Само да и ова протестна енергија не заврши као она која је стајала иза 5. октобра

ЕНЕРГИЈА И МАСОВНОСТ, НА ЖАЛОСТ, САМЕ ПО СЕБИ НЕ МОГУ ДА ГАРАНТУЈУ И ДОНЕСУ ПРОМЕНЕ

  • Неспорно је да је Вучић добио највећи број гласова оних људи који су гласали, али су избори изнедрили Јанковића који се позиционирао као једна нова политичка фигура и нов политички квалитет. Сигурно је да је управо тај контекст утицао на стварање демократске енергије масовних протеста младих људи широм Србије
  • Неки опраштају Вучићу нешто што други ни у тренутку слабости не опраштају Радуловићу. Због тога ће политичка звездица Радуловић, са својих садашњих 1,4 одсто, на политичком небу Србије, бити само један политички метеорит. Ни Јеремић (5,66%) није остао у седлу, али је боље прошао од Радуловића. Да ли ће то бити довољно да одржи корак и сачека неку нову прилику више зависи од страних центара моћи и њихове процене, него од самог Јеремића
  • Апсолутна контрола телевизија највеће гледаности, одлучујући утицаји и контрола свих економских, политичких и друштвених токова, као и самовољно управљање државним апаратом науштрб владавине права и демократичности, увела је Србију у плебисцитарну аутократију у којој је она, додуше, неколико пута досад била
  • Од 2012. године налазимо се у перманентној изборној кампањи, уз честе изборе на основу којих Вучић чврсто влада и контролише Србију. Досад му је полазило за руком да све држи под контролом, али од данас све је више великих проблема и све је више отпора његовом самовлашћу, његовој самовољи и антидемократичности

Пише: Славко ЖИВАНОВ

        ПРЕДСЕДНИЧКИ избори нису донели значајне поуке својим резултатима, иако ћемо се и њима позабавити, али су догађаји око њих наговестили озбиљно структурирање Вучићеве намере да покаже размере диктаторског потенцијала и јак одговор продемократских снага које му то неће допустити.

        Очекивало се да ће мала излазност олакшати Вучићу апсолутну победу у првом кругу. Опет је доказано да они који не излазе на изборе априорно и имплицитно подржавају Вучићеву кандидатуру, односно подржавају најјачу опцију на датим изборима. Уколико су такви бирачи задовољни влашћу не треба се њима бавити, али ако то није тако, ваљало би их квалификовати и рећи да су они били корисни идиоти, помагачи у успеху власти.

        Председнички избори одржани ономад извели су 54,34 одсто бирача на биралишта, гласало је нешто више од 3,65 милиона људи (РИК, коначни резултати). Годину дана раније, на парламентарним изборима 2016, гласало је проценат и по више бирача (56 одсто или 3,79 милиона бирача), а 2012, на истовремено председничким и парламентарним изборима гласало је 57,8 одсто или 3,9 милиона.

        Већ на основу ових података види се да су садашње тенденције (последњих пет година) условиле одзив бирача у интервалу од 3,5-3,9 милиона или од 55-58 одсто. Зато је излазност на последњим изборима ближа уобичајеним, а не смањеним вредностима.

        Ако је већ годинама укупан број бирача у Србији око 6,7 милиона, и ако од тог броја гласа нешто мање од четири милиона, видимо да је тек нешто мало више од сваког другог грађанина Србије вољно да гласа. Требало би да се упитамо зашто је то тако.

        Поред пословично апатичних грађана који нису посебност само наше збиље, важна ствар у томе јесте стање бирачких спискова, односно њихова ажурност. Огроман број пунолетних грађана Србије реално је спречен да гласа.

        Широке размере миграција у Србији сигурно су важан узрок ове спречености, а чињеница да су те миграције углавном у зони сиве економије што подразумева нелегални боравак и рад у другим срединама, само отежавају евентуално решавање проблема. У овој позицији, дакле не апстинирању него спречености да се гласа можда буде и око десет одсто бирача.

        Кад је реч о неажурности бирачких спискова важна су два чиниоца. Први, да неажурни списак одговара само политичкој групацији на власти уколико ова планира крађу гласова или томе припадајућу манипулацију, и други, да је наша администрација (државна управа и локална самоуправа) некомпетентна да ажурира списак, да нема ни кадровске ни техничке ресурсе за тако сложен посао.

        Председнички избори, наиме, донели су сијасет предуслова који ће створити разноврснију поделу карата после следећих, локалних, а можда и превремених парламентарних избора.

