Меркелова увела санкције Русији, Вучић није, али Србија има већи пад извоза у Русију од Немачке

ПОПОВИЋ: МОРАМО ХИТНО ОТВОРИТИ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА САРАДЊУ

СА РУСИЈОМ КАКВЕ ИМАЈУ БАВАРСКА И ТИРОЛ

Српски и руски премијер

• Компаније из Србије, иако су им широм отворена сва врата, на великом руском тржишту нису успеле у 2015. да зараде више од 724,8 милиона долара, или за чак 29,6 одсто мање него 2014. Део објашњења за тако драматичан пад лежи и у чињеници да је у међувремену долар битно ојачао, али је проблем у томе што је пад укупног доларског извоза био 10 одсто, а то значи да је пад експорта у Русију био три пута већи него у остале земље
• Не могу да се помирим да чињеницом да српске фирме у Босни и Херцеговини зараде 60 одсто више него на тржишту са скоро 150 милиона купаца, од којих свако на располагању има више од 8.500 долара, колико је у Русији БДП по становнику
• Ако успемо да у Русију годишње извеземо само колико и у БиХ, која има 38 пута мање становника и то слабије куповне моћи, то ће значити повећање нашег извоза за 450 милиона долара
• Кључ за унапређење сарадње је Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, који је нашим компанијама омогућио да од 2000. практично 99 одсто производа извозе без царина. И због тог споразума, а не због домаћег тржишта, дошле су у Србију многе мултинационалне компаније. Плашим се да би без тог споразума из Србије и отишле. Па, шта мислите, да ли и немачки „Тенис“ размишља о преради три милиона товљеника због купаца из Србије или Русије? И коме своје производе из српских фабрика продају „Голден Лејди“, „Горење“, „Таркет“, „Штада“, „Актавис“, „Мишлен“, „Грундфос“…? Зато један од приоритета и нове владе мора бити да одржи тај споразум, без обзира на све евентуалне притиске из Брисела      

        ЉУДИ, да ли је то могуће, сигурно би узвикнуо покојни Младен Делић, легендарни спортски коментатор када би могао да тумачи податке о прошлогодишњем извозу у Русију из Србије и Немачке! Јер, колико год је било логично очекивати да ће и економски најснажнија чланица Европске уније морати да плати цех двогодишњег жестоког трговинског рата са званичном Москвом, вероватно је мало ко очекивао да ће Србија, која се упорно опире притисцима из Брисела да пријатељској Русији уведе санкције, завршити 2015. годину са још већим падом извоза него Немачка! А баш се то, на жалост, догодило.

        Но, за разлику од наших, немачки бизнисмени прогласили су узбуну, јер им је продаја на руском тржишту лане пала за 25,5 одсто, а оправдано страхују да ће у 2016. пасти на најниже гране у последњих десет година.

        Поређења ради, они су 2012. од руских купаца зарадили 38 милијарди евра, а сада страхују да би у 2016. извоз могао да им падне испод 20 милијарди. Немачки бизнисмени, међутим, знају да је пад извоза „тамна страна“ рата санкцијама, економска цена политичких одлука званичника из Берлина и Брисела. Русија је, пак, због таквог односа Запада, у комбинацији са драматичним падом цена сирове нафте и природног гаса, својих главних извозних адута, прошлу годину завршила у рецесији, са падом БДП-а за 3,8 одсто и значајним слабљењем националне валуте, рубље.

        Мене, међутим, много више брине што компаније из Србије, иако су им широм отворена сва врата, на великом руском тржишту нису успеле у 2015. да зараде више од 724,8 милиона долара, или за чак 29,6 одсто мање него 2014. Део објашњења за тако драматичан пад лежи и у чињеници да је у међувремену долар битно ојачао, али је проблем у томе што је пад укупног доларског извоза био 10 одсто, а то значи да је пад експорта у Русију био три пута већи него у остале земље. 

        Да ли је тако морало бити? И зар је могуће да, не рачунајући Украјину, у целој Европи не постоји лошије тржиште од руског?

        За мене је ово само још једна потврда да наша држава мора активније да се укључи и да институционално помогне и охрабри све који размишљају о извозу у Русију. Једноставно, не могу да се помирим да чињеницом да српске фирме у Босни и Херцеговини зараде 60 одсто више него на тржишту са скоро 150 милиона купаца, од којих свако на располагању има више од 8.500 долара, колико је у Русији БДП по становнику. И да се разумемо, није проблем што смо лане у БиХ извезли за 1,17 милијарди долара, већ што Русима нисмо испоручили више наших производа. А сигурно смо могли. И имали смо коме.

        Да се сваке године не бисмо питали - зашто не користимо ни једну шансу, зашто ни, спортским речником речено, зицер не умемо да претворимо у гол, један од првих задатака нове владе биће да створи институционалне претпоставке за унапређење економске сарадње са Русијом.

        Ако се не заустави и не преокрене тај негативни тренд, највећи губитници биће привредници Србије, којима је извоз у Русију једно од могућих решења за преживљавање док су на снази мере штедње, неопходне да се доведу у ред јавне финансије земље. Зато, поред Министарства, Канцеларије, скупштинског Одбора и ко зна каквих све институција за европске интеграције, Србија хитно мора да оснује и институцију за унапређење економске сарадње са Русијом, по угледу на прву Регионалну канцеларију за сарадњу са Руском федерацијом, коју је основала општина Чајетина.

        Ако такве канцеларије имају Тиролски регион у Аустрији и Баварска у Немачкој, зашто не би и Србија?

        А ако успемо да у Русију годишње извеземо само колико и у БиХ, која има 38 пута мање становника и то слабије куповне моћи, то ће значити повећање нашег извоза за 450 милиона долара. Још важније је да би се тиме створио маневарски простор да се убрза привредни опоравак у условима фискалне консолидације и мера штедње.

Ненад Поповић

        Додатни разлог за оптимизам да се ствари могу релативно брзо преокренути у правом смеру је и да страх од руске рецесије полако губи интензитет.

        Чак и после смањења за трећину, спољнотрговински суфицит Русије био је прошле године 161,4 милијарде долара. Њен вишак извоза у односу на увоз, дакле, четири пута је већи од БДП-а Србије и то најбоље говори о њеној економској снази.

        Ако ни ове бројке нису довољне да противницима јаче економске сарадње са Русијом неке ствари постану јасније, можда би требало да послушају берзанског спекуланта Џорџа Сороша, за кога би се могло рећи све само не да је пријатељ Москве. А и он је недавно признао да су девизне резерве Русије довољне да та земља две године издржи и најгори могући сценарио.

        Ако некоме ни то није довољно, треба рећи да су те резерве пре месец дана биле 368 милијарди долара. Још важније је да је и у веома тешким условима Русија 2015. успела да смањи јавни дуг за 4,4 милијарде, на око 50 милијарди долара, а истовремено располаже са два фонда „за не дај Боже“ (Фонд резерви и Фонд националног благостања), у којима има скоро 110 милијарди долара.

        Уз све то, после првобитног шока, који је због рата санкцијама са ЕУ, резултирао рецесијом, Русија полако показује прве знаке опоравка. За почетак, успорен је пад, јер је после прошлогодишњег смањења БДП-а за 3,8 одсто, у јануару заостатак смањен на 2,5 одсто. У међувремену је заустављен и пад националне валуте и средином марта, баш када је почео опоравак цена сирове нафте и природног гаса, главних извозних артикала, она је достигла највећу вредност у последњих неколико месеци.

        Први пут од децембра долар вреди мање од 70, а пре само два месеца за њега је требало више од 80 рубаља. Уз то, Централна банка је саопштила да јој је циљ да ове године преполови инфлацију са 12,9 одсто и да је у 2017. смањи на четири одсто.

        А са бржим опоравком и стабилизацијом цена и курса створиће се и већи маневарски простор за српске компаније и производе. Тај тренутак не смемо чекати скрштених руку, јер ће упражњени простор заузети неко други. Велики је улог у питању.

        Некритички противници сарадње са Русијом као да прижељкују да се наш извоз врати на ниво из 2001, на тричавих 79,5 милиона долара. И заборављају да је, нимало случајно, 13 година наш извоз у Русију растао дупло брже него на сва остала тржишта. И то у време када на снази нису биле званичне забране на увоз хране из Турске због обарања руског војног авиона изнад Сирије, или последњи, фебруарски ембарго на увоз кукуруза и соје из САД. А баш су то артикли које би руским купцима могли без проблема понудити произвођачи из Србије.

        То је уједно и прилика да се поправи материјални статус српских сељака, којима је највећи проблем што немају сигуран пласман. Уместо да и даље буду жртве накупаца, држава би организованим откупом и гарантованим ценама могла да повећа извоз за Русију, а да при томе сељаци коначно буду задовољни. У супротном, без руских купаца српски сточари и воћари већ за неколико година доживеће тотални колапс.

        Кључ за унапређење економске сарадње је Споразум о слободној трговини са Руском Федерацијом, који је нашим компанијама омогућио да од 2000. практично 99 одсто производа извозе без царина. И због тог споразума, а не због домаћег тржишта, дошле су у Србију многе мултинационалне компаније. Плашим се да би без тог споразума из Србије и отишле. Па, шта мислите, да ли и немачки „Тенис“ размишља о преради три милиона товљеника због купаца из Србије или Русије? И коме своје производе из српских фабрика продају „Голден Лејди“, „Горење“, „Таркет“, „Штада“, „Актавис“, „Мишлен“,„Грундфос“…?

        Зато један од приоритета и нове владе мора бити да одржи тај споразум, без обзира на све евентуалне притиске из Брисела. И да овдашњим фирмама пружи институционалну, финансијску, логистичку и сваку другу подршку, да се повећа наш удео у укупном увозу Русије са само 0,35 одсто. Значајно унапређење сарадње са Русијом је могуће и на нама је да ту шансу искористимо. У супротном то место ће заузети неко други. Можда баш они који сво време од нас у пола гласа траже да уведемо санкције Русији!

        Уосталом, немачки бизнисмени изразито су критични према санкцијама које је ЕУ наметнула Русији и надају се да ће се у овој години „ветар променити смер“. Њихова делегација недавно се, на маргинама безбедносне конференције у Минхену, састала са руским премијером Дмитријем Медведевим. Шта мислите шта су хтели? Вероватно исто што и француски премијер Мануел Валс, који је средином фебруара покушао да наговори Медведева да укине забрану за увоз француских прехрамбених производа.

        А шта ми хоћемо? Да унапредимо сарадњу са пријатељском земљом. И коме то смета? Можда онима који су видели да је у децембру пад извоза у Русију био само два одсто, пет пута мањи него у све друге земље. А за мене је то доказ да још није касно и да се та сарадња може значајно унапредити. У обострану корист. И Русије. И Србије.

        (Ауторски текст Ненада Поповића, председника Српске народне партије за магазин Newsweek)