Београдски избори били су истурени положај за одбрану царства и ту је битку Вучић засад добио

КУДА СВИ ИДЕМО И МОЖЕМО ЛИ СПАСИТИ БРОД - НЕИЗБЕЖНА ПИТАЊА ПОСЛЕ ИЗБОРА ОД 4. МАРТА

  • Готово сви на листи за БГ-изборе били су у суштини уз Александра Вучића, то су његови коалициони партнери или фингирана опозиција угурана на изборну листу само с циљем да му олакша велику победу. На другој страни, са шансама да угрози Вучића, стајао је само Драган Ђилас, а сви други, који су декларативно били против Вучића, угрожавали су једино Ђиласа
  • ДС је путем пропадања кренула одонда када је Зорана Ђинђића наследио Борис Тадић, а Тадића Драган Ђилас, па Ђиласа Бојан Пајтић, а Пајтића - Драган Шутановац. Може ли се ишта озбиљно очекивати од организације која је „способна“ да изабере Шутановца за свог председника? Шта добро њу може да чека?
  • Социјалисти, као прилепак власти на овим изборима једва су помолили главу изнад воде, једва ушли у градски парламент, а заправо ступили у предворје тешке неизвесне трке на неким новим догледним изборима
  • Владајућа странка са својим коалиционим партнерима добила је убедљиву већину гласова оних који су гласали. Да је такав резултат постигла у регуларним, фер и демократским условима - могло би се рећи да је остварила велику победу. Овако, у атмосфери страха, бруталне агресивне пропаганде, застрашивања, прикупљања „капиларних“ гласова, уцењивањем бирача којима посао зависи од власти, тај резултат је пука пројекција очекиваног исхода у крајње нерегуларној утакмици
  • Вучић се старао да прикаже како има широк консензус, да га сви важни људи подржавају, а да су против њега само они који га мрзе, осведочени душмани Србије, тајкуни, кочничари прогреса, бољитка и непријатељи поштених грађана. Били смо, у неколико недеља предизборне кампање, вероватно без преседана када је реч о учешћу председника државе у надзирању, командовању и вођењу неких локалних избора

Пише: Славко ЖИВАНОВ

        ИЗБОРИ за Скупштину Београда, одржани 3. марта, ове, 2018 године, узбуркали су осећања и донели више брига, разочарања и рђавих наговештаја, него добрих ствари. Али, нити је све тако црно као што изгледа, нити Вучићева власти искључиво зависи од опозиције.

        Питање сваковрсног положаја у којем се налази становник Србије, далеко је од политичког питања таман онолико колико је тај положај далеко и од здраве менталне способности појединца. Шта ли је за становника Србије, после 30 година беспућа нормалност и који су калупи његовог резоновања? Куда сви идемо?

                Да ли можемо спасити брод, или ко може да се спасе са овог брода лудака...

Колико нас заправо има?

        Извесно је да закон бројева излазећег броја бирача од избора ствара поприште на којем драматичне промене нису могуће. Са „мањим“ бројем излазећих острашћеника проблема за власт готово да нема, али, да ли је други сценарио уопште могућ?!

        Зашто поуздано није утврђено да ли је заиста реч о малој излазности бирача, свих ових година?

        Иако су многи посегли за произвољним тумачењима изборне апстиненције, незадовољства, белих листића и томе припадајућег, готово да нико није покушао да математички погледа читав проблем, и на тај начин крене од чињеница и здравог темеља.

        Наиме, већ седам година укупан број бирача у Београду лагано расте. Од 1,52 милиона 2008, преко 1,57, 2012. године, 1,59 милиона 2015, до 1,61 милиона 2016 године.

        На седници одржаној овога месеца, 2. марта, Градска изборна комисија (ГИК) усвојила је Одлуку о коначном броју бирача у Београду којом је утврђено да право гласа има 1.606.931. бирач. Проглашавајући коначне резултате, ГИК је закључио да је укупан број бирача на овим изборима био 1.594.141. ГИК није нагласио зашто је настала та разлика од скоро 13 хиљада бирача, али она у суштини не мора да буде спорна. Озбиљније питање, посредно, отворио је Републички завод за статистику објављујући податак са Пописа становништва 2011. године у којем се тврди да у Београдском региону има 1.376.783 пунолетна становника. Где је испарило тих 250 хиљада бирача, одакле та разлика и како то да неки бирачи живе у бирачким списковима, а нема их међу становницима на попису?

