Вучић уверен да „нови век” Србије почиње 2016. и да почиње – захваљујући њему
ПРЕМИЈЕРОВЕ ПРОТЕСТАНТСКЕ И ОСТАЛЕ ПРЕДНОВОГОДИШЊЕ ФАНТАЗИЈЕ
- Знам да многи замерају због брзине, и да би хтели да се све то заврши брже, ако је могуће већ данас, како би њихови новчаници били одмах пунији, а живот, такође, одмах лепши. У жељама се, дакле, слажемо. Уосталом, и постао сам премијер да бих Србији, и свима у њој, донео неки бољитак. Да би она постала економски јака, уређена и пристојна земља. Да бих сваком грађанину Србије омогућио оно што се зове - пристојан живот
- Волео бих да имам чаробни штапић и све то створим одмах. Али, немам. И нико га нема. Лично се, притом, надам да је и самој Србији доста „чаробних штапића”. Ништа нас у историји није толико изударало као они. Све обећавајући нам, како у ком случају, или „одмах” и „сада”, или неку правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији”. За њу је требало само да умремо, ништа више
- Ми ћемо сопственим снагама, радом и умећем прескочити огроман јаз који је, захваљујући историји, настао између високоразвијених земаља и Србије... Србија, просто, мора да пређе ту провалију. Немамо куд назад. Уосталом, по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају. А Србија није бедна. Не сме да буде. И мора у будућност. Преко амбиса, великим скоком
- Време је новац, рекао је Бенџамин Френклин, један од америчких очева нације, и зато ја хоћу да будемо још бржи. Поготово у мењању себе и Србије. Много тога као да је окамењено овде, код нас. Навике, менталитет, митови. Велики пијук је потребан да се све то разбије
ПРЕМИЈЕР Александар Вучић написао је за новогодишњи број „Новости” ауторски текст који вреди прочитати и накнадно.
Јер, у њему су – на једном месту – скупљени Вучићеви лидерски снови, његове протестантске и остале фантазије. Тај текст је „крвна слика” премијеровог политичког и економској „вјерују” и његовог поједностављеног поимања историје, мучне збиље Србије и њене будућности.
Међутим, тај текст има својеврсну хипнотичку намену. Зато читајте (ако већ нисте):
„У ВРЕМЕ настанка лутеризма, на самим почецима новог века (трајао је од Колумбовог открића Америке до Октобарске револуције 1917), протестантски и католички свештеници су, подједнако, осуђивали све распрострањенију коцку.
Католички аргумент је био да се “на коцки може изгубити”.
Протестантски је био, донекле, и на први поглед, зачуђујући. Били су против коцке, јер се на коцки “може добити”.
А таква врста добитка, по њиховом мишљењу, заустављала је човека у његовим најважнијим активностима. Усавршавању и раду.
И данас, када размишљам о 2016. и нашем новом веку, тако потребном Србији, јасно ми је шта нам је задатак.
Да и следеће, и сваке наредне године ни случајно не пожелимо да нам било шта падне с неба, да нас било шта заустави, већ да у свакој од тих година нешто створимо, изградимо, освојимо и зарадимо. Сами.
Да осетимо, како је то говорио Иво Андрић, “оно унутрашње задовољство које човек има од добро свршеног посла и које више вреди од свих награда и признања људских”.
Да се усавршимо и будемо бољи.
То треба да буде 2016. Почетак нашег новог века, у којем ћемо сопственим снагама, радом и умећем прескочити огроман јаз који је, захваљујући историји, настао између високоразвијених земаља и Србије.
А да је то могуће, извести велики скок, тврдио је још половином прошлог века Александар Гершенкрон, амерички Јеврејин, рођен у Русији, који је био професор економије на Харварду, и по којем се чак и исплати каснити у развоју, јер јаз може да буде огроман подстицај, позив на мобилизацију и додатни напор, после којег следи велика награда. Уз то, кашњење у развоју, по његовом мишљењу, пружа могућност не само учења, него и избегавања грешака које су други чинили.
Александар Гершенкрон
Ову теорију Србија је, у великој мери, доказала ове године, године почетка тог, нашег, првог великог скока.
Отпочели смо озбиљне реформе, ојачали инфраструктуру, средили државну касу, уштедели, повећали инвестиције и запосленост, почели да повећавамо плате и пензије, тиме и потрошњу. Стварамо, убрзано, институционалне услове - од повећања правне сигурности до смањења бирократских процедура - за још бржи развој.
Следеће године Гершенкронов одскок мора да се настави. Оне после морамо да уђемо у убрзани развој.
И знам да многи замерају због брзине, и да би хтели да се све то заврши брже, ако је могуће већ данас, како би њихови новчаници били одмах пунији, а живот, такође, одмах лепши.
У жељама се, дакле, слажемо. Уосталом, и постао сам премијер да бих Србији, и свима у њој, донео неки бољитак. Да би она постала економски јака, уређена и пристојна земља. Да бих сваком грађанину Србије омогућио оно што се зове - пристојан живот. Дакле, да буде сигуран да има услове да учи и усавршава се, да живи у уређеном окружењу и да ради.
И волео бих да имам чаробни штапић и све то створим одмах.
Али, немам. И нико га нема. Лично се, притом, надам да је и самој Србији доста “чаробних штапића”. Ништа нас у историји није толико изударало као они. Све обећавајући нам, како у ком случају, или “одмах” и “сада”, или неку правду и бољи живот на небу, у „небеској Србији”. За њу је требало само да умремо, ништа више.
Ја сам, да подсетим критичаре, обећао нешто сасвим супротно. Тешке мере, тешку штедњу и тежак рад.
Обећао сам, притом, живот, то јест начин на који се до бољег живота стиже. И нисам никада рекао ни да ће да буде брзо, ни лако.
Али јесам, и тога се држим, да за Србију више нико неће морати да умре, да неће бити ратова и нестабилности, да ћу урадити све да са суседима и светом живимо у миру, да се разумемо и помажемо. И да ћемо заборавити да “умемо да ратујемо”, него ћемо, уместо тога, научити да радимо.
И обећао сам да ћемо се одважити и скочити. Зато што то јесте амбис преко којег морамо, а моста нема. И нема никог другог до нас, ко то може да уради.
Србија, просто, мора да пређе ту провалију. Немамо куд назад. Уосталом, по Волтеру, само бедни народи живе од историје. И то тако што је измишљају.
А Србија није бедна. Не сме да буде. И мора у будућност. Преко амбиса, великим скоком.
Сасвим друго питање је колико ће то да траје. По мом мишљењу, брзи смо, али морамо још брже. И знам да то некоме није довољно, али знам и колики је јаз и колико није једноставно постићи идеалну брзину.
Број неписмених у Енглеској је 1900. био три одсто. У Србији, 2002, више од пет одсто. Сада је тај број преполовљен, и, по попису из 2012. године, неписмених је било 2,68 одсто. Дакле, нешто мање него у Енглеској пре више од сто година.
И тај податак је сасвим довољан да схватимо да ће нам брзина зависити од количине знања које стекнемо и количине рада који уложимо.
А да бисмо то успели, и зато се толико често враћам на Лутера, Вебера, протестантску радну етику, морамо да потражимо у прошлости коју нам је историја одузела управо оне примере који ће нам омогућити да почнемо да учимо и радимо.
Да коначно почнемо и да верујемо у себе и у то да можемо исто што су могли и други.
И то је једина прошлост која нам је потребна. Она у којој је, на пример, Ђовани Пико дела Мирандела, који је у петнаестом веку објавио трактат “О достојанству човека”, својеврсни манифест ренесансе, у којем је рекао да нас је Бог створио да бисмо нешто сами са собом урадили. Да од нас, од тога колико ћемо у себе уложити и радити, зависи шта ћемо да будемо, колико добри, колико лоши, успешни или неуспешни, велики или мали.
Томе морамо децу да учимо, вери у себе, као и раду, радној етици, штедњи, улагању. То мора да буде и основ реформе просвете о којој и сам толико причам. Спој рада и учења. Практична примена знања. Усавршавање које се наставља и после школовања. Рад који не престаје. На себи, и на стварању нове вредности.
Страшно много тога треба да научимо, уз предност о којој је говорио Гершенкрон - учићемо и из туђих грешака, не само из својих.
Зато, због туђих грешака, које смо, делом, и ми платили, инсистирам на грађењу јаке државе, оне која истовремено и ствара услове, али и утиче на главне економске токове.
Зато толико пожурујем министре у реформама, и, посебно, у довођењу инвеститора и изградњи инфраструктуре.
Зато и брза пруга до Будимпеште, и модернизација свих пруга у Србији, и завршетак изградње ауто-путева до априла 2017. године, на крају, зато и “Београд на води”, и “Тенис”, и “Леар”, и “Делфи”...
На крају, зато мислим да јесмо брзи, али и да можемо још брже. Брже до знања, брже до улагања и брже до посла.
Време је новац, рекао је Бенџамин Френклин, један од америчких очева нације, и зато ја хоћу да будемо још бржи.
Бенџамин Френклин
Поготово у мењању себе и Србије. Много тога као да је окамењено овде, код нас. Навике, менталитет, митови.
Велики пијук је потребан да се све то разбије. Да научимо оно што сам навео на почетку - да оно што добијеш, низашта, ничему и не служи, поготово не теби и твојој држави.
И, ако некоме није јасно, борба против корупције, хапшења великог броја оних који су оштетили буџет, није ништа друго него борба против идеје да ствари падају с неба. И да свако ко то помисли, ко је спреман да нешто украде, уместо да заради, не само да откида од нашег друштвеног добра, од онога што треба да уложимо у путеве, школе, болнице, него и шири тај погубан мит, онај о лакој лови, и брзом богаћењу.
Богатство које је преко ноћи згрнуто не уме да враћа део друштву које га је омогућило, и од којег је отето, и разбија само то друштво. И то треба да научимо из протестантске прошлости и етике. Зарађуј и улажи зарађено. Тако градиш и себе и друштво, тако, да поновим, ваљда ће неко и да запамти, добијаш и све оне бенефите које уређено друштво пружа - напредне школе, ефикасно правосуђе које те штити, добре болнице и путеве...
То је, на крају, и разлика између тајкунске државе и државе крупног капитала. Прву, у којој тајкуни раде само за себе, отимајући од државе, морамо да искоренимо. Друго, у којој крупни капитал ради, у сагласју са државом, и за себе и за државу, друштво, унапређује га и развија, морамо да створимо и оснажимо.
И све су то елементи нашег великог скока и нашег новог века. Знање, морал, рад. И политика која се заснива на резултату, а не на чаробном штапићу.
И, што је најважније, и показали смо то и ове године, све то није никаква утопија. Имамо резултат, по први пут после толико година, и имамо основ да верујемо да можемо још више и још боље.
Рад нам се исплатио, промене су почеле, Србија напредује. А свима којима то није довољно, могу само да кажем да ћу управо ја остати највећи критичар сопственог посла, и онај који ће вечно бити незадовољан и брзином и количином урађеног.
Ја посебно журим да видим ту промењену, пристојну, сређену и економски јаку Србију. И ја ћу на том пројекту свакако највише да радим.
Остаје само још да се усавршим у реаговању на лажи и мржњу. И иде ми и то, полако. На једини начин на који је то и могуће. Радом.
И разумевањем Србије и њене бити, ону коју и желимо да променимо.
Поделе, које подстичу насиље, овде су део превише дуге традиције да би нестале преко ноћи.
Зато, сви који се ужасавају над “Фармом” и “Паровима” треба да погледају резултате анкете која је рађена уочи доношења новог грађанског законика, и да се добро замисле. Само 12 одсто људи у Србији подржава апсолутно укидање физичког насиља над децом.
Другим речима, насиље нам је иманентно, усађено у саму бит, њему учимо и децу, учимо их да га користе да би решила сваки неспоразум и свако неразумевање. Бијемо их да би она сутра умела да бију.
И да ли је онда чудно што смо њиме затрпани?
Није, али то само још значи да нам је посао и да урадимо све да се откопамо из те рупе подела и агресије у коју смо упали.
Зато сам тражио, пре свега од људи из моје странке да избаце свако насиље из јавног говора. Зато и нећу да се љутим на критичаре.
Пробаћу да их разумем.
И да им понудим ново решење, оно које најбоље знам.
Радићу.
И, следеће године, то ћу почети 1. јануара. У седам ујутру.
И знам да ће ми се придружити свако ко сања исту Србију као и ја.
Ону која је могућа.
Која је прескочила амбис и пронашла будућност.
И коју смо сами изградили.
Свим грађанима Србије желим срећну Нову годину и Божић