        Осим немалог изненађења приређеног од малобројних Шешељевих гласача (освојио је једва 4,5 одсто), па преко потпуних аутсајдера и политичких фосила чија политичка будућност не постоји (сви они који су добили мање него што је било неважећих листића (1,65%)), до дебакла Радуловићевог „Доста је било” које је десетоструко прегазио озбиљнији и солиднији Јанковић у блиц-кригу (16,4 одсто).

        Радуловићеви бирачи, својевремено препознавши у њему најмање лошу опцију за супротстављање Вучићу у виду модерне, прозападне, демократске политике, брзином звука променили су табор. Радуловић је заправо успео готово немогуће - да за годину дана потпуно истањи и уништи потенцијал и кредибилитет и покуша да завитлава своје бираче као што Вучић намиче магареће уши својим гласачима. Међутим, Радуловић је побркао лончиће, показујући своје лице у скупштини, промашивши тему и са посланичким деловањем, али и грдно оманувши у процени око председничких избора, пренебрегао је, иначе, суштинску разлику између Вучићевог бирачког тела и оног које подржава модерну демократску опцију - једни су мислећи и критички, други су немислећи и полтронски.

        Неки опраштају Вучићу нешто што други ни у тренутку слабости не опраштају Радуловићу. Због тога ће политичка звездица Радуловић, са својих садашњих 1,4 одсто, на политичком небу Србије, бити само један политички метеорит.

        Ни Јеремић (5,66%) није остао у седлу, али је боље прошао од Радуловића. Да ли ће то бити довољно да одржи корак и сачека неку нову прилику више зависи од страних центара моћи и њихове процене, него од самог Јеремића. Он је показао да није глуп и да је довољно храбар - а да ли ће бити у стању да прихвати поруку бирача видећемо.

        Ако је за утеху, и Радуловић и Јеремић прошли су боље од ДСС који је добио 1627 гласова више од процента, али коме још то са сателитском Вучићевом странком може бити утеха? Но, специјалитет Коштуничиног „нит' баба, нит' девојка“ еснафчета јесте то што су неспособни чак и да постану снажнији сателит и послужитељ, али довољно велики за бизарност, одвратност и срамоту.

        Међутим, председнички избори донели су један непроцењив кредит демократској будућности Србије и он је само посредно везан за изборне резултате.

        Неспорно је да је Вучић добио највећи број гласова оних људи који су гласали, али су избори изнедрили Јанковића који се позиционирао као једна нова политичка фигура и нов политички квалитет. Сигурно је да је управо тај контекст утицао на стварање демократске енергије масовних протеста младих људи широм Србије који су с једне стране показали продемократски капацитет, оптимистичко самопоуздање и упорност, а с друге стране чврсту решеност да досадашњим истински компромитованим странкама онемогуће даље траћење времена и срамоћење демократије у Србији, а њихову политичку јаловост ставе у карантин.

        Тај покрет израстао је много јачи и шири од покрета „Не да(ви)мо Београд” који је иако адхок покрет грађана, индиректно везан не само за Јанковићев солидан резултат на изборима, већ је повезан и са енергијом и суштинским порукама трећег такмичара на последњим изборима - Луке Максимовића, који је перформансом о Белом Прелетачевићу, такође нагласио поруке и расположење бирачког тела, чиме је добио безмало девет и по одсто или 350 хиљада гласова.

        Максимовић пародијом указује на проблеме и даје решења, али не декларативно, већ имплицитно, кроз активизам и праксу.

        Остаје да се види колико ће та енергија да траје и какав ће њен резултат да буде. Наиме, у Србији никада није недостајало такве или сличне енергије и њен различит интензитет бивао је видљив и разнолик. Друштвени процеси таквог типа, с интензивном артикулацијом, циклично се понављају кад се створи значајан повод, узрок или се за то створе повољни услови. Али, све то скупа далеко је од решења проблема.

        Проблем с нашим друштвом није био у (не)постојању такве енергије или (не)постојању критичног броја грађана расположених да мењају друштво, већ у радикалној инверзији приоритета кључних носилаца тих промена.

        Док не буду у позицији, вођи, организатори, иницијатори промена заклоњени су иза општих интереса, а кад се нађу у ситуацији да то практично спроведу, окрећу се, ипак, остваривању личних, партикуларних или страначких интереса, који су патолошко егоистични, али баснословно финансијски исплативи. И ту је проблем.

        Енергија која је донела Пети октобар била је племенита и интензивна, интензивнија од било које виђене дотад, а онда се у петнаест година разлагања, дифракције, инверзије та енергија расула јер су њени негдашњи носиоци уронили у друге приоритете, у бизнис који су развили, да продајући општи интерес стичу личну корист.

        Енергија и масовност не могу да спроведу промене.

        Масивност ствара енергију, али њено каналисање остављено је ограниченом броју појединаца, групама које се такође могу повезивати интересно, а онда, злоупотребљавајући је, иза ње кријући се, искоришћавају је за материјално богаћење, стицање новца, моћи и привилегија. Остваривање општег интереса, пак, мукотрпан је и спор процес, надасве и неизвесан.

        Много извеснији, лакши, бржи и исплативији јесте посао стицања личног материјалног богатства и на том испиту су досад сви носиоци државних и велике већине тзв. друштвених функција у Србији попадали. Стрепим да ћемо и овом приликом гледати филм са варијацијом на исту тему. Осим тога, данас постоје најмање два, а можда и три грађанска покрета која су самоорганизовањем устала против Вучићеве аутократије. Осим студената, ту су и популарне „паткице”, а на трећој страни је Бели Прелетачевић.

        Свака процена могућности њихове сарадње била би равна пуком нагађању, јер су заправо све три групације у фази сазревања. Међутим, имају заједничку циљну групу и сви се подједнако на њу фокусирају. На неким наредним изборима, уколико се одлуче за такав корак, рецимо у случају градских избора за Београд, могућно је да ћемо уместо обједињавања имати фрактализацију политичке понуде, што Вучићевим пажевима у граду, и његовој власти уопште, може представљати појас за спасавање.

        И ето нас опет у парадоксалној и апсурдној ситуацији - од силне жеље за променом - сагоресмо у њој.

        На другој страни, владар Србије примењује све ригиднија средства у опстајању на власти. Извесно је да су и изборе пратила сложена и сумњива дешавања за која су објављени и докази и претпоставке с покрићем да је било недопустивих злоупотреба и крађа гласова. Додатно забрињава то што су се управо оспоравани случајеви догађали на привременим бирачким местима организованим у приватним просторијама, кућама, најчешће присталица владајуће партије, а да је истовремено знатно повећан број таквих бирачких места у односу на раније изборе.

        Регресиван процес усмерен на тужан почетак деведесетих, не само кроз размах криминала и мафије и њихове уличне обрачуне, него и непрезање од изборне крађе доводи нас у поље обесмишљавања саме суштине политичког постојања. Апсолутна контрола телевизија највеће гледаности, одлучујући утицаји и контрола свих економских, политичких и друштвених токова, као и самовољно управљање државним апаратом науштрб владавине права и демократичности, увела је Србију у плебисцитарну аутократију у којој је она, додуше, неколико пута досад била.

        То не само да није случајно када говоримо о лакоћи постојања таквих вођа - диктатора, него не може бити случајно ни због масовне подршке коју такви деспоти у бирачком телу имају, не данас, и не само јуче, већ деценијама уназад. Овде је реч о плодном тлу које даје такву биљку упркос генерацијским сменама.

        Вучић примењује владавину чврсте руке која има чипкану рукавицу.

        Многи су помислили да је реч о миловању врата пре него што су чули крцкање и осетили самртни стисак. Многи лаковерно верују у његово месијанство које никако да донесе бољитак, али доноси ропство. Колико ће све то трајати и какве ће бити размере те тираније, колико ће удављених институција, обесправљених и у правима и слободама обогаљених грађана, осиромашеног народа - претећи и опстати - не зна се поуздано.

        Једино је извесно то да је тај процес једносмеран, кулминирајући и сам по себи непрестајан. Трајаће све док Србијом влада Вучић, и тешко да било ко може поверовати у могућност његовог покајања и слабљења аутократије. Таквих назнака и симптома, на жалост, нигде нема. Његова глад за влашћу и моћи одавно је неутољива, а с временом расте и нестрпљење. Зато је за Србију и њене грађане, трка с Вучићем „мртва трка“ - ко ће стићи на циљ, Вучић или грађани. Ако то учини Вучић грађани губе слободу и све друго томе припадајуће и из тога извируће...

        Од 2012. године налазимо се у перманентној изборној кампањи, уз честе изборе на основу којих Вучић чврсто влада и контролише Србију. Досад му је полазило за руком да све држи под контролом, али од данас све је више великих проблема и све је више отпора његовом самовлашћу, његовој самовољи и антидемократичности.

        Сигуран сам да му време цури, али је веома неизвесно ко или шта је Оно што ће њиме обрисати под.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари