ШЕШЕЉ: Нека се истражи ко је све са Дачићем био у посети Украјини и шта се тамо дешавало

ТВРДИ ДА СЕ СА СМЕДЕРЕВСКОМ ЖЕЛЕЗАРОМ СПРЕМА НОВА ПРЕВАРА

КОЈА ЋЕ СРБИЈУ КОШТАТИ 450 МИЛИОНА ЕВРА

• Амерички Есмарк ће ући у Железару, направити нове дугове, одржаваће привид производње, даваће врло слабе плате радницима, а кад преузму комплетну државну дотацију, од неких 50 милиона долара (улаже 28, а извлаче 50 милиона), планира да прогласи банкрот. Постојећу опрему Железаре планира да прода као старо гвожђе, заправо - планира уништење комплетне српске производње челика
• Крајем јануара и почетком фебруара 2010. године, приликом службеног пута Ивице Дачића, као министра унутрашњих послова и првог потпредседника Владе у Украјину, у оквиру званичне делегације налазили су се, погодите... Ивица Тончев, саветник Дачића у влади, Миле Брезанчић и његова супруга, хајде и то некако да поднесемо, али и четири девојке из плесне школе „Флај“, која је власништво супруге Милета Брезанчића
• У више наврата је припадник полицијске службе, Бојчић, као поверљиви човек Ивице Дачића и Брезанчић Милета, преносио новац од Милета Брезанчића извесном Дејану, власнику фирме за коју се у полицијским круговима говори да је Ивица Дачић њен сувласник
• Све смо ово добили преко радикалске информативне службе, популарно познате у јавности као Лауфер, а већ сам објаснио да Лауфер никада није био само један човек, него читава мрежа људи који са нама сарађују из чисто патриотских разлога

        ЛИДЕР Српске радикалне странке Војислав Шешељ - упркос здравственим проблемима - не седи скрштених руку.

        На последњој конференцији за медије позабавио се и најављеном новом продајом смедеревске Железаре Американцима и „подвизима“ Ивице Дачића.

        Ево шта је при том најважније рекао:

         „Данас бисмо највише пажње посветили информацији о приватизацији Железаре Смедерево. Ви се добро сећате да је прва приватизација те железаре извршена 2003. године и била је крајње штетна по Србију.

        Сећате се вероватно да је бивши премијер Ђинђић правио споразум са Немцима, да Немци као главни повериоци буду купци Железаре која је тада дуговала око милијарду и седамсто милиона долара. Највећи део тог дуга се односио на потраживања Немаца.

        Немци су били спремни да се то уради, међутим Американци су вршили притисак на Владу Републике Србије и Железара је након тога продата Американцима за 23 милиона долара, а цели дуг је на своја плећа навалила Република Србија неозбиљношћу републичке владе у којој су главнину чиниле демократе.

        Ти амерички купци су имали троструки задатак.

        Прво су контролисали на тај начин спровођење досовске издајничке политике уништавања војне технике, опреме и наоружања, под плаштом успостављања регионалне равнотеже. Највећу зараду Железара је под америчким власништвом остваривала претапањем оружја у челик. То је и највиши проценат остваривања профита: претопите само и одмах продајете. Без мука са прибављањем сировина, без топљења сировина и тако даље. Дакле, старо гвожђе, односно стари челик је у овом случају био најефектнији.

        Даље, они су на тај начин контролисали и регионално тржиште црне и обојене металургије, а на рачун грађана Републике Србије су остварили огроман екстрапрофит, максималан. Затим, они су били највећи српски извозник, извозећи заправо оно што су уништавали, извозећи челик који је раније био уграђен у оружје.

        То је био алиби за веома добар посао, а тадашњи амерички купац имао је јаку логистичку подршку тадашњег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који је надзирао све поступке и наметао решења.

        Американци су на тај начин сузбили немачки утицај, потиснули Немачку са српског тржишта, иако је Немачка била веома заинтересована за откуп Железаре, како би пребијала своја потраживања, а у том случају би Србија имала велику корист.

        Довољно је било да половину тих потраживања пребије кроз враћање немачког дуга, па би то већ значило много. Овако, 23 милиона долара је заиста багателна цена, а многи су у своје џепове - тадашњи челници досманлијског режима - узели велики новац.

        Кад је пре неких две године амерички власник US Steel исцрпео све ресурсе рециклаже гвожђа и челика - Американци одлучили да наводно поклоне Железару Србији, продајући је за један долар, али је држава Србија преузела 260 милиона долара дуга који су Американци у међувремену направили.

        Иначе, имам информације да су и друге метале откупљивали, не само у Србији, него у целом региону, а отишли су када су војни ресурси били исцрпљени, када је уништено све оно што је планирано да се уништи, укључујући девастирана српска фабричка постројења која су ишла у криминалне приватизације и све је тако продавано у старо гвожђе. Многе фабрике су демонтиране и железницом упућиване у Смедерево на претапање машина. Све је то било претворено у секундарне сировине, а секундарне сировине су најјефтиније на тржишту и неупоредиво јефтиније је сакупљати секундарне сировине него увозити сировину за производњу гвожђа и челика.  

        Дакле, купили су Железару за 23 милиона, а остварили дугове од 260 милиона. Новац су изнели ван земље и оставили Србију да враћа те дугове. Пословали су са профитом, са екстрапрофитом, а оставили нам дугове. То је, дакле, та криминална афера која се уопште у Србији не разрешава.

        Сада је влада кренула новом странпутицом. Преузела је  субвенционисање целог система функционисања Железаре, производње, исплаћивања плата радника на терет пореских обвезника.

        Сад највиши државни званичници потврђују да је износ месечних субвенција осам и по милиона евра, али непрекидно народу обећавају, трагају за новим партнером како би се Железара ставила у промет па бар сама себе издржавала.

        Појавили су се заинтересовани италијански партнери у сарадњи са кинеским. Ми имамо комплетну документацију која се на то односи, па ћемо бити у прилици да ускоро јавности понудимо и цео елаборат о ономе што се дешавало.

        Италијани су и почетком ове године упутили писмо о намерама. То је предато тадашњем министру (Саши) Радуловићу. Недељу дана после тога он је смењен и избачен из владе.

        Италијански понуђач и његов кинески партнер су иначе веома присутни на светском тржишту црне и обојене металургије, а били су вољни да финансирају производњу на месечном нивоу преко 60.000 тона, што би на годишњем нивоу било 700.000 тона финалних производа. То би, дакле, у потпуности омогућило елиминисање сваке државне субвенције раду Железаре. 

        Међутим, та могућност је неким закулисним радњама одбачена, јер су Италијани и Кинези тражили да им се фабрика, односно Железара да у закуп на одређени број година, са могућношћу да се тај закуп у случају успешног пословања и даље продужава. Челници владе су образложили своје одбијање тврдњом да њима није интерес да се рентира, дакле да добијају закупнину, да држава добије закупнину на одређени број година, него да желе у потпуности да је продају. И онда су се опет у све умешали Американци.

        Ону прљаву улогу коју је некада играо Вилијам Монтгомери, сада игра актуелни амбасадор (Мајкл) Кирби. Опет је пронађена фирма која жели да на брзину опљачка Србију. Она настоји да уђе у власништво и наилази на прихватање од стране премијера, који тврди да би чак за Владу Србије било добро да се дотира тај купац, само да настави производњу.

        Та у промету капитала, роба и услуга у свету и у научним круговима уопште не познаје. То је нешто зашто би Александар Вучић комотно могао да добије Нобелову награду за економију.

        Есмарк група је већ спровела кампању у којој говори да има веома озбиљне намере, да планира да у Железару уложи 28 милиона евра, што није уопште нека озбиљна сума у односу на оно што Влада Републике Србије издвоји за годишње субвенције.

        Дакле, спрема се једна нова подвала. Ту ће Американци да уђу, они ће направити нове дугове, одржаваће привид производње, даваће врло слабе плате радницима, а кад преузму комплетну државну дотацију, од неких 50 милиона долара (дакле, они улажу 28, а извлаче 50 милиона), они планирају да прогласе банкрот, да га образложе кризом у Украјини, недостатком сировина, немогућношћу набавке сировина из окружења, скупим транспортом.

        Постојећу опрему Железаре планирају да продају као старо гвожђе, као секундарну сировину и тиме се заправо планира уништење комплетне српске производње челика.

        Ми смо одлучили да о овоме алармирамо јавност, сматрајући да је то веома важно за целу Србију.

        Директна и индиректна штета неће износити мање од 240 милиона евра ако се крене у ову трансакцију са Есмарком.

        Ако се још том наводном купцу од Владе Србије преда поклон од 208 милиона евра, грађани Србије ће претрпети укупну штету од 450 милиона евра, поред све оне штете коју су раније претрпели тим огромним дуговима.

