Ко води бољу и мудрију спољну политику - Вучић или Орбан?

КО СЕ БОЉЕ ПОСТАВЉА ПРЕМА БРИСЕЛУ И МЕРКЕЛОВОЈ, ПОГОТОВО ПРЕМА НОВОМ ПРЕДСЕДНИКУ САД?

Виктор Орбан и Александар Вучић

• Душан ПРОРОКОВИЋ: Наша спољна политика не постоји. Ко нас притисне - ми попустимо. То се представља као куповина времена. А за шта? Немам појма. Србија нема дугорочно структуисану спољну политику. Овај систем је пропао. Време се мало купује за одржавање на власти, а мало за одржавање овакве политике и за наду да може да још потраје. Када се врата затворе за ту политику - онда неће више бити ни власти за њих. Док велике силе толеришу овакво постављање Вучића и Николића, трајаће и њихова власт. Кад та толеранција престане - настаће низ проблема и дестабилизација
• Стеван ГАЈИЋ: Вучић својевремено није препознао пад Берлинског зида. Изгледа да није препознао ни пад овог новог Берлинског зида, а то је био Брегзит. Наше елите немају капацитет да промене курс којим су кренуле и до краја ће се држати евроинтеграција по сваку цену и глобалистичке позиције. А Орбан је прво исплатио ММФ и истерао га из земље, док се ми бесконачно задужујемо, и томе се не види крај. Орбан је пример како се враћа национални суверенитет. Ако нећемо да гледамо у Мађарску, можемо да погледамо пример Републике Српске и да се угледамо на њу
• Зоран СТОЈИЉКОВИЋ: Пред Мађарску није постављан никакав посебан услов за улазак у ЕУ, а ми смо имали и ратове деведесетих. Наша спољна политика сада покушава да нађе малу маргину која постоји за вођење самосталне политике. Можемо само да се надамо да ћемо водити мало мање неолибералну унутрашњу политику и да ћемо водити рачуна о расту и развоју и о агрегатној потрошњи (која треба да омогући развој). А не само о политици „стезања каиша“, која никога није извела из кризе
• Дејан МИРОВИЋ: Тешко је поредити Орбанову и Вучићеву политику: једна је самостална а друга није! То се најбоље видело приликом Орбанове посете Нишу, где је мађарски премијер хвалио промене у Америци и рекао да ће вероватно убудуће бити боље и више слободе итд, а Вучић: „Ја не смем ништа да кажем“. Нас ће довести до нивоа Црне Горе, коју води Вучићев пријатељ Мило. Нећемо само у NATO, него ћемо постати русофобска и NATO криминална земља, као Црна Гора. Тим путем идемо убрзано

        ЗВАНИЧНА Будимпешта има критичкији однос према Европској унији, чији је члан, него Вучићева Србија која фанатично жели да јој се придружи.

        Мађарски лидер Виктор Орбан јавно критикује и Брисел и Ангелу Меркел, а то у врху Вучићеве власти себи повремено дозвољавају само Александар Вулин и Ивица Дачић.

        Орбан је оградом на граници са Србијом зауставио реке миграната док их је Вучићева власт - уз похвале из Брисела и Берлина - пропуштала без постављања „сувишних питања“.

        Орбан је поздравио избор Доналда Трампа за председника САД, а Београд на њега још гледа кроз „наочари Меркелове“.

        Новоизабрани амерички председник већ је Орбана позвао на разговор, а Вучић и Николића - тешко да ће...

        Мада Србија делује из теже ситуације - има смисла упоредити Вучићеву и Орбанову спољну политику. Орбанова је, у сваком случају, добро огледало за Вучићеву...

        Ко води бољу и мудрију спољну политику - Вучић или Орбан?

        Ко се боље и мудрије постављао и поставља према Бриселу и Ангели Меркел?

        Ко се боље и мудрије постављао према изборној кампањи у САД и према новоизабраном америчком председнику Доналду Трампу?

