„Живот дајем да Срби нису никад гађали Башчаршију”

СВЕДОЧЕЊЕ СТЕВАНА ВЕЉОВИЋА, ОПЕРАТИВНОГ ОФИЦИРА ПРВЕ РОМАНИЈСКЕ БРИГАДЕ ВРС НА ПОЛОЖАЈИМА ОКО САРАЈЕВА

• Граната је на пијаци Маркале била подметнута и даљински су је активирале муслиманске снаге како би Срби били окривљени и бомбардовани – указао је Вељовић
• Поводом наводног извештаја Унпрофора да је центар Сарајева у року једног сата 27. октобра 1993. био гађан са безмало петстотина бомби, Вељовић је запрепашћено узвратио: Па то би сравнило град! Толико бомби није читава ВРС имала! Ово је страшна неистина! Да пет стотина бомби падне на један Стари град, знате ли ви шта је то?! Какав би то пакао био, колико би ту цивила страдало!
• У наставку сведочења, није престајао да понаввља: Ово је нешто немогуће! Не могу да схватим да људски ум може овако нешто да напише! Пет стотина бомби! Па ту би било на хиљаде мртвих цивила! Ово је за неверовати! Па толико нису ни Руси на Берлин бацили!

Пише: Марија М. Зарић

         МИНОБАЦАЧКА граната која је у августу 1995. на сарајевској пијаци Маркале убила и ранила десетине грађана није испаљена са положаја ВРС.

         Овако би укратко гласио садржај исказа сведока одбране, официра Војске РС Стевана Вељовића, који је дао у уторак (23. октобра) пред већем судије О-гон Квона у процесу који се пред хашким Трибуналом води против Радована Караџића.
Тадашњи оперативни официр Прве романијске бригаде ВРС на положајима око Сарајева, недвосмислено је изјавио да на Маркале уопште не може да падне минобацачка граната нити може да погодити баш то место:

         - Смем живот дати, а смем и стати на то место, па нека ме неко гађа – рекао је Вељовић о најконтраверзнијем случају наводног гранатирања Сарајева.

         Тужитељка Керолин Еџертон је у почетку испитивања тврдила да је сведок током процеса генералу Драгомиру Милошеивћу (маја 2007.) рекао управо о том догађају да се догодио онако како га тужилаштво описује, а да сада, сведочећи у процесу против бившег предсеника Републике Српске, тај догађај у потпуности негира.

         - Али, уопште нисмо имали минобацача на Требевићу 1995. године! То је пошумљено место и има врло мало избора за ватрене положаје – објаснио је Вељовић, образлажући, као и претходни сведоци, да су сви минобацачи већ били повучени под наредбом да се део снага упути према Требињу.

• Поставила сам вам једноставно питање. Знали сте да је Драгомир Милошевић отпужен за исти инцидент као и др Караџић. И као сведок одбране Милошевића конкретно сте говорили о том инциденту, чак сте му понудили и алиби. Тад нисте порекли да су пале гранате на пијацу Маркале 28. августа 1992 година, али то данас радите.

         - Чуо сам то јер су медији објавили, а ми смо тражили вештачења. Тад је војска мировала, а само је једна граната испаљена, и кажу да је пала на Маркале...

• Господине Вељовићу, кад сте сведочили у предмету Милошевћу нисте порицали да је дошло до тог инцидента, а данас то радите! – прекинула га је тужилац и поновила питање још једном.
• Можете ли г-ђо Еџертон да разјасните своју изјаву кад кажете да он није порицао да је дошло до инцидента. Да ли желите да кажете да је признао да су гранате испалиле српске снаге СРК? – прекинуо ју је председавајући судија Квон.
• Часни суде, његово сведочење је било усредсређено на одсуство генерала Милошевића са ратишта тада – цикнула је тужитељка, избегавајући конкретан одговор.
• Не говоримо о томе, већ да ли је он порекао или признао да су то учинили Срби – полако је губио стрпљење Корејац.
• Па, он није ово или оно конкретно тврдио – променила је плочу тужитељка, сатерана у ћошак, након чега јој је веће предложило да промени питање или пређе на другу тему.

         - Ми смо већ око 23, дакле, много пре 28. августа послали минобацаче за Требиње. А сматрали смо да је граната подметнута и да су је даљински активирале муслиманске снаге како би Срби били окривљени и бомбардовани. Али, и током суђења нисам говорио баш ништа око Маркала, нити су ме око тога испитивали у предмету Милошевића – ипак је још једном појаснио сведок.

• Молим вас да се позовете на прави записник или пређите на другу тему – дефинитивно је прекинуо судија даље брукање тужилаштва.

         У писаној изјави коју је Караџић увео у доказе, Вељовић је, као и претходни сведоци одбране, тврдио да ВРС око Сарајева није изводила офанзивне већ само одбрамбене акције, штитећи српска насеља и становништво и спречавајући пробоје Армије БиХ. Сведок је Караџићу испричао и своја сазнања пре рата о формирању паравојних муслиманских јединица и њиховом тајном наоружавању крајем 1990. године. Говорио је и о формирању Патриотске лиге и зелених беретки, међунационалним поделама које су 1992. године прерасле у отворено контролисање путева у општинама од стране муслимана у Патриотској лиги, који су заустављали возила, претресали путнике и тражили оружје.

         - Маршуте за доставу често су биле под контролом, односно ватром непријатеља. Стално су имали недостатак граната – предочавао је оптужени.

         И овај сведок, тврди да ни бригада није наређивала гранатирање цивилних објеката, већ искључиво војних циљева, и то само кад би се сама нашла под артиљеријском и снајперском ватром са муслиманске стране, иако је знала да муслиманске јединице намерно користе цивилне зграде као склониште или се стационирају близу снага Унпрофора како би оптужиле „четнике“ да намерно разарају те зграде и тероришу цивиле.

         - Из СРК је дошло више наређења на свим нивоима командовања да се ватра сме отварати само ако су директно угрожени животи и само на циљеве који угрожавају безбедност јединице. Било је забрањено отварати ватру на цивиле и цивилне објекте, као и на јавни транспорт – предочио је је исказ сведока Караџић.

         Нешто касније, поводом ове изјаве, тужилаштво се још једном саплело о сопствену неприпремљеност за унакрсно испитивање. Након што је тужилаштво приказало извештај ВРС који је наводно представљао доказ да су српске снаге користиле авио бомбе у нападима на центар Сарајева, а у коме се наводи да је на „дејство непријатеља адекватно договорено, при чему је лансирана једна авио бомба од 250 килограма у центру Храснице“, сведок је одлучно негирао да се тако нешто догодило позивајући се на извештај Унпрофора да је у том периоду све било апсолутно мирно.

         - Не знам о чему је Главни штаб известио Врховну команду, али о томе нисам имао никаква сазнања и зато сам се у предмету Милошевић позвао на изворе и извештај Унпрофора који се налазио тамо. Они су рекли да је у Сарајеву све било мирно.

• Да, али ви сте у предмету Милошевић изјавили да сте као оперативац бригаде знали о свему шта се дешавало. А данас сте изјавили да је оперативни сектор суделовао у писању ових извештаја. Чему да верујемо? – победоносно је предочавала Еџертон.

         - Кажем вам опет: овај извештај нисам ја писао, јер нисам имао сазнања да је бачена авио бомба. Та сазнања је могао да има само Унпрофор који се налазио у близини, и ако Унпрофор потврди да је то било тако, онда је било тако. Али пошто Унпрофор није потврдио, већ је речено да је све било мирно, ја сам такву изјаву дао и у предмету Милошевић – поновио је полако, по трећи, четврти пут сведок, покушавајући да објасни тужитељки да оближњи Унпрофор није имао сазнања ни о чему, као ни он, који тог дана није био у Сарајеву.

         Након извесног времена, и насумичних питања тужитељка се опет вратила на ту тему, и листајући документацију, победоносно узвикнула:

• Ево, рекли сте да тврдите са пуном одговорношћу, а и да сте спремни да се суочите са последицама ако се испостави да је истиниа да на Башчаршију никада није отварана ватра. Какав је био контекст у вези са гранатирањем Башчаршије? – досетила се тужилац, указујући на транскрипт прислушкиваног разговора генерала Ратка Младића и Мирка Вукашиновића у коме генерал каже да се пуца по том делу Сарајева: - Да ли тврдите да СРК никада није то урадио?

         - Одговорно тврдим да СРК то није никада урадио! Чак постоји наређење генерала Милошевића да се Башчаршија не сме срушити. Она је највећи културно историјски споменик Сарајева, рађен у турском стилу. Ту су мали објекти без имало тврдог материјла и кад би ту пала само једна граната од минобацача 120 мм - све би било изгорело. Зато одговорно тврдим и дајем живот да се изађе и вештачи, и ако Башчаршија не буде иста као 1980. године и данас, ви ме казните свим могућим мерама. Нека се узме и фарба, боја, дрво и све – у даху је одговорио Вељовић, објаснивши да људе понекад обузме еуфорија због чега издају наређења без смисла, али да управо зато постоји Штаб, који та наређења ублажи и да баш зато није избачен ни један плотун на Башчаршију.

         Пропитујући сведока о документу, недељној процени ситуације у БиХ коју је направио Унпрофор, тужилац је предочила део који се односио на Сарајево, а у којем се наводи `интезивно бомбардовање Старог града`. Сведок је остао видно запрепашћен садржајем тог извештаја када је чуо да се наводи да је центар Сарајева у року једног сата 27. октобра 1993. гађан са безмало петстотина бомби:

         - Тад нисам био оперативац СРК, и не знам, али 500 бомби?! – чудио се сведок у неверици: - Па то би сравнило град! Толико бомби није читава ВРС имала! Ово је страшна неистина... Да пет стотина бомби падне на један Стари град. Знате ли ви шта је то?! Какав би то пакао био, колико би ту цивила страдало!

         Како је објаснио Вељовић, тако нешто је било изричито забрањено од стране и Караџића и Младића. Објаснио је  да су се само линије раздвајања тукле, а да је „оно што су се виделе неке паљевине“ заправо било 1992. када су се браниле касарне по густо насељеним муслиманским деловима:

         - Али, да смо 500 бомби употребили?! А из чега смо их гађали кад ми тих година и нисмо имали толико лансера?! – узмуцао се од узбуђења сведок, после сваке реченице понављајући „500 бомби!“: - Ово је нешто немогуће! Не могу да схватим да људски ум може овако нешто да напише! Пет стотина бомби! Па ту би било на хиљаде мртвих цивила! Ово је за неверовати! Па толико нису ни Руси на Берлин бацили!

• Идемо даље госпођо Еџертон – још једном је посаветовао судија тужитељку, схвативши ситуацију.

         Вељовић је између осталог изјавио и да је његова бригада стално поштовала све прекиде ватре, за разлику од муслиманских снага. Додао је да су посматрачи УН, који су били стално са њима, све то могли и сами да виде, а и да је он сам написао бројне редовне и ванредне извештаје за његову бригаду који јасно показују да су стално били нападани и гранатирани. Према томе - и стално присиљени да узвраћају ватру.

         У покушају да дискредитује веродостојност сведоковог исказа, тужилаштво се хватало за сваки детаљ, па је тако приказан и интервју Милована Бјелице, у коме се наводе детаљи инцидента у Фалетићима, када је српска војска, према тврдњи отпужбе, отела оружје и опрему из складишта.

• Господине Вељовићу, изгледа да је Бјелица, иначе ваш рођак, био такође тамо, што протувречи вашим тврдњама о догађајима у Фалетићима.

         - Господина Бјелицу тамо нисам видео, можда је био дан пре или касније. Ми смо са око 600 до 700 војника одбранили то складиште и извукли део наоружања, које смо сместили у касарни Мокро и у Соколцу. А то је било наоружање штаба Територијалне одбране Сарајева, а не Босне и Херцеговине.

• Дакле не спорите ово што је Бјелица рекао? – понадала се тужилац.

         - Не, али су они први напали магацин, а ми смо га заштитили. Потом је дошло до опште отимачине, а и Зелене беретке и Патриотска лига су однели доста наоружања из магацина – докусурио је Вељовић својим сведочењем данашње напоре хашке оптужбе.

         Други сведок, чије је унакрсно испитивање брзински завршено пред мини одмор Трибунала, услед прославе УН и Курбан бајрама ове недеље, био је официр везе СРК Синиша Максимовић.

         Пошто је прешао у Четврти Пешадијски батаљон Игманске бригаде у оквиру које је постао припадник интервентног вода, у лето 1993. учестовао је у операцији заузимања Голог брда и Ступника, положаја са којих су муслиманске снаге пуцале и гранатирале Хаџиће.

         - Током операције његова бригада заузела је положаје на Брезовачи – читао је сажетак сведоковог исказа Караџић: - Заузели су и Трешњево брдо, међутим његова се јединица повукла по наређењу надређеног. Било им је речено да ће тај положај заузети Унпрофор. Одмах после повлачења, то су брдо међутим заузеле муслиманске јединице и та је ситуација остала непромењена до краја рата.

         Говорећи о августу 1995, сведок каже да су снаге УН за брзу реакцију започеле систематско бомбардовање и артиљеријску ватру са ваздушном подршком великог броја авиона, по српским положајима у сектору Игман-Бјелашница. Максимовић је за то време посматрао УН стациониран на територији под контролом муслимана, како транспортују тешко наоружање по цести преко Игмана. И муслиманске снаге су такође отвориле ватру, али се ни саме, како тврди сведок, нису усудиле да изведу своју пешадију јер су се бојале због интезитета ватре УН.

         Говорећи о три инцидента у Сребренику ’92, ’94 и ’95 године - осим што тврди да српске јединице на тој локацији нису имале обучене снајпере у својим редовима, јер се српска војска углавном састојала од мештана који нису прошли обуку за снајперисте - Максимовић је додао да он никада није издао ни једно наређење да се пуца на цивиле, нити је икада примио било какве информације да су припадници његове јединице отворили ватру по цивилним циљевима.

 

И Хаг и Атина против Папуљасовог сведочења

         СУДСКО веће је поново одбацило Караџићев захтев да се као сведок одбране појави и председник Грчке Каролос Папуљас.    

         Председник већа је у образложењу одлуке навео да се не може рећи да би суштина Папуљасовог сведочења била од материјалне помоћи, јер је његово сазнање ограничено на оно што му је сам Караџић током сусрета рекао, и зато што би информације које би он изнео могле да се добију на други начин.

         Судећи по саопштењу из Хага, Грчка је у одговору који је поднела 13. септембра такође успротивила Караџићевом захтеву јер не испуњава пропис о "легитимној форензичкој сврси" за издавање судског позива и зато што Папуљас "не поседује директно сазнање о наводним злочинима и околностима које су их пратиле».

         Грчка је такође указала да информације које оптужени тражи од Папуљаса могу да се добију на други начин.      

         Караџић се раније у више наврата обраћао грчким властима са захтевом да се Папуљас састане са његовим правним саветником, али се Грчка томе противила. Као разлоге за упућивање судског позива грчком председнику, Караџић наводи да је Папуљас био шеф грчке дипломатије од 1993. до 1996. године и да је током председавања Грчке ЕУ у првој половини 1994. имао важну улогу у мировним преговорима у БиХ.

         Он верује да Папуљас има важне и неопходне информације за његову одбрану од оптужби.