        Ово је ствар о којој се не сме ћутати. Ми ћемо сад видети колико је јавност спремна да на то обрати пажњу, колико су спремни српски медији, али колико год буде притисака од стране режима да се сузбије расправа о овом питању, ми нећемо попуштати.

        Светска економска пракса тешко да је овако нешто до сада доживела. Јавни позив је расписан 15. августа за достављање понуда о заинтересованости, са роком од тридесет дана, па потом, по истеку тог рока, нови јавни позив са роком од нових тридесет дана и у току овог јавног позива изађе амерички амбасадор и каже за дневник државне телевизије да су Американци дали најбољу понуду. На тендеру који није био ни расписан и који треба да траје до краја прве недеље јануара месеца наредне године.

        То је невероватно, дилетантско понашање и америчког дипломате и његових сарадника у Београду, потпуно гажење државног угледа Србије, прописане законске процедуре, што је показатељ да је реч о голој уцени.

        Улог је ту огроман и то представља тренутно најслабију тачку режима, коју ћемо ми доследно нападати, разваљивати, нећемо им дати мира. Ми ћемо настојати за сваку конференцију за штампу да вам припремимо сличне ствари, надајући се да су наши медији довољно способни да се изборе са овом наметнутом цензуром и самоцензуром каква није у Србији постојала у протеклих 25 година.

        Али, ми ћемо се овог пута појединачно бавити највише Ивицом Дачићем.

        Ивица Дачић је, ви знате добро, умешан у многе криминалне афере и једна од тих афера је везана за његову сарадњу са познатим бизнисменом Милетом Брезанчићем.

        Један од полицијских службеника који је одређен за послове физичког обезбеђења Брезанчића дао је и службену изјаву у полицијској станици Борча, у којој је описао неке криминалне радње.

        Брезанчић је власник фирме „МБ Гас оил“, седиште је у Београду, у Немањиној улици. Та фирма има око педесет бензинских пумпи на којима се продају нафта, бензин и гас.

        Почетком 2009. године, крајем јануара или почетком фебруара, најближем сараднику Ивице Дачића, иначе у то време саветнику у Влади Републике Србије Ивици Тончеву, у присуству полицијских службеника из Управе за обезбеђивање паркинг простора у улици Хиландарској у Београду, на руке је тај Брезанчић предао 130.000 евра.

        На конто овог мита, Брезанчић је захтевао да се на радно место начелника полицијске станице Палилула постави извесни Горан Мијаиловић, кога је Тончев са Ивицом Дачићем, тада министром унутрашњих послова, и поставио.

        За наведени износ евра по тражењу Брезанчића, а по одлуци Ивице Дачића, постављена су још и два директора. Један у неком сектору у НИС-у а други на Железници. Та лица постављена су на одговорне дужности јер су били заштитници Брезанчића и они су му омогућили да на криминалан начин стиче капитал преко своје фирме, повезујући је са НИС-ом при трговини нафте и нафтних деривата и гаса.

        Да би несметано обављао превоз и транспорт гаса и нафте и нафтних деривата широм Србије, омогућавао му је постављени директор у сектору Железнице за транспорт да то чини. Брезанчић је уз помоћ постављеног директора у НИС-у на криминалан начин преузео више од 20 бензинских пумпи, које су иначе власништво НИС-а. Све се то може проверити у НИС-у.

        Поред тог износа мита датог у еврима, Брезанчић је дао и путничко возило марке ауди 8 Ивици Тончеву. Возило је регистровано под бројем БГ-969, а задње цифре још нисмо утврдили. Дакле, почетне три цифре су 969. Поменуто возило Тончев је редовно користио и њиме долазио је на паркинг Владе Републике Србије.

        Сад једна посластица. Пошто сам вас растужио са овим заиста тешким и озбиљним информацијама, ево и једна посластица, да се мало насмејете.

        Крајем јануара и почетком фебруара 2010. године, приликом службеног пута Ивице Дачића, као министра унутрашњих послова и првог потпредседника Владе у Украјину, у оквиру званичне делегације налазили су се, погодите... Ивица Тончев, саветник Дачића у влади, ’ајде, Миле Брезанчић и његова супруга, хајде и то некако да поднесемо, али и четири девојке из плесне школе „Флај“, која је власништво супруге Милета Брезанчића.

        То је била званична делегација у Украјини. Те девојке су заиста биле чланови званичне делегације и тамо су ваљда вођене као забављачице.

        Како је та делегација одсела у хотелу, тамо је организовала и забаве. Том приликом Ивица Тончев је захтевао да му једна од тих девојака, по имену Мина, игра у хотелској соби и да буде у току ноћи сама у соби, што се и догодило. После проведеног времена од око два сата, девојка Мина је истрчала уплакана и сва поцепана у горњем делу одеће из његове собе.

        Тада је рекла, плачући, да је силована од манијака Тончева. То је рекла у присуству полицијског службеника Бојчића, који је такође био у званичној делегацији на захтев Ивице Дачића, као и у присуству Брезанчића и његове супруге и осталих девојака из делегације.

        Овај случај нити је негде пријављен у Украјини, нити у Србији. То је заташкано. Због наведеног инцидента, Ана, супруга Милета Брезанчића, изнервирана инцидентом и у шоку, направила је вербални инцидент и рекла да они нису дошли у Украјину да се тиме баве.

        Брезанчић је тада купио, као члан делегације, брод у Украјини, у вредности од два и по милиона евра. Тај брод је допловио у Србију и сада се налази на реци Дунав у Београду.

        Брод Брезанчић користи за шверцовање гаса, али по неким подацима и дроге, која једним делом завршава у Падинској Скели, а већи део код криминалца под називом Шакал, на Дорћолу, где он има штек.

        Тако се каже скровиште у криминалним круговима - штек.

        Докази о овим догађајима постоје у Влади Републике Србије, а увидом у пасоше наведених особа може се и утврдити да су заиста у то време били у делегацији која је ишла за Украјину.

        Иначе, када је Ивица Дачић 2008. године постао министар унутрашњих послова, као кадар Социјалистичке партије (ми на овај начин подржавамо кандидатуру Ивице Дачића за поновног председника Социјалистичке партије на скупштини коју ускоро држе), довео је специјалног саветника, извесног Премовића, у Министарство унутрашњих послова. Поменути Премовић је узео мито од 60.000 евра од Милета Брезанчића да би се на место командира Полицијске станице Младеновац поставио извесни Шћекић, што је Дачић са Премовићем и завршио у циљу да се Брезанчић заштити и да му се омогући несметано бављење шверцом и криминалном трговином на бензинској пумпи „МБ Гас“ на територији општине Младеновац и другим местима.

        По казивању полицијског службеника по презимену Бојичић из Полицијске станице Борча (одмах можете проверити да ли тај службеник ради у Борчи или је можда већ суспендован), он је бацио три мобилна телефона у Дунав са Панчевачког моста, које су користили Ивица Дачић, Ивица Тончев и Премовић, саветник Дачића. Наведене телефоне позивних бројева 061 користили су за комуникацију са Дарком Шарићем. И тај Миле Брезанчић је у честој комуникацији са Мирјаном Станишић, чији је мобилни телефон, који још увек користи или је донедавно користила 069 132-563, а та Мирјана је сестра од тетке Дарка Шарића. Она је пријављена у Улици Игора Васиљева број 2 у Винчи.

        Постоји фирма „Џип-комерц“, која се налази на Панчевачком мосту недалеко од Крњаче, чији је власник извесни Дејан, с којим такође послује Миле Брезанчић.

        У више наврата припадник полицијске службе, Бојчић, као поверљиви човек Ивице Дачића и Брезанчић Милета, преносио је новац од Милета Брезанчића у „Џип-комерц“ и давао власнику Дејану. Постоје коментари у полицијским круговима да је Ивица Дачић сувласник наведене фирме, што све ове чињенице у извесној мери и потврђују.

        Иначе, у односу на ону познату аферу „Коферче“, у коју је умешан Ивица Дачић, актуелни директор полиције Вељовић поседује документ - транскрипт пресретнутих разговора Дејана Михајлова и Дачића и из њега се види да је избачен део који се односи на Ивицу Дачића да би он био заштићен.

        То су, дакле, најсвежији подаци које смо добили преко радикалске информативне службе, популарно познате у јавности као Лауфер, а ја сам вам већ објаснио да Лауфер никада није био само један човек, него читава мрежа људи који са нама сарађују из чисто патриотских разлога.

        Ми никакве могућности немамо да било шта коме платимо. Они то раде из патриотских разлога, уверени да ћемо ми с тим наступити у јавности и да нас ништа у томе не може спречити. Биће тога још, даме и господо. Та мрежа се тек обнавља.

        Не могу са свима њима да одмах успоставим контакте. Неки контакти се успостављају преко посредника. Ми ћемо све учинити да та мрежа не буде проваљена у полицији.