Министри ће побећи у Латинску Америку, а за њима ће остати - катастрофа
СКУПУ СВЕСРПСКОГ НАРОДНОГ ФРОНТА ПРИСУСТВОВАЛИ БРОЈНИ НОВОСАЂАНИ И ГОСТИ ИЗ ЦЕЛЕ СРБИЈЕ (2)
- ДРАГАН ПЕТРОВИЋ: Са Немачком се можемо ценкати. Она нам није наклоњена, али ако се чврсто ослонимо на Русију и имамо добре односе са Француском, онда се у том троуглу сила – Немачка-Русија- Француска - може издејствовати боља економска позиција и бољи однос Немачке према нама
- МИЛОРАД БУХА: Године 1997. је у привреди радило милион и двадесет хиљада људи. Данас у привреди Србије имао 140 хиљада запослених у привреди. Исте године је било запослено укупно два милиона и 160 хиљада људи. Данас имамо 1,7 милиона. Дакле: 260 хиљада радних места је нестало у последњих петнаест година
- ВЕСНА ПЕШИЋ: Данас је Србија држава у којој је веома проблематично се изјаснити као Србин и показивати да, не дај Боже, љубиш свој род. А то је једна од најлепших људских особина...
ЧЕЛНИЦИ Свесрпског Народног фронта и бројни Новосађани и гости из целе Србије, на скупу у Новом Саду, испољили су јединство и одлучност да се заустави гурање Србије у пропаст, тако што ће бити створена саборна родољубива организација способна да ослободи земљу окупације и колонизације од стране НАТО сила, да обнови државу, војску, привреду, духовност и друштвену правду.
Са скупа су упућени поздрави братским организацијама – Сверуском народном фронту чији је лидер Владимир Путин и Народном фронту Новоросије.
На скупу су са излагањима наступили: Владимир Кршљанин, Рајко Лежаић, Драгана Кузмановић, др Драган Петровић, Милорад Буха, Весна Пешић, Александар Дражић, Жељко Васиљевић и Мирко Јовић, док се у име гостију скупу обратила Милијана Балетић.
У разговору са присутнима који је уследио, учествовали су у име Народног фронта и пук. Љубинко Ђурковић, проф. Вишеслав Симић, Мирољуб Љешњак, Градимир Костић, Младомир Крсмановић, Оливер Вуловић, Милица Радовановић и други.
Међу бројним гостима на скупу посебно су поздрављени: генерал Живомир Нинковић, Небојша Вуковић, Бора Дракуловић, Тадија Качар, Ранко Лаиновић, Радомир Бата Почуча, Горан Мијовић, Милорад Аксин, др Милош Марковић, Миле Павловић, Љиљана Ристић, Бобан Димитријевић и проф. др Младен Првуловић.
Др Драган ПЕТРОВИЋ, стручњак за међународне односе и члан председништва СНФ
Смеју ли Влаховић, Ђелић и Динкић да се
суоче са Комазецом, Ковачевићем и Оцићем?
У СРБИЈИ се већ четрнаест година несметано, без озбиљне опозиције која би тај процес ометала - спроводе такозване неолибералне економске реформе.
Многи лаици ће се запитати: какве су то економске реформе кад и после четрнаест година слушамо о све даљим и даљим и даљим реформама?
Ради се о једном те истом обрасцу реформи које непрестано као резултат дају све сиромашнији и сиромашнији народ и државу у целини – упркос томе што смо већ распродали највећи део нашег националног богатства.
У земљу је од дознака наших запослених сународника из иностранства, од распродаје основних средстава за рад и фабрика које су се деценијама грађене и од задуживања, јер је наш дуг енормно порастао, слило између седамдесет и осамдесет милијарди евра.
Мађарска и Хрватска јесу задуженије земље од Србије, али тамо можете видети завршене аутопутеве, неку инфраструктуру, обновљене и направљене нове луке на обалама. Дакле, тамо можете видети нешто корисно што је у међувремену, последњих двадесет година урађено на рачун задуживања државе.
Имао сам задовољство да сам мало више путовао од неког просека у Србији те сам на тим путовањима - у већини европских престоница, али и у неким њиховим мањим градовима – видео да су у стаклу и металу последњих двадесет година никле читаве четврти, чак и потпуно нови делови града.
У Београду, а да не говорим о другим градовима у Србији, имате само у Новом Београду, преко пута Бувље пијаце, један мали скромни кварт који је израђен пред Универзијаду, а за сваку другу зграду у Београду може одредити (десет година плус-минус) период када је изграђена.
У октобру прошле године смо у САНУ имали конгрес економиста из сродних области који се бавио реиндустријализацијом земље и морали смо да констатујемо да је данас индекс српске индустријске производње четрдесет одсто у односу на стање 1989. године.
Пољска – иако најслабије рангирана земља у источној Европи у периоду транзиције - има индекс 140 од сто. Значи: Пољаци имају 100 одсто покривености привреде из 1989. године и плус додатних четрдесет одсто.
Дакле, Србија има два и по пута мању индустрију него 1989. године, а Француска и Русија, рецимо, имају 250 одсто више, САД 240 одсто више, Кина има 400 одсто и тако даље.
Људи се зато с разлогом питају: какве су то реформе у Србији и како се оне спроводе? А ја могу да кажем да се наше реформе одвијају по обрасцу који нам гарантује даљи економски суноврат.
Хајде да без зле воље замислимо: да ли би „субјекти” који спроводе реформе у Србији дозволили да се на било којем од канала телевизија са наионалном лиценцом поведе јавна дебата или дуел на тему оправданости начина на који они економски воде државу ?
Да ли би допустили да се њихови водећи економисти - попут Влаховића, Питића, Ђелића и Динкића - суоче са аргументима, рецимо, професора Слободана Комазеца, академика Млађена Ковачевића, Часлава Оцића?
Такође треба да се питамо: зашто они за водећег економисту, на функцију министра, доводе човека који је тек завшио факултет, има двадесет и нешто година и нема завршен мастер, нема ни један научни рад, а још се претходно није нашао ни у једној ситуацији у којој би могао да дебатује у вези свог економског програма.
Постоји више великих сила. Неке су нам наклоњеније, а неке нису.
Многи говоре да нам је Русија најнаклоњенија велика сила. Знамо нешто и о односима са Француском као јединој великој сили са Запада која нам није ненаклоњена, напротив, са њом имамо могућности продубљивања сарадње, а да и не помињемо државе БРИКСА и друге ван њега.
Са Немачком се можемо ценкати. Она нам није наклоњена, али ако се чврсто ослонимо на Русију и имамо добре односе са Француском, онда се у том троуглу сила – Немачка-Русија- Француска - може издејствовати боља економска позиција и бољи однос Немачке према нама.
Али, две моћне англосаксонске силе, САД и Велика Британија, у ствари - једна моћна и друга која је то до скора била - нису наклоњене српском фактору јер у елементима дужег трајања Србе, као православне Словене који историјски имају одличне односе са Русијом, доживљавају као продужетак руског утицаја на Балкану.
Због тога те две силе иду у процес нашег анулирања, користећи криминалну и злочиначку политику.
Њихова политика нас своди на државу са суженим и ограниченим суверенитетом и без могућности да и интерно - у сопственој држави - дебатујемо, као што смо то могли у доба Јована Ристића, Николе Пашића и Краља Милана. Тада смо могли да током дебате изнесемо, рецимо, да нам једна сила нуди ово а друга оно, па је тада и међу уставобранитељима било различито одређених личности, али су у већина били русофили, а само је један, Петронијевић, био туркофил.
Било је и франкофила, као што је био Гарашанин.
Наш проблем је што сада немамо таквих дебата и што нам нису дозвољене.
На жалост, ми се данас, после 14 година обећавања успешног демократског друштва, великих материјалних и духовних препорода, у ствари налазимо у земљи која се по животном стандарду може мерити са афричким државама. Чак смо изгубили и основне медијске и демократске слободе, упркос томе што је још Кнежевина Србија била једна од најлибералнијих земаља у Европи у 19. веку, а посебно по питању политичких слобода.
У Кнежевини Србији су сви грађани могли да гласају, за разлику, рецимо, од Угарске у којој је постојао имовински цензус који сте морали да задовољите да би сте добили право да гласате.
У том смислу и правцу, ја Свесрпски Народни Фронт доживљавам као почетну грудву снега од чијег котрљања ће настати лавина отпора, укључујући и отпор према парафу који је ова власт ставила на Бриселски споразум и тако га недемократски наметнула.
Од СНФ можете очекивати пружање отпора неолибералној економији која се намеће овом друштву и која се спроводи преко експонената ММФ. То јест: преко министара у бившој и садашњој влади и који ће сутра, по нашој пропасти, бити негде у Латинској Америци или Аустралији, а ми остати овде - опет унесрећени.
Већ 14 година нам владајуће гарнитуре намећу блокаду медија и пузајуће приступање ЕУ.
Парадокс је што најмање половина грађана не подржава приступање ЕУ, а у парламенту нема ни једног јединог представника народа који репрезентује ту половину становништва и који би могао да оспори такву политику.
Тај парадокс је резултат одсуства демократског система.
Ми у оквиру националне опције немамо конкуренцију јер се све распало, осим три опозиционе странке са којима треба да сарађујемо. То су ДСС, Двери и Радикали, али је најважније је да неуморно разрађујемо наш програм и да инсистирамо на чињеници да је у овој држави угрожен и сам демократски постулат.
Добро је зато што у СНФ имамо људе попут професора Комазеца, Дане Грујичић, Владимира Кршљанина, а и низ других стручних људи из разних области - војне, дипломатије, економије и осталих.
Милорад БУХА , председник владе РСК у прогонству и члан председништва СНФ
Глобалистима и ЕУ не одговара да се
Србија развија и да има развојну банку
ПОКУШАЋУ да јасно и концизно представим и понудим решења СНФ која су свесрпског карактера као што су и проблеми који муче наш народ и државу.
Четири године сам био на челу одбора за индустрију у Народној Скупштини Републике Србије. Кроз моје руке је прошло много материјала, а посебно материјали у вези процеса приватизације.
Приватизација у Србији је била и остала табу тема за Србе и при томе постављамо питање - зашто ?
То је тако зато што је приватизација у Србији - класичан вид пљачке.
Поставља се питање: ко је пљачкао и ко је опљачкан.
Концепт приватизације у Србији је направила ЕУ, односно глобалисти. Али не само у Србији. Цео Исток је опљачкан.
Модел пљачке је био такав да су страни економски субјекти куповали оно што је њима било интересантно, као на пример у Србији, где су купили 300 предузећа чија је укупна вредност 70% свих друштвених предузећа која су приватизована.
Дакле, три четвртине наше имовине је узео Запад.
Они који су долазили овде, обећавали су куле и градове, посебно - да ће по завршетку приватизације сви радници бити ефикаснији и продуктивнији и имати већа примања и уживати у „западном стандарду”.
То се није догодило и ја ћу вам рећи који се процес у ствари код нас дешавао покривен такозваном приватизацијом.
Године 1997. је у привреди радило милион и двадесет хиљада људи.
Данас у привреди Србије имао 140 хиљада запослених у привреди.
Године 1997. је било запослено укупно два милиона и 160 хиљада људи.
Данас у Србији ради милион и седамсто хиљада људи.
Дакле: 260 хиљада радних места је нестало у последњих петнаест година.
Данас Србија из буџета издваја за Пензиони фонд 282 милијарде, а после ребаланса ће тај износ пребацити и цифру од триста милиона динара.
Једна трећина буџета иде за пензије. И треба да иде, али када упоредимо тих 300 и више милијарди из ове године са 2003. годином, у којој је било издвојено свега седам одсто буџета, односно 13 милијарди динара, морамо да се упитамо - где ће бити крај овом рушилачком економском походу на нашу земљу.
Дефицит нашег буџета данас је 8,5 процената, што га сврстава у највеће буџетске дефиците у Европи, а вероватно и у свету. Перспектива је под овим околностима и при оваквом руковођењу - ужасна.
Да ли сте до сада могли да чујете од ЕУ и њених представника критички однос према приватизацији? Нисте јер је цео концепт њихов, а и зато што су њихове фирме покуповале најбољи део српске привреде.
Од око 3000 предузећа, најквалитетнијих 300 предузећа су купили странци и укупна вредност имовине и капитала тих 300 предузећа је нешто више од 70 одсто вредности комплетне имовине и капитала свих приватизованих предузећа.
Сви наши политичари су непрестано понављали „ревизија приватизације”, „ревизија приватизације” и „ревизија приватизације”, а да ли смо имали ревизију ? Нисмо и немамо је.
Све оно што су генерације људи пре нас стварале - неодговорни српски криминалци су, не продали, него пренели, поклонили, даровали странцима.
Зато је и настао СНФ, да обавести и упути народ Србије у то како се криминално управљало његовом имовином.
До ревизије заиста и мора доћи, али не са онима чији су прсти упрљани. Да је било честитих, савесних и моралних људи - та ревизија би била већ одавно завршена и ми бисмо имали уређен привредни систем који данас немамо.
Од политичара сте често слушали да је једна од мера изласка из кризе - оснивање развојне банке.
Да ли имамо данас чисту и неукаљану развојну банку? Немамо јер глобалистима не одговара да у Србији имамо привредну банку која би била ослонац српском извозу.
Сасвим супротно, ми морамо да увозимо из Европе све што нам треба, па чак и најједноставније продукте.
ПДВ се убире по два основа. Један је из увоза, а други на домаћи промет производа и услуга.
Ми данас 66 одсто ПДВ убиремо из увоза, што значи да се две трећине Србији неопходних артикала увози док једну трећину произведемо сами.
То је одлика колонијалних држава.
Осамдесетих и деведесетих година покривеност увозом у нашој привреди је била свега 20 одсто, а онда смо били приморани да отворимо своје тржиште, потенцирамо увоз, смањимо царине и тако смањимо моћ наших привредника, а исту дамо странцима.
Странци нам без наше контроле убацују све вишкове са свог тржишта и без одговарајућих царина.
Ми данас са ЕУ готово и да немамо царине, а тотално је сулудо мислити да ће српско предузеће имати код њих бољи статус него што га има данас.
Процес уништавања наше привреде ће се наставити под оваквим условима пословања са ЕУ.
Ми нећемо имати где да упослимо наше младе људе, као што то не можемо ни сада и перспектива је лоша.
Ми морамо променити све из основа.
Нико од досадашњих људи који су руководили привредом не сме бити у будућој новој власти.
Извршићемо један опит, овде на самој трибини.
Закон о приватизацији предвиђа да се 50 одсто из приватизације уложи у ново запошљавање и реструктуирање привреде. Има ли икога у овој сали, од вас неколико стотина, ко је добио и један динар од приватизације и да ли је неко од вас запослен из тих средстава ?
Ево, стрпљиво ћу чекати. Нема.
Наравно да нема, а ово питање сам постављао и на другим трибинама и није се нашао ни један човек који је потврдио да је добио новац, да се запослио на основу новца од приватизације или да је од тог новца основао фирму и запослио пет или 25 радника.
Досадашња приватизација је превара, крађа и отимачина народног новца.
Коме су дали тај новац ?
Добила су га страна предузећа. Чак и преко субвенционисаног запошљавања.
Не може српско предузеће да добије тај новац осим, рецимо, 1000 евра док страна предузећа по запосленом лицу добијају од 8-9 хиљада евра субвенција, а нека страна предузећа и до 30 хиљада евра по запосленом лицу, попут фирме „Бош”.
То би можда и било у реду када би запослени радници добили плате које „Бош” мора да исплаћује у домицилној држави, а не по 200-300 евра колико исплаћује овде.
Пример сарадње државе Србије са фирмом „Бош” је еклатантан пример пословања ЕУ фирме са једном колонизованом државом.
СНФ је и основан и зато да се путем међусобне сарадње и солидарношћу одупремо пљачкашким насртајима и глобализму.
Весна ПЕШИЋ, издавач, члан председништва СНФ и модератор трибине
Не смемо да дозволимо
укидање свог идентитета
ПОДСЕТИЛА бих вас на неколико речи у српском језику : отаџбина, завичај, порекло, идентитет и судбина.
То су речи које су нераскидиво везане за човека од његовог рођења, речи које га прате кроз цео његов живот, све до смрти.
То су такође речи које асоцирају на нашу домовину, на нашу религију.
Ове најсветије речи, као што су идентитет и домовина нам се данас највише угрожавају, поричу и краду и фалсификују.
Данас је Србија држава у којој је веома проблематично се изјаснити као Србин и показивати да, не дај Боже, љубиш свој род.
А то је једна од најлепших људских особина...
Ако већ инсистирате на тако нечему одмах ће вам прилепити етикету националисте, али у оном смислу којим се врши његова злоупотреба и ускратити вам право на јавну реч и на појављивање у медијима.
Прогон родољубивих осећања код појединца доводи до ситуације да вам се укидају и идентитет и слобода.
Питам овде присутне: да ли смемо да дозволимо, да пристанемо на укидање нашег идентитета ?
Наравно да не смемо и да тако нешто нећемо допустити.
Зато смо и основали СНФ.
(следи наставак)
