проблем остављају будућим генерацијама! А шта ће им оставити журбом и „кооперативношћу“ која је, по оцени многих, већа од „кооперативности“ претходника? Зашто су садашњи партнери Србије - САД, Немачка (ЕУ) својим обећањима, нарочито после 2000. изневерили, када се зна да је Србија чак и саму себе рањавала, понижавала само да би доказивала кооперативност и европску опредељеност?
Шта је добила зато што је прихватила Еулекс „као статусно неутрално присуство“ ЕУ које је све своје капацитете уградило у припреме за једнострано илегално порглашење независности Приштине фебруара 2008? Шта је добила одустајањем од своје и прихватањем ЕУ-резолуције у ГС УН?
Зашто су изостајале обећане инвестиције, извршавање предуговора, изјава о намерама? Зашто инвестиција ни сада нема, зашто их неће бити у времену пред нама?
Зашто буџет Србије и данас више зависи од позајмица из Русије, инвестиција у инфраструктуру из Кине и Русије него од помоћи и инвестиција са Запада?
Пошто је Србија и даље под притисцима (САД, ВБ и Немачка не врше притиске, само „охрабрују“ Србију да излази у сусрет његовим интересима) и обманама - то не постоје услови за праведно, компромисно и одрживо решење у вези са статусом Косова и Метохије. За истински компромис који уважава важније интересе Србије сада не постоје услови. Осим уколико се за компромис не прогласи добровољно одустајање од права која Србији припадају на основу Повеље ОУН, основних принципа међународних односа и коначно, на основу резолуције СБ УН 1244.
Зашто државни руководиоци све ређе помињу статус као суштинско отворено питањсе без чијег решења тешко може бити трајне стабилности? Зашто све ређе помињу резолуцију СБ УН 1244?
Ако има боље основе, треба је обелоданити. Ако неко одбија решење у складу са резолуцијом СБ УН 1244, да ли Србија мора да се покори, да одустане од одлуке органа најодговорнијег за мир и безбедност у свету, да и сама учествује у кршењу међународног права? Шта је то што јој је вредније, који форум и силе представљају већи ауторитет и обезбеђују већи „бенефит“, од Савета безбедности?
Да ли Србија када је реч о борби за легитимне интересе гарантоване по резолуцији СБ 1244 консултује још било коју силу, на пример, Русију и Кину, или је задовољна искључиво сарадњом са САД, ВБ и Немачком?
Да ли сматра да је довољно да Русију и Кину консултује само око економских питањња - инвестиција у енергетику, гасовод, мостове, железнице и другу инфраструктуру, око тога заједничког наступа са Западом на руском тржишту и заједничком коришћењу бесцаринског режима, улогом моста за интересе западног капитала према Русији (!).
Није ли то превише упрошћено: Србија и Запад да искористе Русију! Тешко је предпоставити да Русија седи на ушима, или да има проблема у директној трговини са Западом!
Откуда на једном та претерана амбиција да се тежак, вековни проблем Косова и Метохије реши, ако је могуће, чак и пре истека мандата ове Владе. Немамо, каже се, право да тај проблем остављамо будућим генерацијама. Какво се решење има у виду? Какво се најбоље може постићи, морамо бити реални, одавно нисмо присутни на Косову и Метохији.
А да ли постоје услови за праведно решење? Сада је прави, готово најбољи тренутак, одговарају. На основу чега се оцењује да је сада прави час?
Е, на то питање нема одговора и ту почиње дилема - да ли се жури: Немачкој (ЕУ), Великој Британији и САД, или Србији?
Чини се, ипак, да је Србији, њеном руководству речено да Србији треба да се жури, да узме иницијативу, да прихвати највиши политички ниво, да натера Тачија у дефанзиву! Каква подвала! Само уђите у млин, после ћемо дозирати - мало притисака, мало шаргарепице, мало по која уцена. Рецепте смо припремили, резонују представници Запада, док наше тапшу по раменима и осмехују им се.
И отуда серија билатералних сусрета, са Ештоновом, са двојцем Ештонова, Клинтонова и коначно са Тачијем.
Ако је у интересу Србије и са ђаволом, а камо ли са обичним адресатима са Интерполових потерница и осумњиченима за трговину људским органима.
Интерес Србије, на првом месту - изјављују представници Србије!
То што се сусрети са са оптуженицима за најтеже злочине ретко догађају у пракси других држава, посебно у пракси САД, ВБ и СРН, није важно. Не морају оне у свему да буду пример Србији.
Србија је независна, самостала и суверена, никоме не угађа, осим себи. Ничије налоге не извршава, до свих тих идеја долази сама, уверена да је управо то што чини у најбољем интересу Србиује и свих грађана у региону. И све то, сви ти сусрети и разговори са Ештоновом, Клинтоновом, по више пута, са Тачијем и другима, одвијају се без усвојене стратегије!
Шта је ту лоше, чуде се представници Србије, то је знак високог поштовања Србије, из тога црпимо идеје за стратегију и тактику, сви они, уствари, нама помажу како би наша стратегија била што реалнија, а разговори текли без изненађења. Уосталом, то са Тачијем и нису неки разговори за које је потребна стратегија, ту се више разговара о методологији, техикалијама, а политички ниво за за било која питања, била методолошка, техничка, ништа не смета. А руковање, дајте да не ситничаримо, коме је то уопште важно! Уосталом, подразумева се и руковање са фуснотом!
И тако. Као да се разумемо боље него икада. И са Западом и са Истоком. И са УН и са ЕУ. И, што је још важније, као да и грађани Србије све то примају са разумевањем и одобравањем. Лако је у добром бити добри, на муци се познају јунаци. Као. А да ли је баш све то тако, то није важно. У политици је важна перцепција. Бар до извесног тренутка.
Теза да будућим генерацијама немамо право да остављамо нерешен проблем Косова и Метохије има и други део: Ако, због околности изван наше моћи, нисмо у стању да у овом тренутку обезбедимо трајно решење које ће бити праведни компромис а не израз „охрабривања“ од савезника терористичке ОВК, да ли имамо права да брзоплетим одлукама данас лишимо будуће генерације да, у измењеним, за Србију повољнијим условима, проблем Косова и Метохије реше праведно, без притисака и наметања сила које су од Србије отеле и Албанцима поклониле део српске постојбине.
Решење је свима потребно. Али, не било какво, већ које може трајати, које неће бити добро само за једну страну и евентуално за елиту друге стране, већ које ће народ прихватити и подржати. На Балкану је превише вештачких, силом наметаних, али на дужи рок, тешко одрживих решења.
Опасно је тој виртуалној идили решења-привида западних кројача, додавати још једну - „решење-привид“ за Косово и Метохију по принципу „територије за развој“, или за „инвестиције“, „бољи живот грађана“, још једном, по ко зна који пут, на штету Србије и српског народа. „Сви ће бити добитници“ већ чујем реакцију. Да, само, што се на овим просторима „та пјесма није пјевала последњих 20-так година“, рекао би у препеву савремени Давид Штрбац.
Шта се журбом добија? На самом Косову и Метохији, врло мало, или ни мало.
На Северу укидање „паралелних институција“ и „прелазни период“ са америчким гувернером који попут Вилијама Клајна у бившој Сремско-барањској области, управља том облашћу и стварањем „интегрисаних институција“. Да ли ће Срби на северу имати поверење у такво „решење“?
Ако Београд оцењује да хоће, требало би рећи на основу чега. Ако неће, шта онда добијамо? Није искључено да добијемо оно што се желело избећи. А ван Покрајине, можда тај Датум који би у црквеном календару био уписан црвеним словом као највећи нововерски празник демократизоване Србије. Да, и састанак српских и америчких привредника под окриљем Стејт департмента, како обећа госпођа Клинтон.
Сами преговори са ЕУ би највероватније трајали наредних 10-ак година, под условом да ЕУ преживи то време и да српска власт издржи одуприући се свакој алтернативи у спољној политици.
Време је да се схвати да ни једна политичка опција, па ни ЕУ, није без алтернативе, па тек онда да се разговара о статусу за КиМ. За неке земље и Тачија питање је решено, за друге земље, укључујући Србију, није решено. Решиће се када се испоштује резолуција СБ 1244.
Политика без алтернативе, тешко може бити озбиљна државна политика а поготову, неуравнотежена политика за коју се и садашња, једнако као претходна, власт декларише.
Праведно решење је незамисливо ако се процес извуче из Савета безбедности УН и оквира резолуције 1244. Другим речима, ако се из процеса елиминишу Русија и Кина, као сталне чланице СБ и већина чланица светске организације које су до сада биле уз Србију.
То Србију оставља на милост и немилост САД-а и Немачке (ЕУ). Има ли смисла подсећати да су се оне држале само обећања која су давала противницима Србије. Обећања према Србији, нису била постојана.
Да ли је могуће да, после свега, прихватимо туђа тумачење историјских искустава, интереса и будућности Србије и нас самих!?
На тако високом нивоу свакако се преузимају одређене обавезе, дају обећања, праве предвиђања, календари, дневни редови. Дају се изјве да је Србија спремна да нормализује односе са Косовом ради заједничког улакса у ЕУ. А државна стратегија још увек није усвојена и не зна се када ће бити усвојена.
Ни у једној изјави званичника Србије нема позивања на поштовање резолуције СБ 1244, нити захтева да се отвори тема статуса. То отвара питање да ли ће државна стратегија о Косову и Метохији на прави начин одразити дугорочне државне и националне интересе, или ће, „конструктивним нејасноћама“ кодификовати ставове и захтеве које смо до сада слушали од високих представника са Запада.
Одступање од гаранција садржаних у резолуцији СБ 1244 и од Устава Србије ради добијања датума за преговоре може нанети Србији непоправљиве штете.
Сада ни највиши представници Србије не крију да је признавање тзв. Републике Косово, услов за чланство у ЕУ, само што моле да Запад тај услов не поставља током преговора, већ на крају. Дакле, када цео процес буде дошао до тачке без повратка. До тада, рачуна се, вероватно, и народ у Србији ће схватити неминовност признања.
Прошло је доста година откако на страницама Политике тадашњи потпредседник Савезне владе СРЈ и лидер Г-17 плус, господин Мирољуб Лабус писао да није битно да ли је Косово део Србије или није јер ће једног дана и Србија и Косово бити унутар ЕУ. Тада је то било дисидентско мишљење једног од лидера ДОС-а, неприхватљиво Влади, још мање опозицији. Чини се као да је неко данас нашао смисла да обнови идеју Лабуса и да је представи у новом паковању.
Истина, или перцепција?