        Да ли тих четврт милиона никада не излазе на изборе, и да ли су они практично вечити апстиненти?

        Ако је тако, онда бирачки списак садржи иманентних 20 одсто негласајућих бирача и имајући у виду политичке апстиненте као и оне који из разноразних других, акутних разлога не излазе на гласање, број гласајућих не може бити виши од 60 одсто. То последично значи да је сама излазност од 51 одсто, заправо излазност од 70 одсто оних који практично могу да гласају. У том случају био би то добар одзив који говори да наше бирачко тело није толико незаинтересовано за изборе колико се, иначе, мисли.

        Међутим, много је већи проблем то што постоје огромна неслагања у званичним документима као што су бирачки списак и попис становништва. Односно, који је стварни број пунолетног становништва у Београду, и да ли државни органи уопште имају тај податак?! Како по овом питању ствари стоје у целој Србији? Знамо ли уопште колико фактички бирача и становника имамо?

        Ако је питање укупног броја бирача овим несумњиво релативизовано, односно указано да постоје два релевантна податка која нису подударајућа, што у најмању руку сваки изборни процес чини нерегуларним, држаћемо се најпре апсолутних бројева, јер су процентни рачуни додатно релативизовани.

        У тако сагледаном рачуну, резултати одржаних избора говоре: од 1.594.141 укупно уписаног бирача, гласала је једва половина, 814.130, а од тог броја Александар Вучић добио је 366.461 глас или 45 одсто изашлих. Драган Ђилас освојио је 154.147 гласова (19 одсто), Александар Шапић 73.425 (девет одсто) и коалиција око СПС 49.895 (шест одсто).

        У мандатима, истим редоследом, освојили су 64, 26, 12 и осам одборника. Осим Ђиласа, цензус је заслужено прескочила још само Шапићева листа. Социјалисти, као прилепак власти на овим изборима једва су помолили главу изнад воде, једва ушли у градски парламент, а заправо ступили у предворје тешке неизвесне трке на неким новим догледним изборима.

        Владајућа странка са својим коалиционим партнерима добила је убедљиву већину гласова оних који су гласали. Да је такав резултат постигла у регуларним, фер и демократским условима могло би се рећи да је остварила велику победу. Овако, у атмосфери страха, бруталне агресивне пропаганде, застрашивања, прикупљања „капиларних“ гласова, уцењивањем бирача којима посао зависи од власти, тај резултат је пука пројекција очекиваног исхода у крајње нерегуларној утакмици. Да ли би, рецимо, икоме пало на памет да честита боксеру који је у првој рунди нокаутирао „противника“ који је био свезан и имао је повез преко очију, а управо се то догодило на овим изборима? Зато би свака честитка Вучићу била дегутантна.

        Но, успео је да одржи ниво гласова и покаже како је уозбиљио страначку инфраструктуру. Доказао је да популистима нису битни ни његови сарадници нити им је било шта значио недостатак смисленог програма. Ни бесмислена обећања, глупирање и прављење будала од бирача тврђењем да је аутобус заправо метро, а да је карта за метро исто што и његова изградња - Вучићу нису пореметила планове, јер заправо више говоре о бирачима него о Вучићу.

        Он се само старао да прикаже како има широк консензус, да га сви важни људи подржавају, а да су против њега само они који га мрзе, осведочени душмани Србије, тајкуни, кочничари прогреса, бољитка и непријатељи поштених грађана. Били смо, у неколико недеља предизборне кампање, вероватно без преседана када је реч о учешћу председника државе у надзирању, командовању и вођењу неких локалних избора. Била је то битка, истурени положај за одбрану царства и ту је битку Вучић добио.

        Тиме је осигурао своју власт још неко време, али на жалост и осудио Србију и њене становнике на чемер, беду и јад.

Потоп штеточина и јалових

        Остали, списак од двадесет једне коалиције, партије или групе грађана, појединачно ниси били ни близу цензуса од пет одсто, а најближи су томе били Двери-Доста је било, и „Жута патка“ са резултатом мањим од четири одсто. Свима њима су, дакле, с правом и заслугом, праведно и заслужно залупљена врата градске скупштине пред носем. Грађани су их презрели и послали у безначајност.

        Ово је, додуше, требало још раније да се догоди, али тај процес није временски орочен, било је јасно куда тај пут води, али не и када ће се путовање завршити.

        О истом трошку решено је питање парламентарног статуса политичких карцинозних метузалемских организама - Демократске странке и Српске радикалне странке, и много млађих, али такође неозбиљних организација којима је речено - доста је било.

        У том пакету, изненађење је било то што ДС ни у коалицији са неким мањим странкама није освојила чак ни онолико гласова колико је освојио зајебант и калкулант Лука Максимовић, или Бели Прелетачевић. Но, тешко да је то икога озбиљног могло да изненади.

        ДС је тим путем кренула одонда када је Зорана Ђинђића наследио Борис Тадић, а Тадића Драган Ђилас, па Ђиласа Бојан Пајтић, а Пајтића - Драган Шутановац. Ако у овом набрајању не примећујете константну силазну путању која ову организацију своди на ништавило, онда ништа, али просто је то очевидно.

        Може ли се ишта озбиљно очекивати од организације која је „способна“ да изабере Шутановца за председника? Шта добро њу може да чека? Наглашавамо, није споран Шутановац лично, него стање једне политичке странке која себе доводи у ситуацију да спроводи такву кадровску политику.

        Дакле, реч је о једном тешком пропадању и сасвим је нормално, а и благотворно да једна таква трула, заправо патолошка, организација пропадне. А када то тврдимо имамо у виду конструкциону грешку, егоизам и нарцизам, ситносопствеништво и конформизам који су неговани у овој партији и који су јој дошли главе.

        У демократској партији наиме, благотворно би било да се негује принцип одговорности и принципијелности, а не принципи личне користи и посипања пепелом.

        Сва пракса коју Вучић спроводи патентирана је у Демократској странци од стране њених кадрова. Вучић је ту праксу хибридизовао, радикализовао и обахатио до најпримитивније дубоке суровости.

        Колико само нарцизма има у глупом тврђењу да се „демократска Србија не може замислити без Демократске странке“?! Д(д)емократска странка је свака странка која оправдава своје постојање кроз демократску праксу коју бирачи валоризују.

        Нико нема тапију на демократију, нити ико поседује бланко чек за то. Само пракса може да дâ тај квалитет и утврди разлику која једну странку разликује од других. У томе што ДС више неће постојати кроз парламент и цензусе не видимо неку специјалну штету. За утврђивање општег интереса ирелевантне су парцијалне личне користи и привилегије тих људи, руководства ДС. Но, изгледа да их је све ово изненадило.

        Још на прослави годишњице те странке, у фебруару ове године, један од руководећих људи, и човек који је дао значајан печат учинцима те странке, Драгољуб Мићуновић, изрекао је, рекло би се, непромишљено и брзоплето, али искрено, једну опору и суштинску истину. Мићуновић је на крају обраћања које је свима требало да врати веру у лепу будућност ДС закључио да „жели да дуго Демократска странка остане оно је сада и што је била свих ових година јер, нема ничег важнијег у једном човеку него бити у складу са самим собом.“ (подвукао С.Ж).

        Комотан је и комфоран положај који човеку даје право да буде у складу са самим собом, ако је реч о успостављању политичких процеса. У литератури вероватно, али у нормирању стварности тешко, јер он тиме постаје мера свих других ствари. Постаје средство тоталитарне, а не демократске праксе и тиме постаје матрица и образац лишен потребе да се и сам мења. Он, што је својствено фанатичним атеистима, тиме себе лишава покајања, разумевања грехова и грешака и њихово исправљање, односно поправљање и изграђивање бољег себе самога.

        Такав појединац може бити далеко од сваког морала, савести и друштвених норми и може бити само самоме себи сврха, сврха сопственоме хедонизму и егоизму. И даље, он може бити у прилици да жртвује опште добро зарад остваривања личног интереса, отелотворења сопствених потреба проистеклих из „склада са самим собом“, а што се углавном с кадровима ДС и догађало. Наравно, не само са њиховим кадровима, већ и са кадровима других партија, али су и други прошли, на крају, као они, или ће тек тако проћи.

        У овоме бродолому опозиције испод цензуса остали су Шешељеви радикали, ДС-СДС са сателитима, ДСС и ЛДП од познатих, артикулисаних странака и буљук група грађана на које не треба трошити папир за писање. Неважећих листића било је 12.969, или 1,6 одсто, што је било недостижно за 15 странака и група грађана које су по резултату на табели били испод тога.

        Додуше, готово сви на листи били су у суштини уз Александра Вучића, то су његови коалициони партнери или фингирана опозиција угурана на изборну листу само с циљем да му олакша велику победу. На другој страни, са шансама да угрози Вучића, стајао је само Драган Ђилас, а сви други, који су декларативно били против Вучића, угрожавали су једино Ђиласа.

        Ово се свакако, у овом тренутку, не односи на Шапића и његову листу јер ћемо праву природу те групације видети тек у наступајућој пракси. До тада Шапић може, а и не мора да припада том кружоку Вучићевих сатрапа, послуге и корисних идиота.

        Но како год, та роба коју је Вучић купио од свих ових минорних играча, ма колико да је коштала и чиме год да је плаћао, потрошена је. Више такве трговине нема. Не знамо колико у чврстој валути данас могу да вреде ДС, ЛДП, ДСС или Прелетачевић, јер се чини да не вреде ништа, нити на чему свој оптимизам могу да темеље Двери, ДЈБ или Жута патка на неким следећим изборима?! Ово, такође, није ирелевантана последица минулих избора.

        Од осталих занимљивих, а споредних показатеља можемо указати на чињеницу да је Александар Вучић, од 17 градских општина у Београду изгубио једино у две, Старом граду и Врачару. У тим општинама победио је Ђилас, али одмах треба рећи да ове две општине појединачно имају мање укупно уписаних бирача него што је у општинама Нови Београд, Чукарица, Вождовац, Звездара и Палилула, појединачно, гласало бирача.

        Илустративно је и то што је Александар Шапић у својој општини, на Новом Београду као другопласирани освојио чак 22 одсто гласова. Био је слабији од Вучића, али јачи од Ђиласа.

Гласачка машинерија

        Сажимајући резултате и показатеље произашле из ових избора лако можемо закључити да Србија све мање личи на друштво, а све је више сложена, хаотична заједница парцијалних противуречности, које се, попут острва, не додирују. Србија се поделила барем на два недодирујућа света, један популистички и други критички.

        Та популистичка Србија наравно подржава власт, а она критичка је против власти. Сигурно је да тај део критичког мњења, који се одупире поробљавању од стране власти припада и некаквим политичким опцијама, али то везивање није исте природе.

        На једној страни постоје гласач и популистичка веза за власт, а на другој страни гласач и критичка веза за демократске партије. Те везе су различитог енергетског нивоа, прва је чврста, друга лабава, а та лабава веза нема константан интензитет и зависна је од многих променљивих. Код популиста је све јасно, они слепо корачају за вођом не размишљајући о томе куда иду, не противећи се његовим одлукама чак иако су оне дубоко у нескладу са њиховим визурама. Рецимо, ако покушамо да замислимо просечног Вучићевог бирача, неку врсту шешељевца у нокдауну, можемо ли да замислимо како такав активиста може да подржава председника Владе хомосексуалца који се фотографише за новине са својим, истополним партнером.

        Или, можемо ли да замислимо истог ошамућеног гласача који подржава политику која му умањује пензију или плату, директно га џепари, а цене трошкова живота вртоглаво диже срозавајући стандард испод подношљивог минимума. Тешко бисмо могли да замислимо било којег човека који такву политику подржава, а да притом на ствари гледа критички, но код популиста све то стоји наглавачке.

        Због тога Вучић има константну подршку годинама уназад упркос објективно катастрофалним учинцима. Узроци тог популизма нису од јуче, постоје од титоистичког режима, прелили су се на Милошевићев, нису нестали под досовцима, а данас су снажни као у Брозово време. А садржани су у фактима, пре свега у томе што је петина становништва неписмена, а 40 одсто нема радне квалификације јер је или потпуно неписмена или има само завршену основну школу.

        Сасвим је сигурно да две трећине становништва у Србији није способно да критички размишља, да је функционално неписмено и као такво веома погодно за разорно дејство популизма. Због тога гласачи масовно, већ 40 година гласају против властитих општих интереса, а систем образовања у Србији, који је једина органска препрека популизму за исто то време пропада и динамично се распада. На тај начин се база популизма учвршћава и шири, а општи амбијент, друштво, и држава урушавају до катаклизмичних размера.

        Када кажемо катаклизмично, не помишљамо примарно на елементарну непогоду или катастрофу него на, рецимо отупелост јавног мњења на појаве да дојучерашњи председник државе поседује лажну диплому о свршеном високом образовању, а кључни министри у Влади доказано фалсификоване академске титуле добијене плагијатима и транге-франге студирањима. Ако се над тим нико не узбуђује, не разуме шта је ту проблем, или ту појаву савршено добро разуме, али у њој не види ништа проблематично, онда ми имамо врло проблематично друштво.

Србија је глува, слепа и нема

        На овај проблем непосредно је ослоњена друга страшна појава којом Александар Вучић управља: Свеопшти медијски мрак, гушење демократске праксе, слободе медија, државних институција. Ово ништа добро нигде и ником није донело па тако неће донети ни Србији, а ни онима у Европи који све ово виде, али као да не примећују. Изборна кампања, атмосфера у медијима, тачније контрола медија превазишла је Милошевићеву праксу, а бескрупулозно гажење прописа и бахатост руководећих људи у Србији попримило је колосалне размере.

        Заправо, агресивном пропагандом, застрашивањем и монополом становницима Србије ускраћена је могућност да макар виде алтернативу. Тачније, свим тим средствима Вучићева власт алтернативу приказује управо онако како власт жели да та алтернатива изгледа, дакле, искривљено, фалсификовано, карикирано, онако како то највише одговара самој власти, а не грађанима. И то стање горе је од пуке цензуре која се спроводи у садејству са пропагандом.

        Србија, уколико је уопште друштво, постаје неслободно, затворено, патолошко. Србија постаје разорена заједница, провизоријум без правне државе, прописа, развалина без граница и владавине права, Елдорадо за ауторитарну, антидемократску власт која је еволуирала и од чудовишта спремног да ратује с целим светом и гради логоре унутар сопствене земље, метастазирала до беспоговорног роба евроатлантиста и настављача тоталитиристичке политике унутар Србије.

        Тај монструм научио је како да једе странцима из руке, али и да се храни садашњошћу и будућношћу људи у Србији, њиховим животима и животима њихових породица и поколења.

        Невоља с тим појачана је и манама опозиције, праве демократске опозиције која има шансу за успех. Не би то стање које генерише Вучић било непобедиво да демократска опозиција нема озбиљне објективне слабости. То су у овом тренутку Ђиласови проблеми унутар те коалиције. Велико је питање како ће се опозициони блок укрупњавати и велика је непознаница шта ће донети. Ђилас би ваљало да коначно научи неколико важних лекција, које је у прошлости избегао. Прво, треба да научи од чега може, а од чега не може да се направи пита. Друго, компромис јесте средство демократије само тамо где демократија тиме квалитативно добија. На трулим компромисима не гради се ништа стабилно. Ето ДС-а или ДСС-а као живих примера.

        Обе странке покушавале су причицама да владају, да намећу противприродна решења која су била увек у страначком, а не општем интересу. Више од десет година компромитовали су не само себе него и демократска начела и праксу. Ништа нису учинили да унапреде друштво јер су се плашили просвећеног друштва и критичког бирачког тела. И њима је популистичка гласачка машинерија ближа срцу што говори о томе колико су и бивши властодршци били заправо мале лажне демократе. Но, и кад о томе говоримо ваљало би да имамо свест о редовима величина.

        Јер антидемократске брљотине, које су све ДОС-овске фракције приређивале, била су искакања, инциденти и тенденције далеко од антидемократске природе ове власти која је франкенштајнски настала након пораза демократске еволуције 2000/2001. године. На том путу самокомпромитације и компромитације предњачили су они страначки лидери и прваци, страначки функционери који су у свакој прилици били уз власт, а из власти извлачили личну корист.

        И садашњу власт, њен апарат, покрећу некадашњи кадрови демократских странака, што поред тога што говори о карактерима тих кадрова, говори и о карактеру тих странака. Нити су такви људи могли да спроводе демократску праксу, нити је демократија била на срцу странака које су такве људе неговале. Зато су те странке за то платиле цену, и зато Ђилас треба ту лекцију да научи.

        Можда ће озбиљна грађевина спорије да напредује, али се неће распршити као кула од карата. Нема доброг пута за Србију без озбиљне и суштинске демократске праксе, воље народа исказане на слободним изборима при слободној вољи и здравом разуму.

        Данас живимо у неслободи у којој владају мук, терор, страх, депресија...

        И опет смо пред почетком као и деведесетих година. Пред почетком истинске демократизације друштва и државе. А у том послу нема пречица и свака је пречица заправо странпутица.

        То је мукотрпан, неодложан посао који нас чека и који бисмо већ завршили да смо имали памети.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари