Србија мора променити спољну политику

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ: ПРЕГОВОРЕ О КИМ ТРЕБА ВРАТИТИ У САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УН (1)

• Процене да се нелегитимни интереси и апетити других на Балкану могу бесконачно намиривати на рачун Србије и српског народа, чије год биле, нису реалне нити одрживе. Таква решења нису решења, већ привиди који не могу имати дуги век. Балкан је и без тога крцат привида који су наметнути као решења! Коме је то потребно?
• Једнак однос према онима који признају цепање Србије и онима који подржавају њену целовитост није логична нити рационална политика. А шта тек рећи о политичкој пракси у којој се предност даје првима, док се други држе на дистанци!
• Измештањем процеса решавања из СБ УН и предајом ЕУ, Србија се фактички одриче подршке Русије и Кине, као сталних чланица тог органа, и већине чланица УН које и даље одбијају признавање независности Приштине и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије
• Дијалог у оквиру ЕУ значи: Србија на једној, а ЕУ, САД (да, и Тачи!) на другој страни, без ичијег увида и подршке! Свака част толиком поверењу Србије у своју моћ и добронамерност партнера!
• Да ли је „озбиљна држава“ која своју судбину и животе грађана везује за инострану помоћ, која своје финансијске, економске или друге дебалансе решава успостављањем границе и експресном изградњом полицијских и царинских терминала, унутар своје територије! Тамо где никада нису постојали!
• Досадашње једностране концесије Србије у тзв. разговорима „о животним питањима“ јавно су се образлагале бригом за „наш народ“. Уз понављање питања као што су: да ли неко хоће нову, косметску „Олују“; да ли неко призива нови прогон преосталих Срба са Косова; ко то заговара нови рат; да ли неко жели да деца и пензионери умиру од глади; ко то призива самоизолацију?

Пише: Живадин Јовановић

        СТАТУС Косова и Метохије је за Србију суштинско отворено питање.

       После једностраног отцепљења, тешко је замислити праведно и одрживо решење за било које конкретно питање без компромисног решења за будући статус Покрајине.

       Отворено питање статуса не може се затворити уценама ЕУ и САД, односно, трампом виталних интереса Србије за етапе, или датуме на путу ка  чланству у ЕУ.

       Праведно и одрживо решење за статус може се постићи само истрајавањем Србије у захтеву да се разговори о томе воде у оквирима  резолуције СБ УН 1244, важећих међународних уговора и међународног права. То уједно значи, да преговоре треба вратити на кололсек Уједињених нација, односно, Савета безбедности.

       На том колосеку и ЕУ, односно, њене чланице, могу наћи своје место и улогу. ЕУ, међутим, није и не може бити супститут за УН у решавању овог „par excellence“ проблема мира, стабилности и безбедности.

       Ако би Запад уценама Србији наметнуо решење супротно одлукама СБ УН, међународним уговорима и праву, ако би наставио да игнорише њене легитимне виталне интересе, такво решење тешко да би могло издржати пробу времена. Оно би наставило да служи као извор нестабилности, а могуће и нових конфликата.

       Ако би српске власти, под уценама, прихватиле трговину (deal) одричући се, директно или индиректно, својих легитимних виталних интереса које штити међународно право и резолујција СБ УН 1244, ради краткорочних комерцијалних интереса, то би био јасан доказ да не схватају историјску одговорност.

       Процене да се нелегитимни интереси и апетити других на Балкану могу бесконачно намиривати на рачун Србије и српског народа, чије год биле, нису реалне нити одрживе. Таква решења нису решења, већ привиди који не могу имати дуги век. Балкан је и без тога крцат привида који су наметнути као решења! Коме је то потребно?

       Београдски форум сматра да дијалог и договори о тзв. техничким или питањима „од значаја за свакодневни живот грађана“, ма колико била важна, нису замена за преговоре о питању статуса, без обзира шта о томе мисли Приштина, или њени моћни покровитељи.

       Прихватање преговора само о питањима „од значаја за живот грађана“ и о некаквој „нормализацији односа“, без јасног претходног договора да све стране прихватају разговоре о статусу на основу резолуције СБ УН 1244 и међународних уговора, значило би прећутно одрицање Србије од заштите свог основног права - на суведренитет и територијални интегритет. То би био још један у низу „уникалних“ преседана.

       Србија, свакако, не може и не треба да затвара очи пред чињеницом да је већина земаља Запада, укључујући већину чланица ЕУ, признала илегално отцепљење Приштине. Али, та чињеница не сме да буде разлог да се Србија пред њом повлачи, да јој повлађује, или да је прећутно легализује. Није рационално ни да, због тога, заоштрава односе са најмоћнијим земљама. Рационално је и неопходно да региструје чињеницу да је Западу више стало до независног Косова и Метохије, него до стабилне, целовите и просперитетне Србије и да ту оцену узме у обзир у одлучивању о својој политици.

       Да се политика кажњавања Србије и награђивања других на њен рачун, не би наставила у бескрај, потребне су промене у спољној политици.

       Једнак однос према онима који признају цепање Србије и онима који подржавају њену целовитост није логична нити рационална политика. А шта тек рећи о политичкој пракси у којој се предност даје првима, док се други држе на дистанци!

       Србија треба да покаже да држи до себе, својих институција, до својих легитимних интереса. И до пријатеља, савезника и партнера на делу.

       Објављивање платформе за Косово и Метохију, њено презентирање страним владама, представницима опозиције и јавности, а потом њено проглашавање за „радни папир“, или да „није свето писмо“, „преформулисање“ државног документа напречац, пред ТВ камерама,, није знак озбиљностги политике и политичара.

       Испоставља се да, ни после толико рада на платформи, о њој нису сагласне не опозиционе, већ још више владајуће странке и њихови лидери.

       То што се протеклих пар дана дешава у вези са Платформом више личи да у Србији имамо кохабитацију, него разумевање и „колективни дух“ који се повремено истиче као разлика у односу на претходни период. Време је да Србија покаже да зна шта су јој најважнији интереси, да зна шта хоће, а затим, да је спремна и у стању, да то спроводи, да истрпи последице самопоштовања.

       Без тога нема шта да тражи - ни у суседству, ни у Европи, ни у свету. Ни у разговорима са Тачијем, ни са Ештоновом, а најмање са Меркеловом.

       Резолуција СБ УН 1244, којом се гарантује суверенитет и територијални интегегритет Србије, а суштинска аутономија за Косово и Метохију, једина је чиста, поуздана и трајна основа за одрживо мирно решење. Иако није идеална, од ње боље основе нема, као што нема ни бољег колосека за решавање проблема од СБ УН. Удаљавање од резолуције СБ 1244, приближавање, или прихватање, тзв. Плана Ахтисари и измештање преговарачког процеса из СБ УН на колосек ЕУ, није добра политика јер нема поуздане основе, нити подршке и гаранција за заштиту интереса каква је могућа у СБ УН.

       Измештањем процеса решавања из СБ УН и предајом ЕУ, Србија се фактички одриче подршке Русије и Кине, као сталних чланица тог органа, и већине чланица УН које и даље одбијају признавање независности Приштине и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Шта би била замена за то, уколико се прихвати дијалог у оквиру ЕУ? Србија на једној, а ЕУ, САД (да, и Тачи!) на другој страни, без ичијег увида и подршке!

       Свака част толиком поверењу Србије у своју моћ и добронамерност партнера! Поготову је, по оцени Форума, недолично и штетно, везивање преговарачких фаза о Косову и Метохији за датуме одлучивања о статусу Србије према ЕУ, па чак и за финансијску помоћ буџету!

       Србија, заиста, има велике финансијске, економске и социјалне проблеме, о политичким да не говоримо. Али, упитајмо се - да ли је „озбиљна држава“ која своју судбину и животе грађана везује за инострану помоћ, која своје финансијске, економске или друге дебалансе решава успостављањем границе и експресном изградњом полицијских и царинских терминала, унутар своје територије! Тамо где никада нису постојали!

       Држава чији представници кажу да је вест о отварању „канцеларија“ у Београду и у Приштини чиста измишљотина, а само месец дана после тога - да је о томе постигнут договор. Који кажу да „као озбиљна држава“ морају спровести оно што је договорила претходна власт, а потом, преко ноћи подигну дијалог на највиши политички ниво, изјаве да ће за свог мандата остварити „историјски договор“(ваљда зато што знају да то зависи само од њих, ни мало од Тачија и његових покровитеља), затим, им Ештонова помогне да мало екстензивније протумаче садржину договора, па предвиде и раземну канцеларија.

       Све то, и ко зна шта још, без платформе, без става Парламента. Е, то се зове - преузимање одговорности! То гротескно одбројавање сати пред очима целе нације, док булдожери откидају брдо код Јариња, до часа када ће се  господа у Бриселу изрећи своју оцену о „кооперативности“ Србије и евентуално јој подарити датум када ће поново разговарати о датуму - је мера нивоа, одговорности, а богами, и здравља разума.

       ЕУ, посбно поједине њене чланице, као што су Немачка, Велика Британија и Холандија, нису сатусно неутралне, у то смо се уверили бар током протекле две деценије, као што ни Еулекс, од самог почетка његовог распорфеђивања, није статусно неутралан.

       Досадашње једностране концесије Србије у тзв. разговорима „о животним питањима“ јавно су се образлагале бригом за „наш народ“. Званичници на необичан начин одбијају критике беспоговорног извршавања противуставних договора и налога из Брисла и Вашингтона. Они то чине јавно понављајући питања као што су: да ли неко хоће нову, косметску „Олују“; да ли неко призива нови прогон преосталих Срба са Косова; ко то заговара нови рат; да ли неко жели да деца и пензионери умиру од глади; ко то призива самоизолацију, зар нам није било доста санкција; ко жели да пуца себи, једном у главу, други пут, у ноге, трећи пут да изазива саморањавање; коме је стало да води унапред изгубљене битке; може ли неко на Косову и Метохији да се заштити српским Уставом испод мишке; да ли Уставни суд може да врати Покрајину под власт Србије?... И још много сличних.

       Коме, заиста, све то користи, чему служи толико приземности? Ко измисли такав дијалог са народом?

       Јавну аргументацију захтева за новим попуштањем Београда управо је обогатио један страни амбасадор који је захтев за укидање „паралелних институција“, поред осталог, образложио и потребом да истрага ЕУЛЕКС-а поводом трговине људских органа буде ефикаснија! Па сад на црту - коме је у интересу да отежава утврђивања истине о злочинима против Срба!?

       Да ли још увек неко сумња да је Еулекс „статусно неутралан“!?

       (следи наставак)