Јовановић: Срби се не могу заштитити тако што ће Србија као држава ишчезнути са КиМ

СА ПОЛИТИКОМ „И КОСОВО И ЕВРОПА“ НЕМА ОДБРАНЕ ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ЦЕЛОВИТОСТИ СРБИЈЕ

• Косовски проблем потребно је држати у стању „замрзнутог конфликта” тј. у стању у којем нема рата али нема ни коначног политичког решења. Разговоре о КиМ треба да води поновно успостављено Министарство за КиМ на начин којим се не би угрозила суверена права Србије над њеном покрајином   
• Мора се снажно реафирмисати улога међународног права и Резолуције 1244 Савета безбедности УН као једине важеће и правнообавезујуће међународне норме

        НАКОН десет година запањујуће неодговорне политике оличене у пароли „и Косово и Европа”, данас је апсолутно јасно да европске интеграције Србије искључују могућност одбране територијалне целовитости.

        Србија се наиме, на свом такозваном европском путу, недвосмислено условљава прихватањем и признањем сецесије своје јужне покрајине. Јасно је такође да не постоји никаква могућност за постизање компромиса којим би обе стране биле „подједнако незадовољне”, што је актуелни председник Републике коначно и сам признао.

        Из ових разлога је нужно да се након десет изгубљених година и крајње неодговорног чињења политичких елита, очигледно недораслих историјском тренутку, промени спољнополитичка оријентација Србије и најзад отвори озбиљна, демократска и темељна расправа о Европској унији и „европском путу” Србије. Истовремено је потребно коренито променити политику предаје Косова и Метохије која се води од 2008. године и која ће, ако се доведе до свог крајњег исхода, имати истински погубне последице за будућност Србије и српског народа.

        Да би се наведена промена постигла, потребно је усвојити следећих

ПЕТ ТАЧАКА ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ

        1. Косовски проблем потребно је држати у стању „замрзнутог конфликта” тј. у стању у којем нема рата али нема ни коначног политичког решења. Толико је примера замрзнутих конфликата у свету - од источног Јерусалима и целокупног палестинског питања, преко Придњестровља, Јужне Осетије, Абхазије или Кипра, до источне Украјине и Западне Сахаре - да би косовски проблем представљао само један случај у низу.

        2. Мора се утврдити важна дистинкција између права државе Србије над Косовом и Метохијом и права Срба на Косову и Метохији и запамтити, једном за свагда, да се Срби у јужној покрајини никада не могу заштитити тако што ће Србија као држава ишчезнути са Косова и Метохије или што ће се на било који начин дати легитимитет сецесионистичкој творевини - правнообавезујућим споразумом, столицом у Уједињеним нацијама или на било који други, апсолутно неприхватљив, начин.

        3. Разговоре о Косову и Метохији потребно је вратити под надлежност поновно успостављеног Министарства за Косово и Метохију и водити преговоре на начин којим се не би угрозила суверена права Србије над њеном покрајином.   

        4. Мора се снажно реафирмисати улога међународног права и Резолуције 1244 Савета безбедности УН као једине важеће и правнообавезујуће међународне норме.

        5. Коначно, мора се утврдити државна стратегија за опстанак и развој Срба на КиМ: да ли би они учествовали у сецесионистичким институцијама или би их бојкотовали; да ли би се понашали на исти начин јужно и северно од Ибра; да ли би Србија преко правних лица које контролише посредно или непосредно била активна на КиМ - све би то било дефинисано у свеобухватној стратегији чији елементи суштински нису за јавност.

         (предлози Милоша Јовановића, председника Демократске странке Србије, за нову политику поводом КиМ)