ПАЈТИЋ: Зашто је „европска Србија“ прихватљива, а „српска Србија“ није?

ОДГОВОР ПРЕДСЕДНИКА ДС НА КРИТИКЕ ЊЕГОВОГ ТЕКСТА

ОБЈАВЉЕНОГ У „НЕДЕЉНИКУ“

Бојан Пајтић

• Данас Србију води један једини човек. Потпуно сам. Том човеку је требало 20 година да схвати да је пао Берлински зид. Можемо, дакле, оправдано да закључимо да се савремени свет мења много брже него што то он може да схвати и испрати. И можемо само да стрепимо шта данас не види, а за 20 година ће разумети. И колико ће нас то коштати
• Вођа нас свом снагом води у реформе и тврди да има јасан план за Србију. Он каже да ћемо, поред 4,5 милиона хектара плодне земље, умрети од глади ако не уђемо у Европску унију. Да би нас у то додатно уверио, он тајним уговором узима земљу српским сељацима и поклања је упола цене страној компанији. Ако тако настави, стварно ћемо умрети од глади
• У патетичном писму грађанима, вођа цитира Рузвелта: „Једино чега треба да се плашимо је сам страх“. Тврди да је много научио од бившег америчког председника. Али, Рузвелт је то рекао у понору највеће светске економске кризе, кад је народ и државу спасавао од последица ничим спутаног спекулативног капитализма. Вођа нама уводи још гору неолибералну шок-терапију, а цитира оног који је годинама лечио Америку од последица похлепе и ничим контролисаног стицања. Није, дакле, научио ништа
• Од наших евроинтеграционих процеса само су елите имале корист. Грађани једва да су то и осетили
• Покажите ми европску државу у којој поплаве направе дугорочну штету од преко 2 милијарде евра и где од воде страда преко 50 људи, а да за то ама баш нико не одговара. Нема такве државе. Ако тако наставимо, ни ове неће бити

        ДЕСИЛА се невероватна ствар.

        Дуго су ме, то знате, називали аутономашем европске и грађанске оријентације, па чак и чланом завереничке групе која ради на пакленом плану да Војводину отцепи од Србије. Одједном, преко ноћи сам постао српски националиста који залази у простор конзервативне деснице. И шта је за тај коперникански преокрет било потребно? Само десет реченица које сам објавио у „Недељнику“.

        Шта сам то написао и чиме сам изазвао такве реакције? Да цитирам: „Не можемо да направимо европску Србију ако пре тога не направимо српску Србију. Нико нам споља неће направити државу. Само ми то можемо и морамо. Србија прво. Кад Србију направимо по мери наших грађана, као бољу државу, истински одговорну људима, биће то у исти мах европска Србија. Не треба Срби да мењају свест, него треба свесно да мењају Србију. Али, за то морамо да мобилишемо сав интелектуални капацитет који има и Демократска странка и држава Србија. До истинског већинског опредељења грађана за европски пут Србије може се доћи само јавном и отвореном расправом о свим потенцијалним смеровима, њиховим предностима и манама. Ако и даље будемо само понављали да Европа нема алтернативу, тиме ћемо само доказивати да смо лоши стратези и слаби политичари. Европа не може да буде једина, него боља алтернатива.“

        Ове реченице имају тако јасан смисао, да сам се двоумио да ли уопште да их оставим у тексту. Зар није сувишно објашњавати да прво треба уредити сопствену државу, изградити стабилне институције које гарантују демократију, одговорност и солидарност, једнако важење закона за све и пуно поштовање људских и мањинских права?

        Коме није јасно да нам је неопходна држава Србија чија је тржишна економија стабилна, а здрава конкуренција загарантована?

        Само таква и једино таква Србија може да уђе у клуб европских држава. И то не зато што мора, него зато што је већина њених грађана у демократској и аргументованој расправи одлучила да нам је то у најбољем интересу.

        Има ли ту ичега што би било нејасно и спорно?

        Изгледа да има.

        Један аналитичар је рекао да ми немамо капацитет да сами сређујемо Србију и да зато морамо у Европску унију.

        Један уредник је написао да му ту ништа није јасно, те да му „Планета мајмуна“ звучи као „српска Србија“, само боље.

        Један државник је изјавио да тим речима доводим у питање јасну опредељеност за ЕУ и да је то корак уназад за Србију.

        А можда се баш у те три замерке крије суштински разлог зашто Србија не напредује и зашто је вечито талац недорасле елите (којој, да не буде забуне, и сам припадам). Зато ми ваља да одговорим на њих.

Одговор аналитичару

 

        Аналитичара поздрављам и поручујем му: ако заиста немамо капацитет да сами сређујемо Србију - никад нећемо ући у Европску унију. Та теза да ми нисмо способни да сами себи уредимо државу и да зато морамо у Европску унију - крајње је понижавајућа. И за грађане и за државу такав став је увредљив и потцењивачки. Он хоће да каже: ми, овакви какви смо, нисмо способни ни за шта. Лењи смо и аљкави, па нека нас Европа доведе у ред. То је бесмислица.

Одговор уреднику

 

        Уреднику, чије новине изузетно поштујем, поручујем како се надам да сад боље разуме „српску Србију“. Кад кажем „српска Србија“, мислим на српску државу која има елементарну грађанску, институционалну и економску уређеност, тиме и национално достојанство. На државу која је грађена на антифашизму. На државу чији већински народ има историјску одговорност за права и слободе свих националних заједница које с нама живе. То мислим, а знам у чему је проблем и у чему је неспоразум - у придеву „српска“. Али нисам ја за то крив. Криви су Милошевић и Дачић, криви су Шешељ, Николић и Вучић, што су својом квазиродољубивом и квазинационалном политиком деведесетих уништили све што су стигли. Од тада многи грађани Србије сам атрибут „српски“ поистовећују са паролашким и шовинистичким назови патриотизмом. Згађени разулареним, али лукративним професионалним србовањем, које им се обијало о главу, људи су стекли аверзију и на сам помен „српске Србије“. А то није добро и време је да ту бољку залечимо.

        Прво, ја не мислим да је српски народ лењ, нераднички и да споро схвата свет око себе. Напротив. Српски народ има традицију срдачности, отворености и гостопримљивости. Сналажљив је и духовит. Уме да буде правичан, вредан, да створи и да сачува. Уме да се одупре освајачима и да презре фашизам. Уме да побеђује и у спорту и у математици и физици. Може да роди Доситеја, војводу Мишића, Теслу, Пупина, Миланковића и Борислава Пекића.

        То је народ који је, крунисањем Стефана Првовенчаног, пре осам векова створио међународно признату државу на тлу Европе. Ако кажем да тај народ заслужује српску Србију, дакле српску државу која ће оличавати све те његове добре особине - коме то смета? Ако кажем да елита мора пре свега у договору с тим народом и националним заједницама да гради државу по мери већине грађана - зашто је то спорно?

        Друго, зашто је „европска Србија“ прихватљива, а „српска Србија“ није? И шта то уопште значи?

        Кад кажемо „европска Србија“, обично мислимо на Србију која прихвата европска правила и вредности. Ту смо сви сагласни. Али то нам не говори довољно о самој држави и начину на који је она уређена. Да ли је „европска Србија“ као Шведска или као Грчка? Личи ли више на Румунију или на Аустрију? Да ли је конципирана по португалском или данском принципу? С друге стране, да ли је „европска Немачка“ мање немачка зато што је европска? Да ли је „европска Француска“ мање француска зато што је европска? Не. Управо супротно. Свака од њих је европска баш зато што је уређена и стабилна немачка, односно француска држава. Зато кажем да прво треба да уредимо српску Србију да би то била европска Србија. Треба да престанемо да се стидимо сопствене државе и сопствене традиције, већ да се потрудимо да афирмишемо и промовишемо све оно најбоље што грађани Србије у себи носе. Када бисмо то урадили оном истом снагом којом 25 година успевамо да изнедримо све најгоре... где би нам био крај?

        Оно уредниково поређење „Планете мајмуна“ и „српске Србије“ не желим да коментаришем. Било би испод части за обојицу.

Одговор државнику

 

        Државнику недвосмислено поручујем да изјавом о српској и европској Србији ни случајно не „доводим у питање јасну опредељеност за ЕУ“. Ово зато што се та опредељеност не доказује декларацијама и слоганима. Прихватање европских вредности није питање маркетинга, него делања. У супротном, може се десити да се нека изборна листа назива европском и да су нам уста пуна Европе, а да се истовремено партијски запошљава, угрожава независност институција, помаже олигарсима да стварају монопол на тржишту, промовишу богати и бахати. Тако политичка елита углас исказује „јасну опредељеност за Европску унију“, али реално - чини да до тога у пракси не дође.

        Од наших евроинтеграционих процеса само су елите имале корист. Грађани једва да су то и осетили. Ми трчимо у Европу тако да никада тамо не стигнемо. Ми тај процес развлачимо и одуговлачимо, јер се „јасна опредељеност за ЕУ“ више подразумева као врачка којом се неограничено и неспутано влада, него као озбиљан и мукотрпан процес поправљања услова живота за грађане Србије.

        То што Србија прво треба да буде по мери својих грађана па онда по европској мери, то није корак уназад него корак ка циљу. Јер то би требало да буде готово иста мера. Будимо реални: мени стварно нико не може да припише десну, националистичку и конзервативну политику, а моја залагања за људска и мањинска права ваљда су свима позната. Зато се јавно залажем да прво уредимо државу у договору с грађанима, јер је то једина гаранција да ћемо као стабилна и достојанствена Србија ући у Европску унију на велика врата.

        Можда је државнику проблематичан овај део мог текста: „Ако и даље будемо само понављали да Европа нема алтернативу, тиме ћемо само доказивати да смо лоши стратези и слаби политичари. Европа не може да буде једина, него боља алтернатива.“

        Ако је тако, да појасним. Већина политичара у Србији третира грађане као недораслу масу. Садашњи премијер, рецимо, о грађанима најчешће говори као о „свом народу“, у најбољем маниру краља Ибија. Да би вођа „својим народом“ владао, он ствара манихејске поделе. Свет се дели на црно и бело. Ко осамдесетих није био за социјалистичко самоуправљање, тај је био непријатељ државе. Ко се деведесетих није борио против новог светског поретка, тај је био издајник. Сад је Европа, без њене кривице, нова идеолошка мантра. Ко није за Европску унију - тај прави корак уназад. Ма није ваљда?

        Свака политика која се води „зато што се тако мора“ - није политика уопште. То онда и СНС може да ради. Ако је Србија држава, онда за сваку политику - каква год она била - ваља предвидети алтернативу. Србија, наиме, мора да има стратегију. Стратегија није ништа друго него дугорочни план који подразумева сопствену измену у новонасталим околностима. Другим речима, да појасним државнику, уреднику и аналитичару - политика без алтернативе је апсолутни доказ да држава нема стратегију.

        Ако ми се спочитава да правим „корак уназад“ тиме што кажем да Европа не може да буде једина, него само боља алтернатива, онда сам стварно приморан да објашњавам елементарне ствари. Прво, „једина алтернатива“ ни логички ни семантички није одржив израз. Друго, шта ако се грађани држава које су већ чланице Европске уније - колебају? Последње истраживање Еуробарометра показује да 35 одсто Европљана има позитивно мишљење о ЕУ, а да поверење у Унију има 31 одсто Европљана. Шта ћемо сад? Треба ли наш државник да направи турнеју по европским државама и њиховим грађанима објасни како праве велики „корак уназад“? Шта би тек рекао Французима, чијих је 60 одсто грађана забринуто за своју будућност? Чиме би укорио Аустријанце, грађане једне озбиљно уређене и социјално праведне државе, од којих 46 одсто у потпуности или делимично подржава иступање Аустрије из Европске уније? Шта да радимо? Да им пошаљемо Бабића и Томислава Николића да им објасне у чему греше?

        Уједињена Европа није Дизниленд. То је дуг и мукотрпан процес да се од нашег континента направи пре свега подручје трајног мира и сарадње, потом велико заједничко тржиште, па на крају фискална и монетарна унија са федералистичким атрибутима. До тога је још јако далеко, до тога се долази великим заједничким напорима и земаља чланица и земаља кандидата за чланство. А код нас политичари грађанима прете да ћемо „ако не уђемо у ЕУ умрети од глади“ или их уверавају да немамо капацитете да уредимо Србију, па ће то Румунија, Грчка, Португал и Малта да ураде уместо нас. Другим речима, они грађане Србије третирају као малоумнике. А грађани читају, гледају и слушају. Виде код очију.

        Политичари у Србији (сви ми) немају право да свој легитимитет граде на евроинтеграцијама које то заправо нису, него на новој економској политици, на поштовању закона и институција, на унапређењу људских и мањинских права, на тековинама антифашизма, на стандарду грађана, на стварању шанси да људи слободно и безбедно стварају и стичу. Оно прво је лакше, ово друго је много теже. Оно прво је најчешће фарса, ово друго је стварање српске државе која ће имати снагу и пуно право да се прикључи Европској унији. Без условљавања, без самопонижавања, без бескрајног одуговлачења које одговара малим политичарима и великим олигарсима.

        Од првог дана бављења политиком заступам европску будућност Србије. Али мислим да на томе не треба да радимо као што смо радили до сада: речи и слогани на једну, а дела на другу страну. Уосталом, данас у Србији та погрешна политика доживљава свој врхунац.

Једино чега треба да се плашимо јесу људи који не осећају страх

 

        Данас Србију води премијер који, истраживања показују, има велику популарност. На челу је странке која, показују та иста истраживања, без њега тешко да би прешла цензус.

        Данас Србију води један једини човек. Потпуно сам.

