Да ли је Вучићев кум „чист” зато што је прошао полиграф, је ли Пајтић сумњив зато што га одбија?

КОЛИКО СЕ МОЖЕ ВЕРОВАТИ „ДЕТЕКТОРУ ЛАЖИ” – ПОГОТОВО У ДАНАШЊОЈ СРБИЈИ?

• ГОРАН ПЕТРОНИЈЕВИЋ: Манипулација полиграфом и од стране онога ко на њему ради, испитивача, и онога ко је испитиван - и могућа је и позната. Према томе, полиграф више није чак ни индиција да је нека чињеница тачна или не А то да ли неко пристаје или одбија полиграф - у кривичном праву не може да преставља никакву отежавајућу околност за испитаника. Као што ни позитиван тест не може ЈОВАН ЋИРИЋ: Полиграф је само помоћно средство за полицију и нико се на основу њега не може осуђивати и извлачити доказ. Сматрало се да се полиграф не може преварити, али се показало да има вичних и успешних, који су, да тако кажемо, професионални криминалци и могу да се контролишу и преваре апарат
• НИКОЛА ВРЗИЋ: „Оптужени” Никола Петровић прошао је полиграфско испитивање, саопштено је, али ми заправо не знамо да ли је у потпуности испоштована процедура која би гарантовала колико-толико поуздан резултат испитивања
•  ЈОВО БАКИЋ: Питање је да ли уопште може бити победника у афери „полиграф”, јер људи на то гледају према већ изграђеним ставовима које имају о Вучићу и Пајтићу. Зато ништа неће бити другачије по окончању афере него пре ње

         ПРВО  је – као ђаво из табакере – искочила афера „прислушкивање”.

         На сајту Телепромптера се појавио транскрипт – или наводни транскрипт – прислушкиваног (или наводно рпислушкиваног) разговора између Бојана Пајтића и Лидије Удовички, сестре Вучићеве министарке Кори Удовички. Са „бомбом” да је Вучићев кум – Никола Петровић, директор ЕМС – рекераирао америчку фирму која се бави градњом ветропаркова.

         Пајтић је, наравно, одмах почео да тражи истрагу и остало.

         „Кум” је – нема сумње, у договору са неким кључним људима из Вучићеве власти – повукао контрапотез: по сопственој вољи је прошао полицијски полиграф. А министар полиције, др Небојша Стефановић, са скривеном нотом тријумфализма је објавио: прошао је и чист је. Ово за режим имало тежину „доказа” да је и он у целини „чист”.

         Отад се Пајтић и његова ДС са СНС – као каквим тољагама – „млате” транскриптом и полиграфом. А Србија се држи по страни или показује неки интерес – као за неку нову „Фарму”.

         Колико се може веровати полиграфу?

         Поготово, колико се може веровати полиграфу у Србији (Пајтић тражи да са Вучићем иде на полиграф негде у иностранству)?

         Колико је важно ко тумачи оно што показује полиграф?-_

         Да ли је „чист” онај за кога полиграф покаже да је „чист”, да ли је сумњив онај ко одбије полиграф?

_______________________________________________________________________________________

Горан ПЕТРОНИЈЕВИЋ, адвокат, потпредседник Покрета за Србију

          Полиграф је машина која се може

               и преварити и злоупотребити

• ПРИМЕР ЗЛОУПОТРЕБЕ: Пре него што почне испитивање, тобоже у неформалном разговору, помињу се испитанику непријатне околности из његове прошлости и зато дође до његовог презнојавања, а онда се - док је у том стању - одмах пређе на питања због којих је неко на полиграфу

ПОЛИГРАФ није и не може бити доказно средство, штавише у неким законодавствима је забрањен. Код нас је дозвољен у фази предистражног - односно полицијског - поступка, када полиција због недостатка доказа треба да прибави индиције. Полиграф не може бити ни доказ ни индиција него само упутити на доказе. Код нас полиграф има полиција, а тестирање спроводе и приватне агенције (које држе бивши полицајци ).

         Манипулација полиграфом и од стране онога ко на њему ради, испитивача, и онога ко је испитиван је и могућа и позната.

         Према томе, полиграф више није чак ни индиција да је нека чињеница тачна или не.

         Полиграфско испитивање се заснива на психогеним реакцијама испитаника на помињање одређених термина, на питања о одређеним догађајима, људима исл, а те реакције су: пулс, срчани рад, знојење. За тих неколико елемената се веровало да не могу да се контролишу. Напротив, у овим временима постоје хемијска средства од којих може потпуно да изостану неке или све ове реакције (за смирење, дроге исл).

         Са друге стране, позната је могућност манипулисања испитивача.

         Дакле, полиграф као доказно средство не постоји у нашем законодавству.

         Он се користи у нпр. неолибералном капитализму - који обилује нехуманим методама – где су поједине компаније увеле полиграф на интервјуима за пријем нових радника.

         Полиграф је нехумана метода јер представља коришћење несвесних реакција и то би било као да сте некоме убризгали серум истине.

         То да ли неко пристаје или одбија полиграф - у кривичном праву (не говорим у медијима), не може да преставља никакву отежавајућу околност за испитаника. Као што ни позитиван тест не може да буде гаранција да испитаник није извршилац кривичног дела.

         Медији то другачије представљају: као исповедаоницу или олтар истине. Међутим, то је машина која може да се превесла или злоупотреби.

         Зато су у случају полиграфа у праву и они који то траже и они који га неће.

         Ево и примера манипулације од стране онога ко спроводи тестирање: вредности које показује полиграф могу бити минималне и максималне, па ако се повећава осетљивост онда и минималне могу бити приказане - као максималне.

         Узмите мерач притиска, као један од елемената. Колико пута он погреши?

         Други пример: пре него почне испитивање, у као неформалном разговору, помињу се испитанику непријатне околности из његове прошлости и зато дође до његовог презнојавања, а онда се - док је у том стању - одмах пређе на питања због којих је неко на полиграфу.

         Дакле, говоримо о врло непоузданој методи, која се у политици и медијима другачије представља.

___________________________________________________________________________________

Јован ЋИРИЋ, директор Института за упоредно право

          Полиграф може указати да је нешто

            сумњиво, али сумњиво није доказ

• Ако су све четири криве (притисак, дах, пулс и психогалвански елемент) у једном тренутку у реакцији (високе) - јасно је да је нешто сумњиво

ПИОНИРИ у промоцији полиграфа су били покојни проф. Жика Алексић на Правном факултету и проф. Остоја Крстић на Вишој школи унутрашњих послова, који су пре тридесет година објаснили да полиграф није доказно средство, па чак ни индиција, већ путоказ за истражитеље.

         Алексић и Крстић су употребу полиграфа објаснили на овом примеру: не може да се пронађе пиштољ којим је почињен злочин и онда испитанику постављају различита питања, мерећи му притисак, дах, пулс и психогалвански елемент (у руку вам дају да држите неку електроду да би измерили знојење); та различита питања су - да ли је пиштољ у бунару, да ли је био на тавану, да ли је био у бунару, да ли је био у соби. Ако осумњичени бурно одреагује на помен подрума, то је упутство да пиштољ траже у подруму.

         Полиграф је зато помоћно средство за полицију и нико се на основу њега не може осуђивати и извлачити доказ.

         Сматрало се да се полиграф не може преварити, али се показало да има вичних и успешних, који су, да тако кажемо, професионални криминалци и могу да се контролишу и преваре апарат.

         Наравно, питање је и стручности онога ко саставља питања и онога ко мери. А ко ће то бити (од стручњака у полицији) зависи од ситуације до ситуације. Да би неко читао резултате мора да прође специјалистичке обуке. Ако су све четири криве (притисак, дах, пулс и психогалвански елемент) у једном тренутку у реакцији (високе), јасно је и мени и вама да је сумњиво, ако су три плус један, онда је мање сумњиво. Међутим, „сумњиво” није доказ.

         Без обзира на све речено, у нашим медијима се полиграфом манипулише.

_______________________________________________________________________________________

Никола ВРЗИЋ, новинар недељника „Печат”

Не постоји ниједан доказ веродостојности транскрипта разговора Пајтића и Лидије Удовички

• Све што имамо је лист папира на коме је исписан неки дијалог неке две особе, без икаквих обележја (заглавља, потписа...) који би гарантовали његову аутентичност

АФЕРА прислушкивања (или, прецизније: наводног прислушкивања) Бојана Пајтића своди се на веродостојност. А ње нема, отуда све манипулације јавношћу којима присуствујемо.

Пре свега, јер је од тога почело, не постоји ниједан доказ веродостојности објављеног транскрипта разговора Пајтића и Лидије Удовички; све што имамо, јесте лист папира на коме је исписан неки дијалог неке две особе, без икаквих обележја (заглавља, потписа...) који би гарантовали његову аутентичност.

Пајтић јесте потврдио аутентичност разговора, али његова је реч поприлично дискредитована будући да га је истог дана демантовао амерички амбасадор Кирби, који је и сам био колатерално умешан у читаву причу.

         Слично је и са полиграфом. „Оптужени” Никола Петровић прошао је полиграфско испитивање, саопштено је, али ми заправо не знамо да ли је у потпуности испоштована процедура која би гарантовала колико-толико поуздан резултат испитивања.

         Насупрот Петровићу, пружајући притом неуверљива објашњења, Пајтић и уредник сајта који је објавио (наводни) транскрипт - полиграф су одбили. Сваки полицајац зна да овакви поступци представљају нешто чему треба поклонити одређену дозу пажње.

         Све у свему, имамо и транскрипте и полиграфе без доказа њихове веродостојности, на потегнути транскрипт удара се полиграфом, а јавност се користи као ринг у коме се размењују овакви ударци (транскриптима и полиграфима) који с интересом јавности, на крају крајева, имају мало до нимало везе.

_______________________________________________________________________________________

Јово БАКИЋ, социолог

                   Политика је код нас у великој мери

               изједначена са криминалом

• Наша јавност је у великој мери огулала и постала тупа. Да није, неке озбиљне ствари би се отпетљавале - као „банана” и сличне - а овако се иде на фабрикацију афере за афером

ПИТАЊЕ је: да ли уопште може бити победника у афери „полиграф”, јер људи на то гледају према већ изграђеним ставовима које имају о Вучићу и Пајтићу. Зато ништа неће бити другачије по окончању афере него пре ње.

Што то упоште раде? Ако ухватите некога да је лагао - то је битно у политичкој борби и зато се потеже полиграф као аргумент.

• ФАКТИ: Зар та опозиција нема тежих и важнијих аргумената у борбо против власти – и обратно - него да ли је неко слагао!?

         На жалост, наша јавност је у великој мери огулала и постала тупа. Да није, неке озбиљне ствари би се отпетљавале -  као „банана” и сличне - а овако се иде на фабрикацију афере за афером.

         Тако је то када имате корумпирани правосудни систем и немате политичку вољу да се неке ствари ураде.

         Политика је код нас у великој мери изједначена са криминалом, па како нема одговорности за криминалце, тако нема ни одговорности за политичаре.

       Диана Милошевић