ЧАВОШКИ: Поштени људи су уверени да је „Београд на води“ бесрамна превара

ВУЧИЋЕВ LEX INDIVIDUALIS НИЈЕ НОВИНА - БИЛО ИХ ЈЕ И У ТИТОВО ВРЕМЕ

Пише: Коста ЧАВОШКИ

  • У случају „Београда на води“ приватна својина физичких и правних лица неће се одузимати зарад какве јавне сврхе, него да би се предала у власништво приватне корпорације из Уједињених Арапских Емирата, која ће изградити стамбене и пословне зграде, да би их потом продавала приватним физичким и правним лицима  
  • То ће, дакле, бити потпуно затворен круг у којем неће бити ничега јавног: приватна својина ће се одузимати у приватном интересу, подигнуте зграде биће приватна својина, а њихов стамбени и пословни простор продаваће се приватним лицима. „Београд на води“ је тријумф приватног интереса над јавним, и то не домаћег него страног приватног интереса
  • Lex individualis о „Београду на води“ је, међутим, изузетан у односу на претходне појединачне акте у форми устава односно закона. Његова сврха је заобилажење а тиме и кршење уставне одредбе (члан 58. став 2. Устава Републике Србије) по којој се приватна својина може одузети и ограничити само у јавном интересу
  • Александра Вучића није нимало забринула неуставност Закона о „Београду на води“, пошто он о уставности већ одавно не води рачуна када са челницима самозване државе косметских Арбанаса закључује у Бриселу противуставне споразуме. Али га је морало забринути сазнање да парајлија из УАЕ неће уложити три милијарде него само триста милиона долара, што је десет пута мање. Вучић то, међутим, није приметио, пошто је заборавио како се дели
  • Поштени људи ће вероватно закључити да је посреди бесрамна превара. Александар Вучић не припада том соју људи. Није нам наравно познато да ли су наши званичници, који су све то углавили с парајлијом из Емирата, ишта примили на руке, али се бар надамо да ће им он, у знак захвалности, усред „Београд на води“ подићи споменик

        У СКЛОПУ постојаног и систематског обмањивања наивне и неодговорне јавности, Влада Александра Вучића је одлучно тврдила да за пројекат „Београд на води“ треба донети посебан Lex Specialis, којим ће се утврдити посебни услови за експропријацију приватне имовине од оних већ утврђених важећим Законом о експропријацији.

        При том је речено да ће у тај пројекат некакав парајлија из Уједињених Арапских Емирата, који као да не зна шта ће са великим парама, уложити чак три милијарде долара, што ће отворити велики број нових радних места и силно унапредити српску привреду.

        Дана 10. априла 2015. године по хитном поступку Народна скупштина је донела тај наводни Lex Specialis под називом Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинских дозвола ради реализације пројекта „Београд на води“. Иако је за овај акт употребљен израз закон који једино може бити општи правни акт, увидом у његову садржину лако ће се утврдити да је то појединачни управни акт донет у форми закона, за који се у теорији користи израз Lex individualis.

        Већ у првом члану се изричито каже да се овим Законом „уређује утврђивање јавног интереса за експропријацију непокретности ради реализације пројекта ,Београд на води’, као пројекта од посебног значаја за Републику Србију и Град Београд“… А то само значи да ће се овај Закон једнократно применити на тачно одређен појединачни случај.

        У неславној историји југословенске и српске уставности то, међутим, није једини Lex Individualis.

        Још 1963. године Уставом СФРЈ утврђено је да нико не може више од два пута бити узастопно биран за исти јавни положај, укључујући и Председника Републике, да би се чланом 220. ставом 2. утврдио следећи појединачни изузетак: „За избор на положај Председника Републике нема ограничења за Јосипа Броза Тита“.

        То је био само почетак злоупотребе форме устава за доношење појединачног акта којим се Јосипу Брозу Титу давало ексклузивно право да буде до миле воље биран за Председника Републике без икаквих ограничења. Године 1974. Уставом СФРЈ успостављено је Председништво које ће, поред осталог, бити и колегијални поглавар савезне државе. А потом је чланом 333. било утврђено да једино Јосип Броз Тито може бити изабран за председника Републике без ограничења трајања мандата, тј. доживотно. То је такође био појединачни акт у форми Устава.

        Следећи пример таквог Lex Individualisa био је такозвани Lex Specialis којим је, наводно, решен спор који је настао после другог круга општинских избора 17. новембра 1996. године. Како су резултати ових избора бестидно фалсификовани у корист владајуће странке, донет је посебан закон којим су проглашени коначни резултати дела локалних избора према налазу Гонзалесове комисије Организације за европску безбедност и сарадњу. Правну природу овог „закона“ можда најбоље изражава његов члан 1. којим су привремени резултати избора у три највећа грaда и још 19 општина проглашени коначним. Сасвим је, дакле, очигледно да је то био појединачни акт у форми закона за једнократну употребу.

        Lex Individualis о „Београду на води“ је, међутим, изузетан у односу на претходне појединачне акте у форми устава односно закона. Његова сврха је заобилажење а тиме и кршење уставне одредбе (члан 58. став 2. Устава Републике Србије) по којој се приватна својина може одузети и ограничити само у јавном интересу.

        А јавни интерес је одузимање приватне својине зарад неке јавне сврхе: изградње школе, болнице, касарне, моста и пута који ће свима бити доступни. У случају „Београда на води“ приватна својина физичких и правних лица неће се одузимати зарад такве јавне сврхе, него да би се предала у власништво приватне корпорације из Уједињених Арапских Емирата, која ће изградити стамбене и пословне зграде, да би их потом продавала приватним физичким и правним лицима. То ће, дакле, бити потпуно затворен круг у којем неће бити ничега јавног: приватна својина ће се одузимати у приватном интересу, подигнуте зграде биће приватна својина, а њихов стамбени и пословни простор продаваће се приватним лицима. Чак и ако неко обданиште или школа буду подигнути у том крају, није искључено да ће и они бити приватни. Све у свему, „Београд на води“ је тријумф приватног интереса над јавним, и то не домаћег него страног приватног интереса.

        Па да видимо како је овим „Законом“ све то изведено! По важећем Закону о експропријацији јавни интерес у случају одузимања приватне својине утврђује општински орган власти, с тим да је обезбеђена двостепеност у управном поступку и потом могућност обраћања суду. Свега тога нема у овом „Закону“ о „Београду на води“.

        У том „Закону“ нема таквих сувишних формалности, него с њиме самим (члан 2) неопозиво „утврђује јавни интерес за експропријацију непокретности у циљу привођења земљишта намени ради изградње пословно-стамбеног комплекса ,Београд на води’, са пратећом инфраструктуром“. То само значи да се више неће утврђивати јавни интерес за одузимање сваке парцеле понаособ, пошто је он самим Законом за цео пројекат „Београд на води“ већ утврђен.

        Да не би баш испало да одузета приватна непокретност непосредно прелази у руке приватника и његове корпорације из Уједињених Арапских Емирата, српски законодавац послужио се једном смицалицом. Чланом 5 утврђено је да се Република Србија и Град Београд корисници ове експропријације, што значи да ће они привремено и веома кратко бити власници одузете непокретности, да би их истог тренутка дали на коришћење (практично у власништво) поменутом парајлији из Емирата.

        Уз то се законодавац веома побринуо да убрза поступак експропријације, па је надлежни орган дужан да, после пријема изјашњења власника, у року од само осам дана донесе решење о одузимању непокретности (члан 10. став 7.), док су за процесне радње током самог поступка одређени рокови од три дана. Уколико, пак, у том року надлежни орган не донесе решење, по пријему жалбе због „ћутања администрације“ Министарство финансија је дужно да донесе другостепено решење у року од осам дана (члан 11. став 3.).

        Таква брзина (да не кажемо смандрљавање) је наравно сасвим оправдана. Јер, док домаћи грађани и правна лица имају времена на претек, па могу да чекају месецима и годинама док се управа не умилостиви, богатим парајлијама, нарочито странцима, време је новац. Уколико би дуго чекали, могли би изгубити стрпљење и отићи у Аустрију да изграде „Беч на води“.

        Да би се што више изашло у сусрет нестрпљивом страном инвеститору, експроприсана непокретност може му се одлуком Министарства за финансије предати и пре правоснажности одлуке о накнади за експроприсану непокретност (члан 13). И то је више него оправдано, јер док се домаћем власнику лишеном своjине нигде не жури нити су му паре одмах потребне, страни инвеститор гори од жеље да свој велики новац одмах уложи у уградњу и тиме запосли стотине наших суграђана који више не могу да чекају.

        Александра Вучића није нимало забринула неуставност Закона о „Београду на води“, пошто он о уставности већ одавно не води рачуна када са челницима самозване државе косметских Арбанаса закључује у Бриселу противуставне споразуме. Али га је морало забринути сазнање да тај парајлија из Уједињених Арапских Емирата неће уложити три милијарде него само триста милиона долара, што је десет пута мање. Вучић то, међутим, није приметио, пошто је заборавио како се дели.

        Поштени људи ће вероватно закључити да је посреди бесрамна превара. Александар Вучић не припада том соју људи.

        Није нам наравно познато да ли су наши званичници, који су све то углавили с парајлијом из Емирата, ишта примили на руке, али се бар надамо да ће им он, у знак захвалности, усред „Београд на води“ подићи споменик.

        (сајт Демократске странке Србије)

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари