Може ли ова власт путинизовати Србију?

ВУЧИЋ НЕ ПРОПУШТА ПРИЛИКУ ДА НАГЛАСИ ДА ЈЕ ДРЖАВА НАЈЈАЧА И ДА ЋЕ ТЕК БИТИ - НАЈЈАЧА, АЛИ...

         МЕДИЈИ блиски СНС  и Александру Вучићу почињу да „набацују”, чак и да отоврено пишу: да је Србији потребна путинизација.

         Путинизација Србије се гура као неопходност да се у Србији најзад „заведе закон”.

         Нема још ни полутврдњи да Вучић већ ради на путинизацији Србије или да је он будући српски Путин. Али, све сугерише такве помисли јер Вучић предводи борбу против корупције, грми – закон, закон... Не пропушта прилику да нагласи да је држава најјача и да ће тек бити – најјача.

         Шта кажете за започету медијску „путинизацију Србије”?

         Може ли бити путинизације у (полу)окупираној земљи? Са влашћу која тек треба да покаже да ће озбиљно радити на томе да Србији поврати изгубљени и под Досом странцима добровољно препуштани суверенитет...

 

Александар ПАВИЋ, политички аналитичар

Нема путинизације без суверенитета

• А Србија се тренутно одрекла суверености. То стање је непроменљиво све док је Србија роб европских интеграција
• Путинизација је нешто што би се осетило. Људи ту реч не могу да дефинишу 100 одсто, али знаће кад се буде десило. То значи да видите да институције раде много више него медији, да имате крупне рибе које са лисицама иду у притвор, за које су већ припремљене и дигнуте оптужнице са малим изгледима да ће да се извуку

         ОВО је покушај грађења таквог имиџа, као код Путин, али засад личи само на медијску представу.

         Путинизација је нешто што би се осетило. Људи ту реч не могу да дефинишу 100 одсто, али знаће кад се буде десило. То значи да видите да институције раде много више него медији, да имате крупне рибе које са лисицама иду у притвор, за које су већ припремљене и дигнуте оптужнице са малим изгледима да ће да се извуку.

         Докле год се главна битка води у медијима и свесно се свакодневно води кампања много више у медијима него у институцијама, то је знак да то није истинита путинизација него њен сурогат.

         Путинизација није могућа у земљи која није суверена. Једино што се овде дешава је да неко дође на политичку сцену и да истерује свој интерес – један или други, а ниједан није онај суштински - национални.

         Дакле, без суверенитета нема путинизације, а Србија се тренутно одрекла суверености.

         То стање је непроменљиво све док је Србија роб европских интеграција

 

Љубомир КЉАКИЋ, политиколог и публициста

Користе „путинизацију” као кад су Тадића прогласили за Клунија

• Очекивање да ће приписивање Вучићу да води политику као Владимир Путин ојачати његов јавни кредибилитет до те мере је глупо да немам речи
• Прислушкивање, џип у колони и вечера у Бриселу десили су се у исто време и свако ко сабере један и један зна да је тема ово под три

         ПРВО: потпуно је глупо да се неки модел тако површно и маркетиншки представља као решење за неку средину као што је Србија. То само говори о недостатку политичког знања и компетенције људи који заговарају такво јефтино и површно подражавање туђих успеха.

         То није пут за Србију – пут је да се нађе право решење кроз уверљиву политику, а не маркетиншку политику.

         Друго, „путинизација“ је у овом случају употребљена као кад су Тадића звали Џорџ Клуни.

         Очекивање да ће приписивање Вучићу да води политику као Владимир Путин ојачати његов јавни кредибилитет до те мере је глупо да немам речи.

         Ако Вучић хоће да својој политици да уверљивост  - мора престати да мисли да су честс појављивања на ТВ и обећања да ће нешто да се догоди `до краја недеље` – добар пут.

         Тај пут је већ испробала прошла влада која се више бавила телевизијама и новинама него стварношћу.

         Прво нешто урадите па то покажите јавности, а не да прво кажете, па можда и не урадите. Ражањ се не прави док је зец у шуми – шта имамо од тога што нам неко покаже ражањ, а зеца нема нигде!

         Степен суверености Србије је до те мере сужен да се о суверености не може причати у класичном смислу, по дефиницији која се учи на факултетима!

         Имамо ситуацију да премијер иде у Брисел на састанке са Ештон и Тачијем без икакве одлуке Скупштине или документа. Сви обећавају да ће нешто да се појави...а у исто време државни органи о тим стварима и не расправају.

         Прислушкивање, џип у колони и вечера у Бриселу десили су се у исто време и свако ко сабере један и један зна да је тема ово под три.

         А то под три стоји са стране због гужве око прислушкивања и џипа.

         Јавност се тренира да је 10. децембар кобајаги рок за нешто, док је 10. децембар тренутак кад ће они да кажу: сад мора да се успостави граница!

 

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ, историчар и политички коментатор    

Путинизација није могућа у земљи каква је Србија

• За сада је проблем у томе што кораци у борби против корупције треба да дају праве, а не само медијске резултате и што у одбрани националних интереса морамо да будемо много чвршћи и да много мање попуштамо. Не да бисмо личили на Путинову Русију, већ да бисмо личили на иоле нормалну државу

         У ЗЕМЉИ која је мала као Србија, путинизација није могућа.

         Све и да смо суверена земља, путинизација би пре била илузија него стварност.

         Ми можемо да ствари радимо мање претенциозно и да се не оптерећујемо ни Путиновим успесима, ни било чијим другим. Треба да радимо на одбрани националног интереса и успостављању бољег системског амбијента у држави.

         За сада је проблем у томе што кораци у борби против корупције треба да дају праве, а не само медијске резултате и што у одбрани националних интереса морамо да будемо много чвршћи и да много мање попуштамо. Не да бисмо личили на Путинову Русију, већ да бисмо личили на иоле нормалну државу.

         У борби против корупције треба да сачекамо да видимо који ће бити резултати, али то не значи да треба да изгубимо критичност ни набој који ће нам сутра бити потребан.

         Ако видимо да земља не иде у нормалном правцу.

 

Драган ПЕТРОВИЋ, виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду

Нема још промена набоље, наш проблем је у суверености

• Ни у борби против криминала нису испуњена очекивања. Најкрупнији криминалци у које народ показује прстом, као Пајтић и Шутановац, нису ни дирнути
• Плашим се да је наш проблем у суверености, јер исти они који штите главешине ДС и који су омогућили да се не подели ДС, суфлирају делу (надам се - само делу) наше власти шта да ради

         У РУСКОМ случају је путинизација дала позитивне резултате, па би код нас то био синоним за успех и битну промену ситуације.

         Код нас треба да се промене три чворишне ствари. Прво треба променити економски систем. Неолиберализам је дао катастрофалне резултате на Балкану и Србији, али и у свету. У САД се срушио иако му је тамо био центар. Ако се не промени економски систем, ако се не напусти неомонетаризам - борба против криминала и корупције неће значити превише.

         Друго – морамо увести слободу медија, јер су они у већини неслободни. Треће су државна питања – као КиМ, статус Војводине исл.

         Кад се стање у та три питања сагледа, видимо да се друштво урушава под страним притиском и да се ствара друга Србија. Поред најбоље воље и личних симпатија које имам према Вучићу и СНС, и поред промене Владе за шта сам дао допринос, као економиста и политиколог, не видим кључне промене набоље за ових 100 дана.

         Из памети, а не срца - кажем да не видим никакве кључне и важне промене!                          

         Само променама се долази до суверености, а не неким декретом или изјавом.

         Вучића не треба оптуживати за економски систем јер му је у Влади наметнут Динкић, али по питању Косова и Метохије нисам могао ни сањати овако лош развој ситуације. Од више спорних одлука, најспорнији је покушај континуитета са оним што је потписао Борко Стефановић.

         Стручњаци за право су објаснили да ће Србија - ако примени ИБМ границе - направити зид према северном делу Покрајине. Не могу да разумем кад Вучић, у интервјуу пре три дана, каже да се стабилност и озбиљност државе Србије сагледава у томе да испоштује све што је претходна власт потписала – дакле укључујући и оно што није прошло парламент – а нарочито је апострофирао ИБМ границе.

         Једино што овоме може да да неки смисао је ако су сви они у дослуху са будућом одлуком Уставног суда поводом жалбе ДСС – па да је то нека игра!  

         Ни у борби против криминала нису испуњена очекивања. Најкрупнији криминалци у које народ показује прстом, као Пајтић и Шутановац, нису ни дирнути.

         Плашим се да је наш проблем у суверености, јер исти они који штите главешине ДС и који су омогућили да се не подели ДС, суфлирају делу (надам се - само делу) наше власти шта да ради!

         Ако се у борби за Косово задрже на фразама како га не дају, а наставе да чине велике уступке, доживеће велики пораз који неће моћи да оправдају потезима на другим пољима.

         Косово је кључно питање за ову Владу.

         Вучић не може никакав имиџ да добије путем медија, јер ти медији нису успели да од Шутановца направе признатог војсковођу, а од Тадића државник или од Цветковића доброг премијера.

         Краткорочни медијски ефекти не воде ничему, само рад на три проблема које сам споменуо – а који се уједињују у тачки суверености!   

 

Милош КНЕЖЕВИЋ, политички коментатор

За путинизацију Србије потребна је Русија

• Русија се опоравила, руски председник оличава раст и развој, евроазијско снажење Руске Федерације. Путиново раздобље народног капитализма и суверене демократије непатетично се преображава у изузетну епоху. Јељцинизам у Србији никада није имао симпатизере и поклонике. То конфузно и инфериорно раздобље руске политике подударало се са супериорним и охолим бушизмом и клинтонизмом. У Србији, тог и каснијих времена, препозната је судбинска разлика између Путина и његовог неузорног председничког претходника. Србији, једноставно речено, импонује јака Русија  
• Мало ко, дакле, у Србији жели обамизацију, многи у путинизацији виде рецептуру за спас. Путин је, уосталом, најпопуларнији српски политичар... Лапсус, или стилска грешка, али свакако најпопулуранији инострани политичар у Србији. О томе сведочи навијачки хук на Звездином стадиону
• За реплику Путина у Србији потребна је Србија која бар мало, у малом личи на велику Русију. Да наликује а не да буде иста, јер је то немогуће. Шта је онда могуће остварити на основу Путинове допадљивости и атрактивног имиџа међу грађанима Србије? Шта би било потребно? Најпре, општи и дубоко усађени патриотски став према властитој земљи, затим одлучност и јака воља у његовом спровођењу, а онда и стрпљење у реализацији општег политичког курса, те националних и државних интереса
• Ко би уосталом био српски Путин? Томислав Николић, Александар Вучић, Ивица Дачић, Војислав Коштуница, или неко други, трећи, неочекиван и до сада непознат?

          СРБИЈИ је Русија у сваком случају потребна, као поуздани пријатељ и савезничко сидриште, то је несумњиво. А можда је и обрнуто тачно, да је и Русији потребна једна таква земља „компликоване и тешке судбине“ (Путин) каква је Србија. Као мало савезничко огледало, пријатељска мерна једница, остељиви геополитички сензор на Балкану, деликатни апарат за прогнозу руске будућности у односима са Западом.

          Било да је реч о историјским симпатијама, сродним словенским културама, истој православној вери, или економској, финансијској, енергетској, па чак и војној помоћи, на Русију се у Србији увек мисли и од ње много очекује. Највише у најтежим временима. Али, у овом часу највећа очекивања су политичка. Ни то није необично, мање или више, бивало је и раније. Оно што обележава савремени тренутак српско/руских односа јесте заиста другачија слика света. Промене су, додуше, наступиле и у обе земље, овој малој и оној највећој. Очита несразмера у величини, снази и моћи никада, међутим, није била препрека добрих и пријатељских односа. Најчешће се тицала тачних и пажљивих увида у могућност солидарности. Помоћ је изостајала само онда када је Русија била ослабљена и заборавна, а то се ипак није догађало често.

          У Србији, доказано сумњичавој и грубој према лидерима, много мање људи уважава и диви се Бараку Обами него Владимиру Путину. Станар Беле куће и први човек Кремља су, уосталом, неупоредиви. Америка посустаје, њен поново изабрани председник је само умешни менаџер кризе која прети сумраком епских размера. Амерички углед и глобална моћ опадају, трансатлантски свет губи примат а да тога мисионарски настројени проповедници американократије нису довољно свесни.

          Русија се опоравила, руски председник оличава раст и развој, евроазијско снажење Руске Федерације. Путиново раздобље народног капитализма и суверене демократије непатетично се преображава у изузетну епоху. Јељцинизам у Србији никада није имао симпатизере и поклонике. То конфузно и инфериорно раздобље руске политике подударало се са супериорним и охолим бушизмом и клинтонизмом. У Србији, тог и каснијих времена, препозната је судбинска разлика између Путина и његовог неузорног председничког претходника. Србији, једноставно речено, импонује јака Русија.   

          Мало ко, дакле, у Србији жели обамизацију, многи у путинизацији виде рецептуру за спас. Путин је, уосталом, најпопуларнији српски политичар... Лапсус, или стилска грешка, али свакако најпопулуранији инострани политичар у Србији. О томе сведочи навијачки хук на Звездином стадиону. Путин је у Србији толико популаран да многи тек у некој његовој локалној реплици виде могућност избављења. Но, и ту се крије једна, рекло би се навијачки страсна грешка. Чежња за „чврстом руком“, која би прекинула транзициони хаос и Србију од губитника претворила у добитника, више је недосањани сан озлојеђених грађана него реална могућност траљаве српске политике. Од ког људског, кадровског и лидерског материјала би у Србији уопште могао израсти неко ко бар мало потсећао на Путина? Ко, када и како?

          За путинизацију Србије потребна је Русија. За реплику Путина у Србији потребна је Србија која бар мало, у малом личи на велику Русију. Да наликује а не да буде иста, јер је то немогуће. Шта је онда могуће остварити на основу Путинове допадљивости и атрактивног имиџа међу грађанима Србије? Шта би било потребно? Најпре, општи и дубоко усађени патриотски став према властитој земљи, затим одлучност и јака воља у његовом спровођењу, а онда и стрпљење у реализацији општег политичког курса, те националних и државних интереса. Много и мало, или разумљиво када је реч о Русији, а проблематично када је реч о Србији, српској политици и политичарима!? 

          Србија је, на жалост, слаба држава, подељене унутарполитичке моћи, скоро уништене привреде, све веће финансијске зависности и обореног рејтинига у међународним односима. Њене институције су пољуљане, нема консезуса око виталних државних питања, спољна политика није самостална, јер се у њу константно уплиће страни фактор, што ствара клијентистички амбијент. Уза све тече кварање поретка осенчено корупцијом и сталним аферама. Може ли онда из такве друштвене и државне слабости да израсте снажна политичка фигура, или је питање погрешно јер само политичка слабост рађа потребу за јаком политичком личношћу Путиновог калибра. Да би се у Русији појавио Путин морало се завршити Јељциново раздобље. Одговор је, дакле: да би се држава консолидовала, учврстила и ојачала, потребане су снажне и активне политичке личности са антиокризним идејама и визијама просперитета.

          Срби су се у скоријој и давнојој прошлости дивили краљу Александру, Титу, Милошевићу, а у посмилошевићевскокм раздобљу у све мањој и јењавајућој мери подржавали су Драшковића, Ђинђића, Коштуницу, Тадића... У последњих петнаестак година нико од српских политичара није успео да стекне харизму. Вође су се претвориле у пословође, партократија се изобразила у првачење и странчарење, фотељаштво и министаеријализиам. Нико се до локално промовисаних лидера није уздигао изнад нивоа провинцијалних трвења. Зато узори са стране имају толико снажну и недохватљиву магију. Хтело би се нешто што се не може, али се, ето, комотно може да се не може.

          Ко би уосталом био српски Путин? Томислав Николић, Александар Вучић, Ивица Дачић, Војислав Коштуница, или неко други, трећи, неочекиван и до сада непознат? Шта би морао да уради да почне да наликује на Путина на почецима успостављања личног утицаја и ауторитета? Или да добије пордшку својих најјачих коалиционих партнера и лидерских ривала, или да их на неки начин потисне у други план и остане сам на врху пирамиде моћи! Николић и Вучић, као председник Републике и председник најјаче странке СНП, у истом су „табору“. Дачић је преводник треће странке по снази и „језичка на ваги“. Иако срдачни коалациони партнери, СНС и СПС су и латентни ривали у борби за примат у конституцији власти.

          Рекло би се да су опоненти и ривали пре Вучић, као заменик премијера и Дачић као премијер, него Николић у било ком наспрамном председничком односу. Ривалство је осетније када се у обзир узму Дачићева вишегодишња улога министра полиције и Вучићево скорашње преузимање положаја министра војног и координатора свих служби безбедности. Реч је, дабоме, о надметању за првенство у свим доменима министарстава силе, што је ионако део не тако добре традиције српске политике. Напори за што бољим позиционирањем постају гротескни када се у обзир узме неповољно стање снаге српске државе у свим секторима, па и у секторима војске, полиције и безбедносних структура. Зар је потребно потсећање на амбијентално порекло Владимира Путина и организацију из које израстао и коју је потом надрастао. У Србији таквих услова председничке генезе нема, штавише, војне, полицијске и обавештајне структуре су добрано потресене и претресене, о чему сведоче последње откривени „случајеви“ претворени у афере. 

          Кадровске промене (у старом жаргону чистке), део су борбе за што већи утицај и превласт у органима државе надлежним за безбедност. Подела посла у тројцу на власти, или кохабитационој тријархији је очигледна. Николић симболички и стратешки репрезентује државу у односима са иностранством; Дачић наступа у преговорима са Приштином о Косову и Метохији и Брислеом о евроинтеграцијама, док се Вучић стара о чишћењу јавне сфере, пре свега привреде и финансијског сектора од корупције, и обавештајних и полицијских структура од нелегалних активности праћења и прислушкивања. Уз то у Вучићевој надлежности је, по свему судећи, и промена састава органа локалне власти у Србији. Све то указује на различита поља из којих би могла настати одређена предност посвећених актера, не само у међусобним односима, него и у очима јавног мњења и грађана.

          Где би евентуални успех у послу могао бити највећи и донети највећи број поена? Николић делује на стратешкој траси (пре)оријентације спољне политике и повратка суверности и територијланог интегритета; Дачић се бави тешким послом реинтеграције окупиране територије, поделе или нечег трећег везаног за статус КиМ; Вучић настоји на откривању транзицоног посртања и застрањивања претходног или „старог“ ДС-поретка. У опису његовог посла су отимачине, проневере, лоповлуци и крађе и борба против осиљених тајкуна. Ничији посао није лак, нити у кратком року може донети неку изразитију предност. Штавише, може се рећи да су, ма колико ова влада трајала, сви у истом заљуљаном чамцу. Уколико би се ико од поменутих актера одважио да устане и несмотрено направи неки нагли покрет, стешњени чамац би се преврнуо у таласима нових избора.    

          Могу ли се, најзад, појединачни потези тројке на врху окарактерисати као путинизација у повоју? Или се путинизација српске политике може препознати тек у заједничком, синергичном деловању Николића, Вучића и Дачића? Да ли јој - ако је има? – недостају усаглашеност, упорност и далекосежност? Биће да је на делу више местимична и спорадична тежња, него прецизни план подржан убедљивом визијом, да се актуелна српска политика осови на суверенистичке и територијално интегрисане ноге. Напослетку, могли бисмо се запитати, да ли је Владимир Путин, иако најпопуларнији, баш једина личност која импонује грађанима Србије. Зар у галерији ликова српске (и југословенске) политике још увек нису жива сећања на Тита и Милошевића? Које је време било боље а које горе, да ли је „баш увек готово кад је готово“? И када би се Путин, којим чудом, обрео на челу Србије, да ли би могао ишта да промени?

 

         Диана Милошевић