ЉУШИЋ: Приватна фирма издала књигу новцем Гласника и Завода за уџбенике

ДИРЕКТОР СЛУЖБЕНОГ ГЛАСНИКА: А НА БЕСМИСЛЕНЕ И ХАЈКАШКЕ НАПАДЕ

„ДАНАСА“, „БЛИЦА“ И „ПОЛИТИКЕ“ НЕЋЕМО ОДГОВАРАТИ

Др Радош Љушић

• Има више од годину дана како сам обавестио јавност да је фирма Данграф, власник листа „Данас“, објавила књигу Радивоја Радића Тријумф хришћанства (2013). Аутор књиге није ни знао да је књига објављена док га нисам о томе обавестио, јер је штампана у Гласниковој штампарији
• Са аутором није склопљен никакав уговор, нити му је плаћен икакав хонорар, па их је Радић тужио суду и тражио надокнаду од 2.000.000 динара. Суд је пресудио у корист аутора и чека се потврда Апелационог суда
• Ова књига, у издању „Данграфа“, штампана је парама Завода за уџбенике, који је уплатио 1.978.625 динара и Службеног гласника, који је уложио 1.645.225 динара. Данграф је уложио само 75.000 динара! А књига је подељена на следећи начин: Данграфу - 38.000 примерака, Заводу и Гласнику по 1.000 примерака! Уговоре са Данграфом потписали су Слободан Гавриловић и Милољуб Албијанић
• У магацину Службеног гласника затекли смо књиге у вредности око 590.000.000 динара! Те књиге нису успели да продају и зато су их ускладиштили моји претходници, понајвише Слободан Гавриловић

         У КЛУБУ, односно књижари-галерији Службеног Гласника одржана је конференција за новинаре на којој је в д директора ЈП Службени гласник проф. др Радош Љушић говорио о заштити ауторских права и књига у Службеном гласнику.

         Његово излагање, у виду ауторског текста, преносимо у целости:

          „Поштовани новинари,

         Присиљен сам да се борим сам против многих бранећи Закон о аутoрским правима, ауторе и Службени гласник. Против мене и Гласника изашло је 12 новинских текстова у последњих неколико дана, невиђена хајка!

         Оптужују ме што се држим закона, а шта би тек чинили да радим против закона? Ни у једном тексту нисам оптужен да сам украо, да сам проневерио, да сам учинио било какву корист за себе или штету другима, да сам упропастио фирму.

         На неосноване и увредљиве нападе „Данаса“ нисам хтео да одговарам, али када су се у суботу, 27. септембра,  у „Политици“, појавила два текста против Службеног гласника и мене, одлучио сам да одржим конференцију за штампу. Колико је мени познато, у том листу никада у истом броју нису изашла два текста против једног културног посленика: у суботњем додатку - Тихомира Брајовића и у културној рубрици - Весне Рогановић.

         Наглашавам да су нетачни сви подаци изнети у листу „Данас“, као и они који су преузети из њега у листовима „Политика“ и „Блиц“.

         Откуда Гласников и мој спор са „Данасом“?

         Има више од годину дана откако сам обавестио јавност да је фирма Данграф, власник листа „Данас“, објавила књигу Радивоја Радића Тријумф хришћанства (2013). Аутор ове књиге није ни знао да је књига објављена док га нисам о томе обавестио, јер је књига штампана у Гласниковој штампарији. Са аутором није склопљен никакав уговор, нити му је плаћен икакав хонорар, па их је Радић тужио суду и тражио надокнаду од 2.000.000 динара. Суд је пресудио у корист аутора и чека се потврда Апелационог суда.

         Зашто се нико од оних који ме нападају није јавио да брани права овог аутора?

         Ова књига, у издању „Данграфа“, штампана је парама Завода за уџбенике, који је уплатио 1.978.625 динара и Службеног гласника, који је уложио 1.645.225 динара. Данграф је уложио само 75.000 динара! А књига је подељена на следећи начин: Данграфу - 38.000 примерака, Заводу и Гласнику по 1.000 примерака! Уговоре са Данграфом потписали су Слободан Гавриловић и Милољуб Албијанић. Сваки добронамерни читалац ће лако израчунати ко је кога у овом „пословном“ раду оштетио, и то не случајно, и не мало!

         Мржња листа „Данас“ и хајка према мени потиче отуда што сам обелоданио ову „пословну“ махинацију Данграфа са Гавриловићем и Албијанићем.

         Сви спорни уговори, због којих сам нападан као и Службени гласник, потписани су између 2007. и 2012. године, и сви су штетени по Службени гласник. Већини тих уговора истекао је рок 2010, 2011. и 2012. године. У то време нисам био директор Гласника, већ Слободан Гавриловић, те је требало да бес и мржњу упуте директору са којим су склопили такве уговоре.

         Запослени у Гласнику су по Закону о ауторским правима морали да интервенишу и да исправљају Гавриловићеве грешке. До данас је анекс уговора потписало 720 аутора, 52 анекса су се вратила јер су аутори променили адресе, 23 аутора су преминула, а раскинуто је свега 10 уговора. Ево имена неколико познатих аутора који су потписали анекс уговра: Добрица Ћосић (сагласност дао имејлом, касније је уговоре потписала Ана Ћосић), Милован Данојлић, Игор Мандић (Загреб), Јосип Ужаревић (Загреб), Бисерка Рајчић, Дарко Танасковић, Милован Витезовић, Радован Вучковић, Коста Чавошки, Гојко Ђого, Давид Албахари, Борислав Пекић (носилац права Љиљана Пекић дала је сагласност имејлом да се књиге продају до исцрпљености тиража).

         Ево и имена аутора који су одбили да потпишу анекс уговора: Светислав Басара, Мирјана Д. Стефановић, Мирјана Миочиновић, Славиша Орловић, Бојан Јовановић, Горан Бабић, Новица Милић (анекс му је послат 21. 8. 2013, а тек сада се огласио). Тихомир Брајовић, наш критичар из „Политике“, потписао је два уговора: 2012. са Гавриловићем и 2013. са Љушићем. Уговор који је Брајовић потписао са мном садржи исте одредбе као и анекс који смо понудили свим ауторима. Шта рећи о моралу тог човека!

         Анекс уговора није ништа друго него преузети члан 81 Закона о ауторским правима. Пракса Гавриловићева била је да се ауторски уговори закључују на две или на три године. Ауторски уговори престали су кад су истекле те године, чиме је престајало и право Гласника да продаје књиге. Пошто Гавриловић није повлачио из продаје књиге које Службени гласник више није смео да продаје, долазило је до повреде права аутора, којима смо морали да надокнађујемо штету.

         Да бисмо спречили повреду ауторског права, ново руководство Службеног гласника  понудило је ауторима анексе ауторских уговора по којим ауторски уговори, уместо две или три већ истекле године, трају до исцрпљења тиража књиге, дакле, на неограничено време. Ми смо преузели одредбу члана 81. Закона о ауторском и сродним правима у којем пише: „Ако издавач намерава да непродате примерке дела прода као стару хартију, дужан је да претходно понуди аутору, односно његовом наследнику ако је доступан да те примерке откупи, по цени за стару хартију.“ Цитирана одредба закона стављена је у понуђене анексе уговора да би аутори знали каква су њихова права ако књига не може да се прода.

         Ако нешто у овом закону није у реду, критичари Гласника и моји требало би да се обрате Скупштини Србије, она је надлежна за законодавни рад, а ми смо дужни да примењујемо закон.

         Службени гласник штити права свих аутора, исто тако штити и своја права, често присиљен да трпи материјалну штету.

         Ниједна књига у Службеном гласнику није уништена: исечена или спаљена. Све повучене књиге су у магацину и ту ће остати док аутори не потпишу анекс уговора по Закону о ауторском праву.

         У магацину Службеног гласника затекли смо књиге у вредности од око 590.000.000 динара! Те књиге нису успели да продају и зато су их ускладиштили моји претходници, понајвише Слободан Гавриловић. Предложили смо још марта 2013. године Министарству културе, а пре неколико дана и Влади Србије, да део тих књига поклонимо у хуманитарне сврхе, поплављеним подручјима и сиромашним библиотекама. Очекујемо да Влада усвоји наш предлог и књиге које годинама леже у магацину Гласника оду у руке читалаца. У време свеопште беде, немаштине и економске кризе био би то леп пример о хуманитарном раду Владе Србије и Службеног гласника у области културе.

         Гласник неће одговарати на бесмислене и хајкашке нападе „Данаса“, „Блица“ и „Политике“ о овом проблему. Ако будемо морали обратићемо се другим институцијама. Наша је обавеза да се држимо закона.