Малић: Српска, Америка, ЕУ, Турска - нек‘ не буде што бити не може

ТРИБИНА „БиХ У СЛЕПОЈ УЛИЦИ – ГОДИНА РАСПЛЕТА“ – ИЗЛАГАЊЕ НЕБОЈШЕ МАЛИЋА

* Српска може чиста образа да каже да се позива на изворни Дејтон и чува уставни поредак од нарушавања,али се  бојим да то Бриселу не значи ништа. Вашингтону би можда значило, али је он тренутно заузет на Блиском истоку. Иако тај сукоб наизглед отвара могућности за неко мијешање карата и на Балкану, то се није десило прије 20 година, послије 11. септембра, па није извјесно да би се могло десити сада

* Изазов који је данас пред руководством Републике Српске је исти као и 1992: како убедити Сарајево да се договара са комшијама, умјесто да очекује помоћ страних господара. Деведесетих су ти “господари” били Американци, јер су били велесила. Америчко повлачење, макар и минимално, сада је у очима Сарајева створило вакуум. Сад им дође свеједно, тај господар може бити Турска, а може и ЕУ

* У ширем геополитичком оквиру, потпуно је јасно да се Лондон, Берлин и Париз ни за шта не питају. Погледајте колико су маргинални по питању Украјине. Али, из неког разлога сматрају да могу да кроје капу РС и БиХ, јер им тамо неки политичари то дозвољавају

* Илузорно је очекивати да Сарајево одједном открије концепт суверенитета спрам Лондона, Берлина и Париза. Али, Београд би могао, и то би много значило

________________________________________________________________

               „ОНО што не може да траје, престаје“, каже једна изрека у америчким политичким круговима.

               Послије неколико мјесеци неизвјесности, из Вашингтона је стигла недвосмислена порука: САД не намјерава да подржава неодрживо, а још мање да то ради унедоглед. Српска је то дочекала спремно, док Сарајево још увијек пориче реалност. Али порицање није стратегија.

               Оно што је прошлог мјесеца у Дејтону изјавио заменик државног секретара САД, Кристофер Ландау, требало је да буде добар сигнал: Америка ће се мијешати само ако је то “пожељно и оправдано”, и нема финансирања циљева који су “неодређени, неизвјесни или нереални”. 

               Односно, “Нисмо заинтересовани за наметање визије друштва која одражава склоности удаљених бирократа и ускоумних активиста.”

               Ово је буквално одрицање од свега што је Вашингтон ево већ 30 година радио по Балкану. Међутим!

Небојша Малић

               Знам да сам ја овде по репутацији оптимиста што се тиче односа са Америком, рекао бих заслужено, али морам да напоменем да је само један дио нашег проблема са америчком интервенцијом ријешен. Наиме, чистке у УСАИД-у и Стејт Департменту истјерале су људе који су деценијама чинили штету. И то је добра ствар. Лоша је што још нико није ни почео да ту штету санира, односно исправља.

               Што значи да су у садашњим околностима полазне позиције политичког Сарајева пуно повољније него што би требале да буду. 

               Иако Српска може чиста образа да каже да се позива на изворни Дејтон и чува уставни поредак од нарушавања, бојим се да то Бриселу не значи ништа. Вашингтону би можда значило, али је он тренутно заузет на Блиском истоку. Иако тај сукоб наизглед отвара могућности за неко мијешање карата и на Балкану, то се није десило прије 20 година, послије 11. септембра, па није извјесно да би се могло десити сада.

               Изазов који је данас пред руководством Републике Српске је исти као и 1992: како убедити Сарајево да се договара са комшијама, умјесто да очекује помоћ страних господара.

               Деведесетих су ти “господари” били Американци, јер су били велесила. Америчко повлачење, макар и минимално, сада је у очима Сарајева створило вакуум. Сад им дође свеједно, тај господар може бити Турска – ако је вољна, али тренутно има неких обавеза ближе својим границама – а може и Европска унија.

               Отуд ти француско-њемачки нонпејпери и појачано Шмитовање, промјене правила о Савјету министара, итд. За Сарајево то нема везе са “функционалном државом”, него са остварењем ратних циљева другим средствима. А за Запад, са прављењем од БиХ депоније за мигранте које код себе не желе.

               У ширем геополитичком оквиру, потпуно је јасно да се Лондон, Берлин и Париз ни за шта не питају. Погледајте колико су маргинални по питању Украјине. Али, из неког разлога сматрају да могу да кроје капу РС и БиХ, јер им тамо неки политичари то дозвољавају. 

               Илузорно је очекивати да Сарајево одједном открије концепт суверенитета спрам Лондона, Берлина и Париза.

               Али, Београд би могао, и то би много значило.

               (Трибина је одржана 19. јуна 2025. у Прес-центру УНС – у организацији портала СоС и Факти, уз подршку Представништва РС у Србији)