        Том човеку је требало 20 година да схвати да је пао Берлински зид. Можемо, дакле, оправдано да закључимо да се савремени свет мења много брже него што то он може да схвати и испрати. И можемо само да стрепимо шта данас не види, а за 20 година ће разумети. И колико ће нас то коштати.

        Вођа нас свом снагом води у реформе и тврди да има јасан план за Србију. Он каже да ћемо, поред 4,5 милиона хектара плодне земље, умрети од глади ако не уђемо у Европску унију. Да би нас у то додатно уверио, он тајним уговором узима земљу српским сељацима и поклања је упола цене страној компанији. Ако тако настави, стварно ћемо умрети од глади.

        Његов први коалициони партнер је човек који као председник једне социјалистичке странке тврди да „не можемо са социјалистичким идејама у Европску унију“. При томе је једини и неспорни кандидат за нови мандат на челу те социјалистичке партије. Волео бих да свом чланству објасни како то намерава да води социјалистичку партију без социјалистичких идеја. И волео бих да ту тезу да се са социјалистичким идејама не може у Европу објасни социјалдемократи и шефу Прогресивне алијансе социјалиста Мартину Шулцу, председнику Европског парламента.

        Нас у Европу воде људи који евроинтеграције третирају исто као и добар део политичара пре њих. Они заклињање у Европу схватају само као услов без којег се не може на власт. И ништа више од тога. Оду, дају часну пионирску реч, потпишу где треба, обећају шта треба и - Србија је њихов плен.

        Неће моћи.

        У патетичном писму грађанима, вођа цитира Рузвелта: „Једино чега треба да се плашимо је сам страх“. Тврди да је много научио од бившег америчког председника. Али Рузвелт је то рекао у понору највеће светске економске кризе, кад је народ и државу спасавао од последица ничим спутаног спекулативног капитализма. Вођа нама уводи још гору неолибералну шок-терапију, а цитира оног који је годинама лечио Америку од последица похлепе и ничим контролисаног стицања. Није, дакле, научио ништа. Страх је особина паметних људи, оних који су у стању да предвиде последице и осећају одговорност за те последице. Зато једино чега треба да се плашимо јесу људи који не осећају страх.

        Ми данас идемо у Европу наглавачке.

        Покажите ми европску државу чији парламент преко 90 одсто закона усваја по хитном поступку.

        Покажите ми европску државу која се задужи 7 милијарди евра и свечано отвори семафор и чајну кухињу.

        Покажите ми европску државу чије градове преплаве билборди за које нико живи не зна ко их је платио, а чува их полиција.

        Покажите ми европску државу чија влада купи хотел, па га сутра прода за 600.000 евра јефтиније.

        Покажите ми европску државу која потписује тајни уговор са арапском компанијом да би ова посредовала у продаји струјомера домаћих компанија домаћем јавном предузећу.

        Покажите ми европску државу чија влада тврди да има јасан план за болне реформе, а да га ни сама никад није видела.

        Покажите ми европску државу чија министарка тврди да су сви закони усвојени на изборима и да нема потреба да се о њима уопште расправља.

        Покажите ми европску државу чија влада се задужује двоструко брже и двоструко више од претходне, а при том стално показује прстом на оне бивше.

        Покажите ми европску државу чија власт рачуна на подршку грађана реформама, а суспендује демократију, гуши опозицију и критику и притиска медије.

        Покажите ми европску државу у којој приватни факултети штанцују дипломе и отварају истурена одељења по гаражама и кафанама, а која и даље има само четири инспектора за високо образовање.

        Покажите ми европску државу чији министар докторира пред само једним чланом комисије и понаша се као да је то његова приватна ствар.

        Покажите ми европску државу чија власт по градовима лишава пензионере новчане помоћи, укида новац свратиштима за децу, обуставља помоћ за самосталан живот одраслима и старијим лицима са инвалидитетом, одузима право на помоћ деци без родитељског старања и младима са сметњама у развоју, запосленим породиљама смањује помоћ за 60 одсто, а незапосленима упола. Правдајући се да нема новца, истовремено запошљава партијску булументу.

        Покажите ми европску државу која привреди измисли 1.200 такси, повећа све порезе и намете, па се онда чуди зашто људи чекају посао и не отварају своје фирме.

        Покажите ми европску државу у којој поплаве направе дугорочну штету од преко 2 милијарде евра и где од воде страда преко 50 људи, а да за то ама баш нико не одговара.

        Нема такве државе.

        Ако тако наставимо, ни ове неће бити.

        Подвуцимо црту.

        Прво српска. Онда европска.

        Тамо где уђеш пузећи, никад се не исправиш.
 

        Бојан Пајтић, председник Демократске странке