Трамп и Орбан имају много заједничких познаника и спонзора - одатле дува ветар

Душан ПРОРОКОВИЋ, Центар за стратешке алтернативе

 

• Доњи праг толеранције за Русију је да Србија не улази у NATO, за ЕУ је да не одустајемо од интеграција, за Америку је то да се не прекидају преговори са Косовом и да они иду у смеру који је започет пре две године. Док ти процеси трају, оваква политика ће се водити. А кад Руси мало више притисну, ми примамо Медведева и говоримо да ћемо купити од њих оружје; кад мало више притисне Меркелова - ми мењамо радно законодавство; кад мало више Американци притисну - ми дамо позивни број за Косово

 

        НЕ БИХ везивао позив Орбану са спољном политиком Мађарске. Трамп и Орман имају много заједничких познаника и спонзора.

        Отуда дува ветар и зато ће Орбан имати сјајне контакте са Трампом. Оба имају одличне везе у Израелу. Преко тих линкова ће ићи њихова будућа комуникација.

        Што се тиче наше спољне политике, она не постоји јер се своди на деловање по инерцији и куповину времена. Зависи од притиска споља. Ко нас притисне - ми му попустимо. А свеједно нам је да ли су то Руси, Американци или Немци.

        Та инерција да попуштамо под притиском се овде представља као куповина времена. А за шта? Немам појма. За улазак у евроинтеграције? Довлачење страних инвеститора?

        Увек када се говори о том циљу, кандидује се пропала идеја. Зато не знам за шта ми купујемо време.

        Србија нема дугорочно структуисану спољну политику.

        Овај систем је пропао. Не може се бранити. Мало се купује за одржавање на власти, а мало за одржавање овакве политике коју воде и за коју се надају да може да још потраје. Када се врата затворе за ту политику, онда неће више бити ни власти за њих. Дакле: док се затворе врата код великих сила. Док оне толеришу овакво постављање Вучића и Николића, трајаће њихова власт. Кад та толеранција престане - настаће низ проблема и дестабилизација.

        Доњи праг толеранције за Русију је да Србија не улази у NATO, за ЕУ је да не одустајемо од интеграција, за Америку је то да се не прекидају преговори са Косовом и да они иду у смеру који је започет пре две године. Док ти процеси трају, оваква политика ће се водити.

        А кад Руси мало више притисну, ми примамо Медведева и говоримо да ћемо купити од њих оружје; кад мало више притисне Меркелова - ми мењамо радно законодавство; кад мало више Американци притисну - ми дамо позивни број за Косово.

        Наш кључни проблем је што је наша судбина потпуно у њиховим рукама. И ако се нешто буде променило у њиховом троуглу (или четвороуглу, пошто има ту још актера) - мењаће се и наш статус.

Орбан је према Србији подигао ограду јер не жели да Мађарска постане неки радни логор

Стеван ГАЈИЋ, Институт за европске студије

 

• Наше политичке елите нису смогле снаге да препознају шта је историјски тренд у свету - да је талас конзервативних лидера, који су националистички оријентисани - историјски процес који је почео у Европи и прешао на другу страну Атлантика. Наше елите су се везале за западне елите из 90-их година: за глобалисте који су политички преживели до овог времена, али чија је политика глобално изгубила од 2008. и почетка светске економске кризе и која се сломила у Сирији и делимично у Украјини

 

        НАША спољна политика је на свим фронтовима доживела дебакл. Политичке елите нису смогле снаге да препознају шта је историјски тренд у свету - да је талас конзервативних лидера, који су националистички оријентисани - историјски процес који је почео у Европи и прешао на другу страну Атлантика.

        Наше елите су се везале за западне елите из 90-их година: за глобалисте који су политички преживели до овог времена, али чија је политика глобално изгубила од 2008. и почетка светске економске кризе и која се сломила у Сирији и делимично у Украјини.

        Вучић својевремено није препознао пад Берлинског зида. Изгледа да није препознао ни пад овог новог Берлинског зида, а то је био „брегзит“, који је био последњи сигнал да је историјски процес кренуо у другом смери од онога који смо гледали од 1991, па до 2008. године. Мада је тешко одредити тачан датум „краја историје“ који је одредио Фукујама.

        Чињеница је да наше елите то нису препознале. Нису дорасле времену које им је припало.

        Шта треба учинити да би били далековидији и да урадимо шта је урадила Мађарска? Прво, наше елите немају капацитет да промене курс којим су кренуле идо краја ће се држати евроинтеграција по сваку цену и уопште глобалистичке позиције.

        Прво што је урадио Орбан је да је исплатио ММФ и истерао га из земље, стекао финансијску независност земље, док се ми бесконачно задужујемо, и томе се не види крај.

        Заштитио је економију Мађарске. Имамо и један баналан пример: национализовао је продају дувана. Не можете купити дуван на киоску или обичној продавници, него у специјализованој - а дуван је опорезован и кроз акцизе и кроз дистрибуцију.

        Заштитио је - мада се тај начин мени не свиђа - идентитет Мађарске: подигао је ограду. Јер, не жели да се Мађарска промени, да постане као неки радни логор. Он се брине за традицију и идентитет своје земље. То код нас, бар од 2000. године, није случај. Или се такве ствари раде у траговима. Народни музеј је затворен 15 година!

        По много параметара, па и у култури, ми смо једно посрнуло друштво и треба радити на нашем подизању. Потребан је повратак морала.

        Орбан је пример како се враћа национални суверенитет и како се ингеренције које су предате наднационалним институцијама, полако враћају. Ако нећемо да гледамо у Мађарску, можемо да погледамо пример Републике Српске и да се угледамо на њу.

Један сам од оних који су од еврофанатика из 90-их постали прилично тврди евроскептици

Зоран СТОЈИЉКОВИЋ, професор Факултета политичких наука, Београд

 

• Некритички су владе од 2000. године бирале неолиберални економски модел који је увећао сиромашно и неједнакости. Кад имате такву врсту наслеђа и ништа не промените - онда сте у овој ситуацији

 

        ТЕШКО је поредити српску и мађарску спољну политику. Мађарска је међу најуспешнијим земљама које су задовољиле критеријум за улазак у ЕУ. Пред њу није постављан никакав посебан услов, а ми смо имали ратове деведесетих.

        Имамо поглавље 35. ЕУ неће да унесе у своју структуру замрзнут конфликт. Ми већ четврт века пролазимо кроз трансформацију због које смо далеко зависнији од страних инвестиција и далеко осетљивији на кључне партнере у ЕУ него што је то Мађарска која је већ деценију или више у ЕУ.

        Ми у последњих четврт века имамо тешки баласт и дефиците: и развојне и политичке и економске. Прошли смо кроз пакао рата и распада Југославије.

        Политика проглашавања Србије за главног кривца за такву позицију је нешто што и данас буди ту врсту критике. Ми смо заједно са бившим југословенским земљама улетели у ту причу. Сем Словеније и Хрватске, нисмо успели да нађемо излаз, а оне су ушле у ЕУ. Остале земље су суочене са унутрашњим конфликтима или са потпуно ограниченим суверенитетом. Екстремнији пример за то од нас су Македонија и БиХ.

        Некритички су владе од 2000. године бирале неолиберални економски модел који је увећао сиромашно и неједнакости.

        Кад имате такву врсту наслеђа и ништа не промените - онда сте у овој ситуацији.

        Мађарска је пример продора новог ауторитаризма. Чак и земље традиционалне демократије западне Европе имају проблем нарастања десног популизма.

        Наша садашња спољна политика покушава да нађе малу маргину која постоји за вођење самосталне политике. Можемо само да се надамо да ћемо водити мало мање неолибералну унутрашњу политику и да ћемо водити рачуна о расту и развоју и о агрегатној потрошњи (која треба да омогући развој). А не само о политици „стезања каиша“, која никога није извела из кризе.

        Са друге стране, да искористимо простор који је настао отопљавањем односа и делимичном нормализацијом између Европе и Америке са једне стране, и Русије. То нам повећава простор да се ослободимо неолибералног концепта и да нам та маргина постане шира да бисмо могли да водимо суверенију спољну политику.

        Ја сам један од оних који су од еврофанатика из 90-их, сада постали прилично тврди евроскептици. Та Европа је и сама у кризи социјално-тржишне економије, која је за нас била заводљива.

        Она је Европа наказног профита и корпоративног капитализма. Па ипак, не видим универзалнији и демократскији модел. Нити је то англосаксонски похлепни корпоративни капитал, нити оно што је модел у Русији и Кини (то су земље тврдог првобитног акумулирања капитала и доминације ограничено вођене демократије). Уз све те елементе морате да тражите свој пут, ако хоћете да водите самосталну политику.

        Међутим, ми (земље бивше Југославије) смо после распада постали мале земље, периферно подручје, које други држе у замрзнутом конфликту и гледају нас само са становишта својих интереса.

        Ми имамо крајње уску маргину, која се сужава погрешно направљеним изборима. Имамо растући дуг, држимо се за ваздух, имамо стопе раста које су једва почеле да буду позитивне, имамо недовољне стране инвестиције, недовољне сопствене јавне инвестиције и неку врсту комбинације корпоративног капитализма у комбинацији са „трком ка дну“. Тај израз означава да ми конкуришемо са сличним земљама која ће поставити флексибилније услове капиталу - а ту нема краја! Са друге стране имате партијски капитализам и партијске комесаре и комесарке на челу јавних предузећа.

        Решење видим у истеривању партија из простора који им не припада, а то је директна власт и контрола у зони избора, јер се ту само пита партијска олигархија - а ми бирачи се ништа не питамо ко ће се наћи на листама.

Господин Мило Ђукановић је рекао да му је најбољи пријатељ Александар Вучић

Дејан МИРОВИЋ, професор Правног факулттета, Универзитет у Косовској Митровици

 

• Орбан, који годинама води земљу која је у ЕУ, има више самосталности него премијер који води земљу која је бомбардована, и тек кандидат за ЕУ. То изгледа апсурдно. Мада и не толико - ако се погледа шта је све Вучић радио са Хилари Клинтон и са њеним Билом

 

        ТЕШКО је поредити Орбанову и Вучићеву политику: једна је самостална а друга није!

        То се најбоље видело приликом Орбанове посете Нишу, где је мађарски премијер хвалио промене у Америци и рекао да ће вероватно убудуће бити боље и више слободе итд, а Вучић: „Ја не смем ништа да кажем“.

        Ту смо видели апсурдну ситуацију да Орбан, који годинама води земљу која је у ЕУ, има више самосталности него премијер који води земљу која је бомбардована, и тек кандидат за ЕУ.

        То изгледа апсурдно. Мада и не толико - ако се погледа шта је све Вучић радио са Хилари Клинтон и са њеним Билом.

        Тек ћемо да видимо шта ће да нас снађе. Ово са Сребреницом је још један у низу поданичких и колаборационистичких поступака. Таква унутрашња и спољна политика неће да нас далеко одведе.

        Довешће нас до Црне Горе, коју води Вучићев пријатељ Мило.

        Нећемо само у NATO, него ћемо постати русофобска и NATO криминална земља, као Црна Гора. Тим путем идемо убрзано.

        То нису моја преувеличавања. То је рекао и господин Мило Ђукановић, кад је рекао да му је најбољи пријатељ Вучић, да они дивно сарађују, јер му је он бранио ову фарсу од државног удара.

        Ми идемо регресивно, у криминалну русофобску и натовску државу.

        Диана Милошевић