Уједињене нације су спасиле Орићеву војску
СВЕДОЧЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МАНОЈЛА МИЛОВАНОВИЋА НА СУЂЕЊУ КАРАЏИЋУ (2)
Генерал Филип Морион
- КАРАЏИЋ: Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писане поруке, новац итд...
- МИЛОВАНОВИЋ: То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28.дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду
- Идеја генерала Мориона је била да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. На упозорење генерала Миловановића - да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле - Морион је тада рекао: „То је мој проблем”
- МИЛОВАНОВИЋ: Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу
Извештава: Марија М. Зарић
У незаконитом настојању да што масовније помогну муслиманској страни и њиховим борцима, током рата у Босни и Херцеговини, генерали UNPROFOR-а нису се либили ни од лагања.
Да је оваква констатација истинита, најбоље сведочи унакрсно испитивање бившег начелника Главног штаба ВРС, генерала Манојла Миловановића, на суђењу Радовану Караџићу у Хагу, који се током тродневног изјашњавања у својству сведока оптужбе, поред многих тема дотакао и односа војне и цивилне управе босанских Срба са UNPROFOR-ом.
Свестан да су непријатељске односе у Босни углавном подгревали сами представници Уједињених нација, генерал Миловановић, их током унакрсног испитивања, није ни мало штедео. Након што је отпужени председник Републике Српске предочио већу судије О Гон Квона, у четвртак 2. марта 2012. г, документе који бележе прислушкиване радио и телефонске везе муслиманске стране, и њихове извештаје из затворене слободне зоне Сребренице упућене њиховој команди у Тузли, било је више него очигледно да би после UNPROFOR-ових и хуманитарних конвоја уследили много жешћи напади него што би били пре њиховог доласка.
Борац из Сребренице пише Тузли: „…Морао сам се повући са Рудника, а оно што су приказали на ТВ није тачно. У питању је четничка пропаганда.Наше борце, који су побегли на Рудник, надам се да ћете вратити овамо, протерати за пет дана и Братунац ће бити наш. Само храна да дође, а ови момци из елитне групе завршиће ти тај део посла …”. Ваши подчињени су делимично били у праву да чешће храните муслимане, него Србе. Да ли сте запазили да су увек после конвоја били много жешћи напади, него пре конвоја? - надовезао се Караџић на разговор о Директиви 4. и наредби да се према муслиманским цивилима и разоружаним борцима понашају према свим правилима Женевске конвениције.
Помињање несразмерног односа UNPROFOR-а према зараћеним странама у рату у Босни, довело је два стара знанца, бившег врховног комаданта и бившег заменика генерала Ратка Младића, до рашчишћавања теме шта је био узрок таквог понашања „миротвораца”.
Слажемо ли се да је, у складу са међународним правом, UNPROFOR у нашој земљи био по нашој одлуци и да не би ни могли да буду на нашој територији - без наше сагласности? - интересовало је оптуженог који је желео да докаже већу да је UNPROFOR био добродошао, бар што се тиче српске стране.
- Присуство UNPROFOR-а на простору СФРЈ је прво тражило оно крње председништво СФРЈ, због заштите српског народа на просторима Хрватске. Избијањем сукоба у БиХ, СБ је одлучио да UNPROFOR дође и у Босну, са три мандатна задатка - да спроводи конвоје хуманитарне помоћи, да има посматрачку и медијаторску улогу ... - присећао се сведок.
И ви у својим наредбама захтевате пристојан и пријатељски однос наших војних струкутра према UNPROFOR-у. У циљу несметане и безбедне доставе хуманитарне помоћи ви стриктно наређујете Корпусу да не сме да дође до спречавања и блокаде одобреног кретања екипа UNPROFOR-а и конвоја хуманитарне помоћи. Истичете да се оствари потпун увид у квалитет људства на свим контролним пунктовима и да се хитно смене, по процени, сви потенцијални изазивачи инцидената, профитери који не поштују захтеве и наређења претпостављених старешина ... - набрајао је оптужени: - Дакле, усред кризе и великих борби у Подрињу, наредили сте да је војска дужна да прида потребан значај конвојима и да се за задатке њихових пратилаца из редова ВРС одреде проверени, морално чисти, образовани, културни и стучно способни припадници и патриоте.
Далеко од тога да проблема на терену није било. Пошто су се сложили да народна војска није професионална војска, те да је генерал неколико пута био приморан да исправља потезе нестручног, некоретног и бахатог понашања појединаца, Караџић је ипак признао да је често био неправедан према Главном Штабу, јер су му странци, појединачне испаде, представљали као ставов и однос ВРС према UNPROFOR-у.
Често сам неправедно сумњичио нашу Војску на основу притужби страног фактора - признао је Караџић.
Неоправаност је потицала отуда што сте прихватали информације од некомпетентних личности. Једном сам вас напао: како сте могли да направите споразум са Јасуши Акашијем да се наша артиљерија око Сарајева преда UNPROFOR-у. Ви сте се запрепастили, јер је информација, коју ми је дао начелник штаба UNPROFOR-а за БиХ ген. Ван Бал, била лаж. Човек је једноставно желео да ме превари. Е па тако, као што сам ја добио информацију од некомпетентног човека, тако сте и ви. Неком возачу хуманитарног конвоја се не би свидело што га је уопште и зауставио контролни пункт и он би вам тада пренео да га малтретирају Срби. Па ви распалите по Главном штабу - у даху је одговорио генерал.
Генерал Ван Бал је овде, иначе, сведочио да сте му ви рекли да не пуштају трамвајски саобраћај јер ћете у супротном наредити сјанперско деловање у Сарајеву. Испоставило се да тога заправо нема у његовим белешкама? - испливавле су на видело неистине UNPROFOR-овог официра.
- Јадна је војска која има таквог генерала. Састали смо се 27. марта ’94 на редовном месечном састаку. Ван Бал ме је то јутро напао као што је својевремно учинио и генерал Ремзи, поводом Маркала. Дакле, дан раније је снајперисан трамвај на Марин Двору, и пошто ме је питао - да ли знам нешто о томе, напао ме је да су Срби пуцали на то возило. Марин Двор је био муслимански центар Сарајева, а положај ВРС одатле је био удаљен пет и по километара. На питање одакле зна да су Срби то учинили, отприлике је испало да нема ко други. Који снајпер функционише на пет и по километара? Погоци су били у лим изнад излаза, што значи да је трамвај гађан одозго, а рањене су две жене. Ни једна муслиманка, већ Хрватица и Српкиња.
Генерал је део свог одговора посветио и објашњењу да је константно апеловао на званичнике UNPROFOR-а да утичу код муслиманске стране да се по правилима о Женевској конвенцији, након увођења ратног стања, не скупљају организовано на јавним местима, као што су фудбалске утакмице, биоскопи, позоришта, тргови, и ноћу. Једна од обавеза по Конвенцији, била је и да се искључи градски саобраћај, јер ту је највећа концентрација људи на малом простору.
- Ван Бал ме је кроз циничан осмех упитао шта ће се догодити ако то не уради, на шта сам му одговорио да не гарантујем да нека будала неће да пуца. На суђењу Слободану Милошевићу је слагао да сам му рекао да ћемо да пуцамо. Срећом по мене, то сам већ испричао Милошевићу, па је он хитро демантовао. Иначе, пар дана после састанка на којем сам вас напао за артиљерију, Ван Бал ме је позвао на састанак на аеродром у Цазинској Крајини да разговарамо о Петом корпусу. Хтео је да ме води мечки на рупу, Атифу Дудаковићу. Иначе, Ван Бал се понашао као да сам његова секретарица. Звао ме је сваких 15-20 минута дан и ноћ да му је нешто требало и нешто му није било јасно. Кад му оде шеф генерал Роуз, он би зивкао Изетбеговића или вас, па комаданте зараћених страна - Младића, Делића, Петковића - па кад га и сви ви откачите, онда зове мене. Стално је настојао да докаже нешто о својим способностима које није имао.
Вративши се на тему злоупотребе конвоја од стране UNPROFOR-а, упитан - да ли се сећа да је српска страна дуго ћутала и жмурила на снабдевање муслимана оружјем, муницијом и горивом, сведок је наставио да се присећа.
- Шверц у муслиманске енклаве смо открили у конвојима за снабдевање UNPROFOR-а, а не у конвојима хуманитарне помоћи. У деловима извештаја који говоре о роби која се превози у тим камионима, уочио сам да се дотура одређена количина муниције за потребе UNPROFOR-а. Једном приликом сам о томе питао генерала Роуза јер ми није било јасно, ако немају војне активности, а рецимо, прошле недеље су допунили своје резерве муниције и горива, за шта су им поново потребне нове резерве. Не сећам се тачног његовог одговора, али је био баналан, из чега сам закључио, мада нисам тада могао да докажем, да оружје и муницију дотурају муслиманима. Роуз се клео да је то немогуће, а ипак, касније смо откривали и резервоаре са дуплим дном у возилима UNPROFOR-а.
Је ли тачно да је и Служба националне безбедности у Горажду располагала сазнањима да су припадници UNPROFOR-а, 8. децембра из Горажда у Сарајево, одвезли већу количину упаљача за гранате, те да су преносили писанне поруке, новац итд...
- То је убрзо постала масовна појава, па су од конвоја UNPROFOR-а такву праксу преузеле и поједине хуманитарне организације, пре свега UNHCR, када су у питању ове три источно-босанске енклаве. У њима се од маја ’93, до јануара ’94, бројно стање муслиманских, наоружаних, свестраних војника кретало око 16.500. А 28. дивизија, под командом Насера Орића смештена у центру Сребренице, бројала је две бригаде у Сребреници и једну у Жепи. Формирана је и 81. дивизија са седиштем у Горажду, која је остала ту и после операције када је безбедносна зона сведена на три километра пречника. Нико не може да ме убедити да UNPROFOR није знао за постојање те војске, као и да није био организатор снабдевања муслимана оружјем и муницијом у тим енклавама.
Пре него што је судија закључио ову седницу, сведок је детаљно објаснио да је извођењем операције „Парашут“, снабдевање енклава из ваздушног простора била само маска UNPROFOR-а за дотурање оружја.
- Ветар је понеки падобран доносио и на срспску страну. Сећам се да су наши борци то једва дочекали, очекујући храну и друге потребштине. Рецимо, у једном пакету су пронашли запаковану муницију за митраљез калибра 12,7 мм, у омоту за брашно. Један такав пакет послат је команди UNPROFOR-а у Сарајево, као доказ да се у енклаве шверцује оружје и муниција, али нисмо добили резултате истраге нити верујем да је уопште и било.
Иначе, још на самом почетку унакрсног испитивања, генерал Милановић сетио се једног инцидента непосредно пре склапања споразума о заштићеној зони када је генерал Филип Моријон тврдио да гененрал Ратко Младић нема централизовано командовање ВРС, односно да се не ради о савремено организованој војскци.
- Морион је тада захтевао од Младића да отвори ватру на одређеној тачки у Подрињу. Младић ме је позвао и наредио да „пуцам“. Пренео сам наредбу команди Дринског корпуса и отоворили смо ватру, а пар минута касније опет ме је позвао и рекао да му Морион не верује. Поновили смо, али је тек трећи пут на моје апеле да не трошим муницију рекао „доста, верује!” - испричао је као увертиру са каквим је опредељењем UNPROFOR ушао у преговоре стварања безбедносне зоне, иначе Морионова идеја.
Његова идеја је била и да се муслиманско становништво из Сребренице 14. марта пребаци у Тузлу, а српско из Тузле (њих 17.500) у Подриње. Генерал Миловановић му је објаснио да је то етничко чишћење, без озбира што му је жеља била да спасе цивиле. Како сведочи Миловановић, Морион је тада рекао: „То је мој проблем”.
- Почела је евакуација цивилног становништва из Сребренице, а предност су имали рањени. Када је изашло 12.500 душа, посао је закључен. Питао сам зашто ни један Србин није извучен, а Морион ми је одговорио да Срби неће из Тузле јер чувају станове, а што се тиче извлачења ових, да је свој циљ постигао. Тек накнадно сам схватио да је извукао припаднике војске Насера Орића, које је нешто мало помешао са цивилима, мајкама сестарама и децом. Тако је спасио Орићеву војску у средњем Подрињу.
(следи трећи део)
