Тасовац, лобирају ли службеници Министарства културе за бизнис вашег брата Томе?
ОТВОРЕНО ПИСМО НАТАШЕ МАРКОВИЋ, ВЛАСНИЦЕ „ПЛАВОГ ЈАХАЧА”, МИНИСТРУ КУЛТУРЕ
- Десетине хиљада, углавном образованих људи у култури, живи на ивици егзистенције и у беди. Завирите у домове културе широм Србије и, част изузецима, видећете где је данас Србија. Та слика се не може полирати великим и шареним причама о будућности...
- Радови на Музеју савремене уметности, нису још ни почели, а рок за завршетак радова и отварање Музеја је 20. октобар 2015. године!? На Народном музеју Србије се ради само фасада и фасадна столарија. Тендери за унутрашње радове, нису ни расписани! А радови би требало да буду готови, на дан музеја, 10. маја 2016.
- И сам министар у конфликту интереса. Цео Београд прича, о „магичним дигитализацијама”. Иван Тасовац би морао коначно јавно да каже да ли је истина, како се прича, да неки службеници Министарства културе лобирају по Србији да његов брат Тома Тасовац и његова НВО Центар за дигиталну хуманистику добијају послове дигитализације о трошку пореских обвезника
- Обавештени кажу да је у те сврхе донета одлука да се Вуковој задужбини за дигитализацију сабраних дела Вука Караџића, уплати 5.623 319 динара. Иако се зна да тај посао по закону ради Народна библиотека Србије и то бесплатно!
ЈЕДНА источњачка мудрост каже, нико не влада невино.
Ако се не домогнемо маште, културе, уметности, остаје нам само сурова и опора стварност... У којој човек није више центар света, већ новац и магична моћ капитала. Без културе, ми не знамо ко смо и куда идемо...
Без културе ми не умемо да сањамо своје снове и креирамо своју будућност...У земљи која годинама нема стратегију културе и културне политике.
Живимо од данас до сутра, тумарамо од једног министра културе до другог министра... Министри се мењају, а чиновници у Министарству културе Србије и Секретаријату за културу Београда годинама остају исти, често сколони корупцији и слизани са моћним групама и привилгованим појединцима у култури.
Неки професори универзитета, писци, издавачи, извештили су се да сваке године похарају државну касу...Измисле по десетак пројеката, преписују их из године у годину... За њих не важе конкурси, процедуре, конфликти интереса...У комисијама дежурају њихови људи...
И уместо јавног интереса у култури Србије, годинама царује приватни интерес... И, ником ништа...
Лец је говорио да се једино од деце, пијанаца и лудака, очекује да говоре истину! Изложићу се том ризику и рећи, да нас једино истина у Србији може спасити и просветлити, јер смо предуго живели у лажима!
Један од бивших министара културе Небојша Брадић у Културном додатку „Политике” (13. јун 2015.): изјавио је: „Позориште је у хаосу. Јадно финансирано и удаљено од новчаних токова. Али то не сме да се каже. Речено им је, „Ћутите, или нећете добити ништа”. Јавне субвенције у позориштима умањене су до тачке која угрожава опстанак. А онда уметнике оптужују да превише пажње придају недостатку новца...”
Брадић је човек позоришта и говори само о позоришту, иако зна да је таква ситуација и у другим областима културе, можда још и гора...Читава област културе лагано, али сигурно умире...
Транзиција Србије није ни дотакла ову област.
Десетине хиљада, углавном образованих људи у култури, живи на ивици егзистенције и у беди. Завирите у домове културе широм Србије и у наше провинцијске касабе, част изузецима, и видећете где је данас Србија. Та слика се не може полирати великим и шареним причама о будућности... Ти људи су данас, само мртав капитал Србије, изван токова друштва.
Било би занимљиво да нам Брадић каже, шта он није учинио док је био министар културе Србије, а могао је... И шта би данас урадио да може?
Не можемо више живети у лажима. Питам се: шта откуцавају часовници, које је министар културе Иван Тасовац, у свом перформанс расположењу, недавно поставио на Ушћу, испред Музеја савремене уметности и испред Народног музеја Србије?
Тањуг је ових дана јавио, „да радови на ова два објекта културе теку својим током”.
Истина је, сасвим другачија. Радови на Музеју савремене уметности, нису још ни почели, а рок за завршетак радова и отварање Музеја је 20. октобар 2015. године!? На Народном музеју Србије се ради само фасада и фасадна столарија. Тендери за унутрашње радове, нису ни расписани! А радови би требало да буду готови, на дан музеја, 10. маја 2016.
Признајем, радовала сам се када је Иван Тасовац изабран за министра културе Србије. Нажалост, политика брзо троши људе, а нарочито оне из културе. И он ће, као и сви остали министри културе које памтим, бити брзо заборављен. Памтићу га као министра који ћути, и у Влади и у јавности! Као јединог министра културе Србије који има лично обезбеђење.
Нажалост, прокоцкао је наша велика очекивања и своју велику популарност као фронтмен Београдске филхармоније. И кад смо очекивали његов активнији јавни ангажман, резове у култури, борбу за културу у земљи, он се претворио у чупавог дворског лутка, коме је како кажу, најважније да буде у Вучићевом озрачењу...
На многобројне примедбе културњака, Иван Тасовац одговара: „ Пара за културу има, али се оне арче!” Рећи то у земљи Србији, данас, није пристојно.
У земљи Србији, која издваја једва пола процента (!) из буџета за културу, најмање у региону и најмање у Европи!!!
Чак и мала, сиромашна Црна Гора, издваја три одсто! Ако је тако, зашто онда службеници у министарству и помоћнице министра, арче новац пореских обвезника? И ником ништа, годинама. Нико их не позива на одговорност!
Шта учинити кад је и сам министар у конфликту интереса. Цео Београд прича, о „магичним дигитализацијама”. Иван Тасовац би морао коначно јавно да каже да ли је истина, како се прича, да неки службеници Министарства културе Србије лобирају по Србији да његов брат Тома Тасовац и његова НВО Центар за дигиталну хуманистику добијају послове дигитализације о трошку пореских обвезника.
Обавештени кажу да је у те сврхе донета одлука да се Вуковој задужбини за дигитализацију сабраних дела Вука Караџића, уплати 5.623 319 динара. Иако се зна да тај посао по закону ради Народна библиотека Србије и то бесплатно!!!
За сличне пројекте „магичних дигитализација” планирано је да Универзитетска библиотека добије 3.580 000 динара.
Шта рећи на хазардерски покушај министра Тасовца да ове године купи Нинову награду за књижевност за једног од својих пулена, истина безуспешно!? Али је тим поводом, први пут у педесет година Нинове награде, НИН у те сврхе добио донацију од Министарства културе у вредности од 500.000 динара.
У време Ивана Тасовца, на све важне функције у републичким институцијама културе, враћају се поново „Жути”!
Од Драгана Бујошевића у РТС – у, Ласла Блашковића у Народној библиотеци Србије и Јелене Триван у „Службеном гласнику”, тој „златној коки” српског издаваштва. Ту су и „Две жуте комесарке”, које више од две деценије кадрирају културним институцијама Србије - Вида Огњеновић и Горица Мојовић. Зар смо доживели удар амнезије?
„Жути” су владали културом Србије од 2.000 године и за собом оставили малограђански спин и пустош...
Зар је то могуће у земљи у којој владају напредњаци, или је Александар Вучић, изгледа, решио да купује опозицију преко кадрова из културе? Бојим се, биће то погубна освета Србији...
Навешћу још неколико примера, који имају симболичку вредност.
Незадовољна резултатима, два сегмента овогодишњег великог конкурса Министарства културе Србије, прошетала сам се по табелама, интернет подацима министарства. У две године, 2015. и 2014. само на први поглед открила сам многе неправилности, сукобе интереса, службенике и функционере склоне корупцији, кланове, привилеговане појединце у култури...
Плави јахач, издавачка кућа коју водим, тражила је да министарво подржи превод на енглески језик моје књиге - „Леди Пеџет и њени Срби.” У години јубилеја Првог светског рата, прва књига о великој добротворки српског народа, није добила подршку, међу 1о4 књиге које финансира министарство. Али је зато мимо важећег овогодишњег конкурса, Александар Гаталица добио 8.000 евра за превод књиге „Велики рат” (495 страна) на енглески језик и његов лондонски издавач „Истрос Боокс”. И поред тога, што је књига објављена и промовисана у Лондону још прошле године!?, новембра 2014. у Амбасади Србије и Британској библиотеци у Лондону.
Какав скандал! И сви ћуте. Та Гаталичина књига о Првом светском рату, на конкурсу из 2014. године, добила је 17.600 евра за превод на француски језик и француска кућа „Белфонд” из Париза...
Ко је овде луд, за тај новац могу да се преведу три књиге!!! Ова решења парафирају, ладно, секретар комисије Младен Весковић и помоћница министра културе Ана Вучетић. И наравно, потписује Иван Тасовац.
Чланови комисије 2015. били су: Михајло Пантић, Владислава Гордић Петковић, Ивана Николић и Војислав Карановић, а председник комисије био је Милош Константиновић. Чланови комисије 2014. били су: Михајло Пантић, Владислава Гордић Петковић, Ивана Николић и Саша Јеленковић, а председник комисије био је Милош Константиновић.
Професор Михајло Пантић, две године је у конфликту интереса, члан је две комисије, које одлучују да се сваке године по две његове књиге преведу на неки од страних језика.
Као председник Управног одбора Народне библиотеке, гласа да се на конкурсу 2015. подрже три књиге директора те библиотеке, Ласла Блашковића. Као функционер Пен клуба Србије, гласа 2014. да се три књиге чувене списатељице Виде Огњеновић објаве на неком од страних језика.
Гордићка је такође у конфликту интереса, одлучује о књигама свог супруга Петковића.
Војислав Карановић гласа сам за себе. Уз сво уважавање Боре Ћосића, који живи у Немачкој, сиромашна Србија плаћа преводе његових књига на немачки језик!?
Тражила сам од Министарства, да за мале паре, са пројектом Леди Пеџет ( књига, изложба фотографија) обиђемо десет градова, десет библиотека, десет домова културе...
И тај мој покушај био је безуспешан.
