Хоће ли се главна власт селити са Вучићем, као што се некада селила са Милошевићем?

СПРЕМА СЕ НОВИ ИГРОКАЗ СА ДРЖАВИ НЕПОТРЕБНИМ НОВИМ ВАНРЕДНИМ ПАРЛАМЕНТАРНИМ ИЗБОРИМА

• Вучић жели да Николића пошаље у политичку пензију и да га макне са политичке сцене не само због тога што жели апсолутну моћ, него што Николић, овакав какав јесте, и због стања опозиције у каквом јесте, по Вучића, потенцијално, представља већу претњу него цела раздробљена опозиција накамарена на једној гомили
• у Србији још увек није сазрело време да се збаци Вучић, али је време сентименталности између грађана и Николића окончано. Вучић је то увидео и због тога мерка фотељу Председника РС. Тиме би се створила прилика да садашњи председник Владе именује својег Мирка Цветковића за шатро председника Владе Србије који ће чувати и пазити његову фотељу и јављати се на његов фиксни телефон из кабинета са информацијом да је “Председник Владе, заправо, у својој деташираној канцеларији на Обилићевом венцу бр. 1”
• Вучић Јединствени наредне изборе заједно с прошлим посматра као један процес. На претходним изборима није успео да освоји довољан број посланика како би из парламента избацио све оне партије које у посланичким клупама не жели да гледа. Хоће да их маргинализује и потпуно ућутка како би апсолутистички владао, доживотно, као Друг Тито. Зато, наредне изборе гледа као шансу да оствари све што није до сада. Створио је себи простор за поправни, у виду ванредних избора јер му се тако може
• А Немци, Енглези, најпре Американци, али и остали који дувају у исту тикву, неће видети степен ауторитарности српске државе и ниво терора над друштвом све док власт из Београда на тацни и коленима предаје тапије Косова и Метохије Хашиму Тачију, његовим наследницима и послодавцима

Пише: Славко ЖИВАНОВ

          ПРЕТХОДНИ игроказ са непотребним парламентарним изборима није потпуно завршен (ономад гледасмо бурлеску о сто дана Владе и Господара у главној улози), а већ се најављује премијера још једног напредњачког блокбастера, тамо негде догодине, у априлу.

          Зашто бисмо опет гласали за републичке посланике, ако скупштинска већина стабилно функционише, питају се политичари и њихови навијачи и помагачи маскирани у аналитичаре и независне стручњаке.

          Јединственом је, пак, и те како јасно зашто хоће поново на изборе, а биће то јасно и сваком ко малчице поразмисли о томе шта новим изборима власт добија, а шта опозиција губи.

          У последње две године, Јединствени је смештањем негативне кампање до некмоли јуче првом човеку своје странке, добрано урушио политички рејтинг Томислава Николића. Николић му је у томе родитељски, дакле, несебично и без икаквих остатака и резерве помагао, чиме су се створили озбиљни разлози за сумњу у Николићев поновљени успех на председничким изборима.

          Подсетимо се оспораване дипломе, Драгичине фондације, нелагалних викендица (вила), непотизма, а ко би тек “жуте људе” и остале брушене и небрушене дијаманте успео да попише.

          Председник Србије необичном талентованошћу помагао је истинском Господару Србије пружајући му материјал за негативну кампању, а онда су ловни пси нахушкани... Наизглед, напад на Николића могао је да буде схваћен и као напад на СНС, што Вучићу сигурно не би донело корист, али се управо због тога побринуо да доминантан део бирачког тела нападе на Тому Николића не сматра нападима на СНС, него на Тому и Драгицу лично, и њихову недостојност.

          Чак је и Војислав Шешељ константно нападао Николића, а тек повремено Вучића указујући да су то два различита политичка центра. Вучић је СНС, а Николића је требало приказати страним телом, дежурном адресом за преусмеравање беса народа због лошег и штетног управљања државом, и наравно за доказивање опозиционог правоверства неких странака.

          Тиме је истовремено успешно ограђен систем унутар власти у којем заправо нема другог човека, или бар не моћног другог човека, и створене су околности, што је много важније, да нико други не може да окупља и јача своје кадрове, своју страначку подршку за лобирање, неограничен утицај на укупну унутарстраначку политичку моћ, који би могао да освоји ниво са којег би угрожавао првог у странци. Ако би такав човек постојао, па још победио на председничким изборима, онда би Господар Србије морао да “кохабитира” с њим и то не тако што би „трпео звоцање“ како јавно тврди Вучић, него тако што би му препуштао део плена и колача власти, омогућавао додатни утицај кроз разноразна постављења, чинио компромисе, односно ограничавао сопствену власт, што много више боли од звоцања.

          Осим тога, толерисање другог човека у власти није била популарна работа у политичкој пракси Србије још с почетка 19. века кад се Милош решио конкуренције. Тако је и данас, мада се данас међу политичарима ретко потежу секире, али кумовске везе и даље су на тешким искушењима.

          Вучић, дакле, жели да Николића пошаље у политичку пензију и да га макне са политичке сцене не само због тога што жели апсолутну моћ, него што Николић, овакав какав јесте, и због стања опозиције у каквом јесте, по Вучића, потенцијално, представља већу претњу него цела раздробљена опозиција накамарена на једној гомили.

          Без Вучића као кандидата за председника Србије, а са Николићем, питање алтернативе је једноставније и опозиција добија барем теоријску шансу да дâ пристојног, ваљаног демократског противкандидата.

          Не заборавимо да Коштуница није био истинска алтернатива Милошевићу јер на тим изборима, гласање за Председника СРЈ, није се тако разумевало. Али, био је то добар противкандидат са најмање видљивих мана, у оно време, и као такав био је прихватљив многима.

          Ма шта данас о њему мислили и говорили, 2000. године су „наде биле дубље од стрепњи“ и, иако многи нису подржавали Коштуничину политику, били су против Милошевићеве политике апсолутно. Гласало се против Милошевића, а не за Коштуницу, а тако се и дан-данас гласа у Србији и сасвим је могућно да би Србија опет гласала против Николића да може, али не може јер јој не да Вучић Јединствени.

          Заправо, у Србији још увек није сазрело време да се збаци Вучић, али је време сентименталности између грађана и Николића окончано. Вучић је то увидео и због тога мерка фотељу Председника РС. Тиме би се створила прилика да садашњи председник Владе именује својег Мирка Цветковића за шатро председника Владе Србије који ће чувати и пазити његову фотељу и јављати се на његов фиксни телефон из кабинета са информацијом да је “Председник Владе, заправо, у својој деташираној канцеларији на Обилићевом венцу бр. 1”.

          Већ виђено и доживљено, као уосталом све што Александар Вучић ради. Он наиме, још увек није учинио ништа што би било оригинално. Он само вешто примењује патенте Војислава Шешеља, Зорана Ђинђића, Динкића, Бебе Поповића, Мила Ђукановића, па и Бориса Тадића, у некој својој, ипак, бизарној компилацији. Сем, ако не превазиђе и најцрње бизарне сценарије и именује сопственог брата за премијера.

          На трећој страни, надајући се лошијем резултату опозиције, Донтов систем доделио би му тридесетак ничим зарађених посланичких места, чиме би СНС, мимо своје конгломератске листе, највероватније имао апсолутну већину. У тој, по њега најбољој опцији, у парламенту не би постојали Дверјани, ДСС, ЛДП, а можда и ДС, а тиме би нестали и парламентарни критичари његове власти.

          Иако нису све ове странке његови критичари, оне се и не питају да ли су за или против избора. Њихово је да се поново боре за цензус, који сасвим сигурно неки неће прескочити, а ко прескочи, ако буде хтео, као и сада, моћи ће добро да наплати лојалност. За Вучића је, зато, сваки исход пролећних избора профит.

          Осим тога, колико год га неке од тих странака подржавале, требало би ипак да су му поузданији сопствени посланици од посланика ЛДП или ДСС. Мада, то не мора да буде тачно.

          Вучићу је зато профит са ванредних парламентарних избора толико висок да многоструко надмашује пораст подршке Радуловићеве опције „Доста је било“.

          Наиме, охрабрени одличном резултатом на прошлим изборима бирачи демократских опција, укључив ДС, вероватно ће гласати за Радуловића и тиме повећати његов рејтинг. Приче су за малу децу, особе са специјалним потребама и присталице СНС да Радуловић губи подршку јер су његови гласачи чврсто против Вучићеве власти из рационалних разлога, а не због хира.

          Извесно је да Јединствени не може да добије све, али ако се укупна тактика реализује - биће то довољно да свари јачање Радуловића. То ће га вероватно коштати у некој мало даљој будућности, али данас, или колико сутра Господар Србије ће ту цену галантно да плати. Парадоксално, овај покрет или странку ојачаће вероватно распад ДС, ЛДП и осталих фракција Демократске странке, односно њихово закуцавање испод цензуса, уколико се и међу том опозицијом не формира неки савез који може бити користан и обезбеди им тек нешто више од пет одсто.

          Зато Вучић Јединствени наредне изборе заједно с прошлим посматра као један процес.

          На претходним изборима није успео да освоји довољан број посланика како би из парламента избацио све оне партије које у посланичким клупама не жели да гледа. Хоће да их маргинализује и потпуно ућутка како би апсолутистички владао, доживотно, као Друг Тито. Зато, наредне изборе гледа као шансу да оствари све што није до сада.

          Створио је себи простор за поправни, у виду ванредних избора јер му се тако може. То, додуше, нико никад није радио и то би могао да буде његов оригинални допринос српској политичкој метастатској болести.    Американци и ЕУ му се у то неће мешати док год још има породичног блага које троши размењујући га по курсу: “Ја теби део независности и територије, ти мени подршку за владање”.

          Немци, Енглези, најпре Американци, али и остали који дувају у исту тикву, неће видети степен ауторитарности српске државе и ниво терора над друштвом све док власт из Београда на тацни и коленима предаје тапије Косова и Метохије Хашиму Тачију, његовим наследницима и послодавцима.