КАРГАНОВИЋ: Геноцид у Сребреници је „на апаратима за вештачко дисање“

ПРЕШЛИ НА ДНК УПАРИВАЊЕ КАО ГЛАВНО ДОКАЗНО СРЕДСТВО

(ИЛИ МЕХАНИЗАМ ДЕЗИНФОРМАЦИЈЕ)

Стефан Каргановић

• НВО „Историјски пројекат Сребреница“ систематским истраживањима „минирала“ све стубове на којима прича о „геноциду“ почива, па она сада опстаје на позајмљеном времену и на блефу политички инсценираних судских пресуда у Сарајеву и Хагу
• Према неумољивој сумарној статистици, у 77 одсто случајева које су у сребреничким масовним гробницама ексхумирали стручњаци Хашког трибунала - или је начин смрти немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава
• У недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума интервјуисани амерички обавештајац, а сада професор на катедри националне безбедности на морнаричком колеџу Џон Шиндлер износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5 000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2 000“
• Ако постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије где су биле вођене борбене операције - да би се количински попунили „експонати у галерији геноцида“ - онда је званична сребреничка мантра, која се ритуално понавља већ деценију и по, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање
• Према подацима „Холандског института за ратна истраживања“ (NIOD) прво су Срби били истерани из етнички мешовитих градова. Онда су били нападнути српски засеоци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух.
• Услед тога „процењује се да је у овим нападима између 1000 и 1200 Срба побијено или помрло, док је њих око 3000 било рањено. На крају је од првобитних 9390 Срба на подручју Сребренице остало само њих 860...“

         ЗВАНИЧНА прича о Сребреници „на апаратима за вештачко дисање“ те да у њу више нико не верује - ни њени промотери у БиХ, ни страни фактори који ту причу из сопствене рачунице и даље политички и медијски подржавају - проценио је Стефан Каргановић, председник Невладине организације „Историјски пројекат Сребреница“.

         Каргановић је на округлом столу „Сребреница пре Сребренице“, о великом српском страдању 1992. и 1993. године, за које нико није одговарао, навео да је ова организација систематским истраживањима „минирала“ све стубове на којима та прича почива, па она сада опстаје на позајмљеном времену и на блефу политички инсценираних судских пресуда у Сарајеву и Хагу.

         Он је деконструкцију „лажне сребреничке приче“ поделио на неколико сегмената: Утврђивање правих узрока и размера муслиманских губитака; Раскринкавање ДНК доказа; Српске жртве; Легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. године.

         „Историјски пројекат Сребреница“ исцрпно се позабавио стварним бројем муслиманских жртава. У оквиру систематског истраживања на ову тему урадили су нешто што су већа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију (КТБЈ) „необјашњиво пропустила“: једини су прегледали и пажљиво проанализирали целокупан форензички материјал Тужилаштва.

         Резултат тог прегледа био је шокантан - наводи Каргановић. Полазећи од претпоставке да званична прича одговара истини, очекивало се да ће по обрасцу рањавања скоро сви аутопсијски извештаји форензичких стручњака Тужилаштва пружати једнозначну слику која указује на погубљења.

         Међутим, након брижљивог испитивања, закључено је да није било ни близу 3568 тела, како се се то наводи у КТБЈ, зато што један „случај“ може да се састоји од само неколико форензички безначајних костију.

         Друго, на основу материјалних података садржаних у форензичким извештајима које је Тужилаштво предочило, у свим масовним гробницама које су се односиле на сребреничка погубљења укопано је 1920 појединаца. То је далеко испод цифре од 8000 колико је по исхитреним медијским текстовима и политички обојеним изјавама тамо требало да буде - рекао је Каргановић.

          Чак и у овој драстично смањеној популацији укопаних особа указале су се значајне подгрупе од по неколико стотина појединаца са разноврсним повредама. Неке од тих повреда биле су конзистентне са погубљењем, али многе друге биле су једино у складу са претпоставком да су те особе погинуле током борбених дејстава.

          Према неумољивој сумарној статистици, наводи Каргановић, у 77 одсто случајева које су у сребреничким масовним гробницама ексхумирали стручњаци Хашког трибунала - или је начин смрти немогуће утврдити или су расположиве индиције убедљиво указивале на смрт током борбених дејстава.

         Ту је била и посебна категорија од укупно 442 лица која су имала повезе преко очију и везане руке, што је практично искључивало сумњу да они јесу били жртве погубљења. Мада се уопште не доводи у питање да је злочин био извршен, ово сложено чињенично стање баца најозбиљнију сумњу на олако прихваћену претпоставку да је реч о 8 000 погубљених жртава.

          Када је постало јасно да се применом класичне форензике неће моћи документовати очекивани број лешева, на суђењу Поповићу и осталима прешло се на ДНК упаривање као главно доказно средство (или механизам дезинформације) за потврду до сада непоткрепљене тврдње да је 8 000 становника Сребренице погубљено по кратком поступку.

          Задатак креирања таквих доказа поверен је Међународној комисији за нестала лица (ICMP) са седиштем у Тузли. ICMP је на суђењу Поповићу педантно предочила закључак да је у својим лабораторијама „идентификовала“ 5336 жртве у Сребреници.

          Каргановић, међутим, наводи да је ту споран научни легитимитет. У кривичном поступку као што је сребренички кључни подаци су начин и време смрти, а не идентитет покојника. (Овај последњи податак свакако да јесте важан, али то је у првом реду за породицу а не за сам процес.) ДНК анализа нема начина да разликује особе које су вероватно биле погубљене од оних које су страдале током борбених дејстава. Ради се о круцијалној разлици: смртни исход у борби није кривично дело, а убијање ратних заробљеника јесте.

         Класична форензика, која укључује преглед посмртних остатака и израду подробног аутопсијског извештаја, може да направи ту разлику, а ДНК анализа не може. Из необјашњивих разлога Трибунал никада није објавио списак наводно „идентификованих“ особа, мада се у пресуди позива на бројчане податке које му је доставио ICMP, који под разним неубедљивим изговорима одбија да именује људе које је наводно „идентификовао“ тако да је у вези са тим особама провера на терену - немогућа.

          Све чиме се на пољу ДНК доказа располаже јесте гола цифра, непотврђена допунском информацијом било какве врсте - упозорава Каргановић и пита: Зашто би неко систематски ометао проверу резултата успешно обављеног посла идентификовања жртава?

           Затим, шта год се дешавало у лабораторијама ICMP у Тузли и на другим местима, потпуно је изван могућности било кога да сазна или да то провери. Главни објекат у Тузли нема међународну акредитацију за ДНК лабораторије. То значи да тамо нико никада није извршио инспекцију и да руководство те лабораторије никоме није показало задовољавајуће доказе да је професионално оспособљено да се бави оваквим задацима - истиче Каргановић.

           Следећа значајна димензија Сребренице односи се на жртве о којима се не говори, а то су српске жртве. Трик помоћу којег се оне искључују из разматрања изводи се врло ефикасно. Хронологија релевантних догађаја сужава се на три дана у јулу 1995, док се трогодишња дешавања која су томе претходила потпуно игноришу - напомиње Каргановић.

          Према подацима „Холандског института за ратна истраживања“ (NIOD) прво су Срби били истерани из етнички мешовитих градова. Онда су били нападнути српски засеоци окружени муслиманским местима и на крају су била прегажена и преостала српска насеља. Становништво је убијано, а њихови домови похарани, спаљени или дигнути у ваздух.

           Услед тога „процењује се да је у овим нападима између 1 000 и 1 200 Срба побијено или помрло, док је њих око 3 000 било рањено. На крају је од првобитних 9 390 Срба на подручју Сребренице остало само њих 860...“.

           Неки питање српских жртава осорно одбацују као „релативизација геноцида“, али они који настоје да жртве друге заједнице гурну под тепих управо јесу ти који безочно релативизују. Признати у апсолутном смислу подједнаку вредност и достојанство свих људских живота без разлике, а не само припадника своје групе, а нарочито у једном безумном рату какав је био у БиХ - то је једини праведан и пристојан став који цивилизована особа може да заузме, наводи Каргановић.

          Ту су и легитимни губици мешовите војноцивилне колоне у јулу 1995. Ту се ради о губицима које током пробоја из сребреничке енклаве претрпела колона 28. дивизије Армије БиХ , јачине од 12 000 до 15 000 људи. Невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ објавила је податке из 33 изјаве које су дали преживели учесници пробоја 28. дивизије.

           У тим изјавама наводи се 19 локација дуж путање пробоја колоне где су се одиграли борбени судари са српском војском и где је, по исказима које су ти очевици накнадно дали властима у Тузли, колона из Сребренице претрпела огромне људске губитке. Војни вештак Хашког трибунал , Ричард Батлер изјавио је под унакрсним испитивањем на суђењу Поповићу и осталима да је, према његовој професионалној процени до 2000 сребреничких муслимана из колоне могло настрадати у борбеним дествима током пробоја - подсећа Каргановић.

           Постоје и друге процене, од којих Каргановић наводи неколико. Начелник штаба Армије БиХ Енвер Хаџихасановић посведочио је у Хагу да је 28. дивизија из Сребренице током пробоја имала 2628 погинулих у борбеним дејствима, а мировни преговарач Карл Билт у својим мемоарима тврди да укупни губици муслиманске стране у пробоју износе „више од четири хиљаде“.

            Најзад, у недавно емитованом норвешком документарцу о Сребреници редитеља Оле Флиума интервјуисани амерички обавештајац, а сада професор на катедри националне безбедности на морнаричком колеџу Џон Шиндлер износи своје сазнање да је у борбама током пробоја из сребреничке колоне погинуло око 5000 људи, док је стрељаних заробљеника било „око 2000“ .

           Тачан број борбених губитака колоне вероватно никада неће бити утврђен али укупан закључак који произлази из пресека сведочанстава очевидаца и процена особа које су са стручног или званичног становишта о томе могле да се компетентно изјасне гласи да су ти губици били огромни - наводи Стефан Каргановић.

           То покреће низ питања, а главно гласи: Какав механизам постоји, ако га уопште има, да се повуче разлика између ове две правно потпуно различите категорије? Терет доказивања увек је на тужилаштву, или у сваком случају на ономе ко нешто тврди.

           „Ако заиста постоји потреба за „позајмљивањем“ посмртних остатака са места погибије где су биле вођене борбене операције да би се количински попунили „експонати у галерији геноцида“, онда је званична сребреничка мантра, која се ритуално понавља већ деценију и по, зрела за систематско и свеобухватно преиспитивање“ - наводи Каргановић.

           „Присталице званичне сребреничке приче никада се на научан и систематски начин (да не говоримо о поштеном) не осврћу на наведене димензије сребреничке загонетке. Најбољи - заправо једини - одговор супротне стране на питања која ми постављамо су урагански бес и покушаји да се излагање противничких аргумената забрани“ - закључује Карагновић и подсећа да су власти из Сарајева забраниле дистрибуцију броја 223. београдског недељника „Печат“, од 29. јуна ове године, уз који су читаоци требало да виде ново издање: „Сребреница: фалсификовање историје“.