Молебан у Милешеви у славу бораца за слободу Старе Србије

СВЕЧАНОСТИ У ПРИЈЕПОЉУ ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ БАЛКАНСКОГ РАТА

         УДРУЖЕЊЕ српских домаћина и Скупштина општина Пријепоље организовали су 13. и 14. октобра 2012. свечано обележавање 100. годишњице ослобађања Старе Србије од турске окупације током Првог балканског рата. 

         Током свечаности у центру Пријепоља 13. октобра је откривен обновљени споменик борцима српске војске палим у борбама за ослобађање Старе Србије. Окупљеним грађанима Пријепоља и околине, великом броју гостију из свих крајева Србије, Македоније, Црне Горе и Републике Српске обратили су се председник Друштва српских домаћина Нићифор Аничић и председник Општине Пријепоље Емир Хашимбеговић. После полагања венаца, на платоу испред споменика, изведен је пригодан културно-уметнички програм.

         Поподне у Дому културе одржана је свечана академија на којој су беседили др Мирко Васиљевић, професор Правног факултета у Београду и председник Пријепоља Емир Хашимбеговић.

         У културно уметничком програму учествовали су, поред осталих, академици Матија Бећковић, Василије Крестић, Рајко Петров Ного и Драган Недељковић, песник Добрица Ерић, Академски хор „Лола“, браћа Теофиловић, Бора Дугић и други врхунски српски уметници.

         Увече је у Дому културе, у присуству више стотина гостију, одржана промоција књиге „Споменица поводом 100. годишњице ослобођења Старе Србије“ др Славенка Терзића.

         Сутрадан, 13. октобра у храму средњевековног српског манастира Милешева служена је света литургија и молебан у славу бораца за слободу Старе Србије.

         Чинодејствовао је владика Рашко-призренски Филарет уз саслужење свештеника Епархије.

         Уследио је културно-уметнички програм великог броја друштава и уметника из Рашке области и целе Србије, народни сабор и весеље у порти Манастира.

         Свечаном обележавању овог изузетно значајног историјског јубилеја присуствовали су представници Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије и других независних удружења грађана.

 

Беседа др Мирка Васиљевића, професора Правног факултета  Универзитета у Београду

Стидимо се што смо недостојни онаквих предака

  • Век након сјајне српске победе у Првом балканском рату оправдано је питање: кога се то ми стидимо? Предака свакако не, учинили су и више него што је у људској моћи и зато су нам понос. Остаје онда да се сами себе стидимо што смо недостојни таквих предака
  • Није никакво чудо што нам је век касније поново велика тема Балкана – изгледни повратак Турске на нов начин изнедрен новим геополитичким оквиром
  • У ослобођено Пријепоље је први ушао резервни пешадијски поручник Драгиша М. Ђурић, филозоф, професор Београдског универзитета, Бранислав Нушић је прво био помоћник начелника Скопског а потом и први начелник Битољског округа. Сликарку Надежду Петровић срећемо као болничарку у Призрену
  • Пред грмљавином српске артиљерије, писао је британски конзул у Битољу поводом Кумановске битке, није се повлачила само једна војска већ и једна империја
  • Споменик светионик на Зебрњаку срушили су Бугари, нове власти су после 1945. године развејале кости палих српских војника, а срамном одлуком политичких силника тог времена годинама су ове кости коришћене на Медицинском факултету у Скопљу за  вежбе студената
  • Догађаји током 20. века, па и почетком 21, обесмислили су једно велико друштвено и цивилизацијско прегнуће, враћајући точак историје на времена која су претходила овом великом историјском догађају. О томе уверљиво сведочи судбина Косова и Метохије као средишта Старе Србије. Балкан је данас притиснуо дух историјског реваншизма и ревизионизма

         ПРВИ балкански рат званично отпочет осмог октобра пре само 100 година (1912.) објавом рата Османском царству од стране Црне Горе, којој су се на данашњи дан, 13 октобра, придружиле Србија, Грчка и Бугарска (први формални савез балканских држава), окончан је 30. маја наредне године (1913.)  великом победом балканских савезника.

         Османска царевина, пет векова после освајања Балкана, војнички је поражена и понижена повукла се са њега. Како да данашње генерације схвате шта је ова херојска епопеја, једна од највећих српских ратних победа, значила за тадашњу генерацију наших предака, прожетих осећањем да се ослобађају Стара Србија и Косово и Метохија, када је уочљив осећај изостанка воље државе да се ова велика српска победа достојно прослави неорганизовањем државне прославе.

         Прослава коју организују заједно удружење Друштво српских домаћина и општина Пријепоље служе им на част иако природно и логично не може имати епитет националне.

         Век након сјајне победе оправдано је питање: кога се то ми стидимо? Предака свакако не, учинили су и више него што је у људској моћи и зато су нам понос. Остаје онда да се сами себе стидимо што смо недостојни таквих предака! Није онда никакво чудо што нам је век касније поново велика тема Балкана – изгледни повратак Турске на нов начин изнедрен новим геополитичким оквиром.

         Обележавање стогодишњице Првог балканског рата (1912- 2012) пада управо у време када се врше снажни покушаји ревизије светске историје, када се многи ослободилачки ратови, као што је био овај, покушавају данас  прогласити „освајачким“, када европске аспирације Србије настоје да „заборавом“ прошлости Србију учине више привлачном евроинтеграцијама.

         У таквим околностима обележавање значајних датума своје прошлости, нема за поруку „призивање“ понављања прошлости, већ управо обрнуто – спречавање понављања на основу утемељења у свести и нације и државе њиховог значаја, порука и последица. Први балкански рат спада у оне историјске догађаје на које је незаслужено пала тама заборава.

         Значај подсећања на Први балкански рат,  управо у време говора о европским вредностима, данас је утолико већи што смо суочени са покушајима ревизије и српске и балканске историје, у настојањима да се време Османског Царства представи као време хармоничног мултиетничког и мултикултурног друштва.

         Напротив, турска освајања у 14. и 15. веку су разорила српско и остала балканска хришћанска друштва, за више векова насилно прекинула културне, економске, друштвене и све друге везе и утицаје овог дела Европе са другим деловима континента. Цвијић је о тој територији говорио као о територији анархије из које се због зулума само од 1876. године иселило 150.000 Срба. А управо са становишта европских вредности, српски ослободилачки покрет и покрети осталих балканских хришћанских народа имали су снажну цивилизацијску мисију – јер су својом борбом ствaрaли претпоставке за обнову својих држава и друштава и  реинтеграцију овог дела Европе са развијеним европским срединама.

         У војничком смислу, Први балкански рат, бележе историографи, трајао је од 8. октобра 1912. до 14. маја 1913. године. Српска војска победила је турску вардарску армију Зеки-паше у чувеној Кумановској бици и бици код Битоља, ушавши у Скопље, а из Македоније ушла је у северну Албанију и изашла на море 5. новембра (што је већ разбеснело Аустро-Угарску монархију чија је политика у стратегији заокруживања Србије била да не допусти да она има излаз на море, што је Србија одувек тежила, као и да не допусти уједињење Србије и Црне Горе).

         Остатак српске војске ослобађао је Новопазарски санџак и Косово и Метохију. Успехе су постигли и Бугари (уз значајну помоћ српске војске у освајању Једрена) и Грци, а црногорска војска, која је низала победе у Црној Гори и Метохији, опседала је Скадар, где јој се у освајању придружила српска војска.

         У српској и црногорској војсци нашли су се као добровољци и многи муслимани, који су се изјаснили за српство, стављајући тако нацију изнад вере. „Осим националних осећања, нас муслимане у Србији је привукло и то што се према нама осећала оданост као да ми и нисмо муслимани и свуда смо били примљени како се најбоље може...“ пише Алија Казазић у прилогу „Зашто смо ми муслимани ишли у српску војску“.

         Први балкански рат званично је завршен 30. маја 1913. године, потписивањем Лондонског уговора: Србија је добила централну и западну Македонију, северни део Новопазарског санџака (Рашке области) и Косово и Метохију – Стара Србија (осим дела око Пећи који је припао Црној Гори).

         У науци се крајем 19. и почетком 20. века искристалисало становиште да се под Старом Србијом сматрају области Старе Рашке, Косово и Метохија, као и Кумановско-скопско-тетовска област. Бугарска је добила Тракију и источну Македонију, а Грчка јужну Македонију са Солуном и део Епира.

         По завршетку балканских ратова, створена је Лондонским уговором шест великих сила (Аустро-Угарска, Русија, Француска, Немачка, Италија и Уједињено Краљевство), 17. децембра 1913. године, нова држава Албанија (Аустро - Угарска је сматрала да ће она увек бити „природни непријатељ Србије“), која је била стављена под десетогодишњи протекторат међународне управе.

         Свест о историјској мисији ослобођења својих сународника у Старој Србији и Македонији, свест о враћању старим државним и духовним темељима – прожимала је све слојеве српског друштва почетком 20. века. 

         Низ угледних интелектуалаца и људи од пера, били су у првим борбеним редовима, или одмах иза првих борбених линија...

         У ослобођено Пријепоље је први ушао резервни пешадијски поручник Драгиша М. Ђурић, филозоф, професор Београдског универзитета, Бранислав Нушић је прво био помоћник начелника Скопског а потом и први начелник Битољског округа. Сликарку Надежду Петровић срећемо као болничарку у Призрену. Ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније инспирисало је многе српске песнике и уопште људе од пера.

         Кумановска битка ушла је већ истог трена у ред херојских епопеја српске војске и српског ослободилачког покрета (многи је с правом пореде са Првим српским устанком). Она је била не само симбол борбе  за коначно ослобођење српског народа од турске власти него и симбол борбе за слободу и независност Балкана у духу оног познатог начела – Балкан – балканским народима. Начело према коме народи имају право да живе слободни у својим независним државама, које је снагом први пут уједињених војски балканских држава тријумфовало, важи и данас.

         Уз све недостатке исхода балканских ратова, ипак су њихове тековине надживеле тоталитарне режиме. 

         Није само ослобођење Срба и хришћана по Косову и Метохији, области Новог Пазара и Вардарске Македоније (Старе Србије) тековина ових ратова, већ и успостава правне државе на доста мукотрпан начин, што је резултирало чињеницом да ови крајеви први пут постану део једне европске модерне државе.

         Данас се може поставити оправдано питање, и поред присутних покушаја србизације несрпских народа који су тамо живели поред Срба, колико би процес ослобађања тих крајева трајао да Српска војска није одредила границе данашње Македоније, да тамо није успостављена правна држава, да тамо до 1941. године нису саграђене десетине болница, електрана и више од 1.500 километара путева.

         Сама идеја о македонској посебности и није настала деловањем само локалних родољуба и интелектуалаца, већ је у великој мери заслуга и политике Србије и визије њених учених људи, међу њима и утицајног Стојана Новаковића. Уосталом, и темељ модерне македонске државе постављен је на скупштини одржаној код манастира Свети Прохор Пчињски под заштитом Топличког партизанског одреда.

         „Први балкански рат је, писао је академик Чедомир Попов, дакле, сложена и противречна појава наше историје...Понајпре, ликвидирао је специфични турски социјално-економски систем, бременит бројним остацима феудалне привреде и друштва. Друго, ставио је снажну баријеру германским, а нарочито аустроугарским аспирацијама према Балкану. Треће, представљао је један од најкрупнијих корака и једну од великих етапа у процесу стварања заједничке државе југословенских народа...“ Истина, и овај рат оставио је вечни наук да је реализација националних циљева малих народа и држава могућа само онда када се они поклопе са стратешким циљевима великих народа и држава.

         Кумановска битка са спомеником симболом на Зебрњаку, једна од великих европских битака у којој је на обема странама учествовало 200.000 војника, а пало њих 9.000, срушила је османско царство у Европи (чини се да се „с правом сматра да су Срби у кумановској бици осветили Косово“).

         Пред грмљавином српске артиљерије, писао је британски конзул у Битољу, није се повлачила само једна војска већ и једна империја. Споменик светионик срушили су Бугари, нове власти су после 1945. године развејале кости палих српских војника, а срамном одлуком политичких силника тог времена годинама су ове кости коришћене на Медицинском факултету у Скопљу за  вежбе студената.

         Судбина монументалне силуете спомен-костурнице на Зебрњаку, коју су током Другог светског рата срушиле бугарске окупационе трупе, симболизује на својеврстан начин судбину тековина Кумановске битке. „Тај историјски лук, вођен духом реваншизма - пише један од наших водећих историчара Славенко Терзић - зауставио се, за сада, на Кумановском споразуму од 9. јуна 1999. године, којим је формално окончана НАТО агресија на Србију и СР Југославију“.

         Политичка симболика и порука места тога споразума више је него јасна. Оспорава се сав историјски смисао Кумановске битке, у првом реду насилним одузимањем од Србије Косова и Метохије, срца Старе Србије. Да би се дало утемељење том нечувеном насиљу, нађено је да је ослобођење старих српских државних и културних средишта била наводна ''анексија'' тих територија. Тиме се  безобзирно изокреће цео цивилизацијски смисао не само Кумановске битке него и Првог балканског рата у целини и доводи у питање смисао ослобођења овог дела Европе од турске власти.

         Како је након Првог балканског рата убрзо (крај јуна 1913. године) уследио Други балкански рат, али овога пута између Србије и Бугарске, савезника из Првог балканског рата, необјављеним нападом бугарске војске на српску војску у Вардарској Македонији (на наговор Аустро-Угарске), са жељом промене стања на терену (Бугарска је била решена да добије целу Македонију, коју из тог разлога никад није називала Стара Србија, а Србија да то никако не допусти), уз одлучујућу битку на реци Брегалници, који је завршен тријумфалном победом српске војске и закљученим миром у Букурешту, августа 1913. године, којим  Србија добија целу Вардарску Македонију, то је утицај Србије на развијање започетих процеса уједињења јужнословенских народа и свих Срба који живе и у Аустро-Угарској монархији, којој је  у том погледу све више додељивана улога Пијемонта, знатно ојачао и постао је претња тој све крхкијој Монархији.

         У том смислу Аустро-Угарска монархија тражила је само згодан повод за напад на Србију, који је нашла након Сарајевског атентата на Водовдан 1914. године (иако би тај напад уследио по свим истраживањима респектабилних историчара и без овог непосредног повода), чиме је Србија увучена у нови рат – Први светски рат. Значај балканских ратова, посебно Првог, на процес уједињења јужнословенских народа и држава и тиме српског уједињења, у том смислу, не може бити пренебрегнут и  невреднован.

         Први балкански рат отварио је једну нову историјску епоху од које се много очекивало. Срби су повратили своје земље од Турака и, како пише Цвијић, „ослободили од најгорих насиља области за које је најјаче везана српска свест и српско осећање“.

         Догађаји током 20. века, па и почетком 21, обесмислили су једно велико друштвено и цивилизацијско прегнуће, враћајући „точак историје“ на времена која су претходила овом великом историјском догађају. О томе уверљиво сведочи судбина Косова и Метохије као средишта Старе Србије.

         Интереси правде, истине и историјски разлози налажу, дакле, да се стогодишњица Првог балканског рата обележи, како би се поводом овог важног јубилеја још једном оставила порука његовог значаја што је први пут Балканско полуострво припало народима који на њему живе и њиховим независним државама, у којима је њихова национална свест развијена и утемељена.

         Балкан је данас притиснуо дух историјског реваншизма и ревизионизма!

         Нека је вечни помен и слава знаним и незнаним јунацима Кумановске битке !

         Нека је вечни помен и слава свим борцима Првог балканског рата!

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари