Сведок трибунала „заборавио” и оно што је сам писао!

После вишенедељене паузе настављено суђење Радовану Караџићу испитивањем два сведока тужилаштва

КАРАЏИЋ:  Да ли знате да је ваша цивилна власт прихватила пад енклаве и предају оружја, у складу са договором са Младићем?

СВЕДОК: Молим вас да ми објасните шта причате. Која цивилна власт?

КАРАЏИЋ: Па ви у вашој изјави од 16. авугста ’95. кажете да је команда у Сребреници дала наредбу: „Наређено је да идемо у Шушњаре а жене су упућене у Поточаре. Мислим да је наређење стигло од заповедништва босанске владе у Сребреници и ишли смо заједно, мушкарци и жене док нисмо стигли у село Вековиће где смо се разишли“. Ко је имао руководећу улогу?

СВЕДОК: То не знам. Не могу да потврдим то за заповедништво.

КАРАЏИЋ: А шта кажете на извештај у којем је државна безбедности из Тузле известила да је стигло 10.000 бораца 28. дивизије и да још пристижу?

СВЕДОК: Ја одговорно тврдим да то није тачно.

КАРАЏИЋ: Како знате да није, а ДБ Тузле их видела! - узвикнуо је оптужени.

Извештава: Марија М. Зарић

         Споро и „тврдо“ сведочење заштићеног сведока, испрекидано сталним затварањем јавне седнице, утицало je да први дан суђења Радовану Караџићу, након пар недеља одмора, остави устисак да КДЗ 045 заправо ни не жели да сведочи.     

         Највећи део времена, одговарајући на питања оптуженог, сведок није имао никаква сећања na сваки онај догађај који би њега лично инкриминисао и указаo да је био активни учесник армије БиХ, што га, са друге стране, није спречавало да на тренутке буде и дрзак према оптуженом председнику Републике Српске, онда када би осетио да је повољан тренутак да „развеже језик“ и изнесе своје мишљење.  

         У уводном излагању тужилаштва, сведок је у сажетом исказу описао да су након пада Сребренице жене и деца муслиманске националности отишли до базе УНПРОФОР–а у Поточарима, док се мушкарци, њих око 13 до 15 хиљда, и око 200 до 300 жена, то нису усудили јер нису веровали Србима. Они су формирали велику колону и отишли до села Шушњари, одакле су кроз шуму кренули према муслиманској територији. Рекао је да је трећина колоне била наоружана, а да он наводно није имао оружје.

         Ујутро 13. јула колона је, како је тврдио сведок, тешко гранатирана, а чуо је да српске снаге позивају мушкарце на предају, и да се очекује размене према Женевској конвенцији. Педесетак мушкараца и сведок су се предали, после чега су одведени у Коњевић Поље и затворени на игралишту у Новој Касаби. Тамо су затекли, према слободној процени сведока, око 2.500 хиљаде муслимана и најмаље 100 српских војника.

         Нешто касније, појавио се и генерал Ратко Младић који им је наредио да се попну на камионе који су чекали `на цести`. На путу према Братунцу, зауставили су се код Кравица, у коме су три године раније муслимани побили масу српског цивилног становништа. Током ноћи чули су се крици, стењање, позиви у помоћ и рафалне паљбе, а петоро је изведено и нису се вратили.    

         Сутрадан су стигли у школу у Петковцима где им је наређено да ставе руке иза главе и оптрче круг око школе између два реда српских војника, који су их тукли и силили да узвикују „живела Српска Република“ и „Сребреница је српска“. У школи, на другом спрату, видео је тешко претучену двојицу, хрпу одбачене одеће, учионицу пуну заробљеника и пар мртвих тела. Њему је наређено да се скине до струка и преда ципеле, везали су му руке иза леђа и попели га на камион са задње стране школе.

         Када је пао мрак, камион је био пун мушкараца. После 20 минута вожње, наређено им је, како је рекао, да сиђу, формирају ред и легну. Потом је отворена ватра. Сведок је пао међу покошене. Слушао је паљбу док неко није прешао чизмом преко њега и рекао „овај је мртав“. Након извесног времена, још један рањени а преживели допузао је до сведока и они су се дали у бег преко, како каже, масе мртвих тела. Исказ сведока, заштићеног лица и гласа, сажетак је његових изјава тужилаштву и сведочења у предмету Радослава Крстића 14. априла 2000.године.

         Почетак, али и већи део унакрсног испитивања, одвијао иза затворених врата, а одговори сведока су се углавном сводили на „не знам, нисам сигуран, не сећам се“... Суђење се укључило у пола реченице оптуженог Караџића који се интересовао за „сертификате који су давани борцима армије БиХ“ на основу учешћа у рату. Из пренешене расправе било је јасно да сведок заправо одбија да одговори на питање колико је дуго и које су биле његове активности у рату у Босни на страни армије БиХ.

  • Хоћете да кажете да не знате да ли сте добили сертификате који су давани борцима припадницима АбиХ? – покушавао је да добије бар један одговор оптужени.

 - Није ми јасно шта ме питате. – избегавао је одговор сведок.

  • Колико сте учествовали у рату, како су вам то обрачунали?

- Не знам.

  • Да ли сте били у неком односу са 281. бригадом?

- Лично нисам.

  • Не сећате се?

- Нисам сигуран.

  • Ко је био командант ТО када сте ви приступили?

- Не сећам се.

  • Од кога сте примали наређења?

- Не могу да потврдим од кога, нисам се мешао у то ...

Пошто је после много утрошеног времена утврдио да је сведок до 15. јуна 1992.године био припадник ТО, али да се не сећа имена ни једног команданта, нити акције, иако је и сам рањен, Караџићу је затражио од већа да предоче сведоку документ 1Д4961:

  • Ово су прилози за историју армије БиХ у којој се пише о свакој јединици па и 28.дивизији, односно вашој ТО од које је настала 281. лака бригада. Набрајам само офанзивне акције: 1.маја диверзија у реону Жутица, 15. маја учешће у ослобађању територијалног простора на релацији Ораховица до Сребренице и Поточара, 16.маја одбијен напад четничких снага, 22. маја извршена успешна диверзија у рејону Жутице, при чему је непријатељу нанешен губитак у живој сили, 24. маја одбијен напад непријатеља, 26. маја изведена диверзија на непријатељски далековод,  26. маја учешће у борбама на код Поточара, 3. јуна диверзија на непријатеља, 7. јуна у рејону Рупово брдо... – набрајајо је Караџић у даху све док га судија није упитно прекинуо зашто то ради.
  •  Овде пише да је језгро 281. бригаде била ТО Сутјеска, чији сте ви били припадник? – приметио је отпужени.  

- Да, до 15.јуна 1992 – поновио је сведок.

  • Па онда да наставим до 15. јуна: 10. јуна привремено запоседнутно Рупово брдо, 14. успешна диверзија на непријатеља у Бјелим стенама... И Ви нисте знали да је било оволико успешних акција на српску територију у вашем окружењу које је извела ваша јединица ТО?

- Нешто сам чуо. И тврдим да је све било обрнуто.

  • Овде пише да су муслимани напали непријатеља који су претрпели људске и материјалне губитке.

- Ништа ја не знам о томе – поново је кренуо „по старом“ сведок.

         Сведок се наравно није сетио ни да је икада разговарао са новинарима, а у тренутку када му је предочен транскрипт разговора, чији је садржај остао недоступан за јавност, хитно је затражио да се седница затвори. Разговор је поново пуштен у етар када је Караџић закључио да се тек 5. јула 1995. појавила потреба да се сведок поново прикључи бригади, јер Срби нису ни пробали да уђу у енкалву, већ су се бранили од муслимана, поготово после покоља у селу Кравица, на Божић 1993. године. Чак је утврдио и да је сведок био на положају 11. јула, када је чуо да су Срби ушли у Сребреницу, али није успео да „ишчупа“ из њега ко је наредио да муслимани напусте село.

  • Да ли знате да је ваша цивилна власт прихватила пад енклаве и предају оружја, у складу са договором са Младићем?

-  Молим вас да ми објасните шта причате. Која цивилна власт?

  • Па ви у вашој изјави од 16. авугста ’95. кажете да је команда у Сребреници дала наредбу: „Наређено је да идемо у Шушњаре а жене су упућене у Поточаре. Мислим да је наређење стигло од заповедништва босанске владе у Сребреници и ишли смо заједно, мушкарци и жене док нисмо стигли у село Вековиће где смо се разишли“. Ко је имао руководећу улогу?

- То не знам. Не могу да потврдим то за заповедништво.

  • Зар у колони није био и командант 281. бригаде, Зулфо Турсуновић?

- Мислим да јесте, али га нисам видео.

  • У изјави од 19. јула ’95. сте рекли: “Подвојили смо се по бригадама и ја сам био са нашом 281. бригадом која је тада бројала око 1.000 војника и 500 цивила“. А сад кажете да нисте били са бригадом?

- Па прошло је 17 година. Не сећам се.   

  • Можда се ви нисте постројили, али сте се груписали и неко је вама командовао? А касније кажете да је Ејуб Голић заменик Насера Орића преузео бригу око извлачења рањених?

- Чуо сам за њега, ал’ не знам шта се дешавало.  

  • А шта кажете на извештај у којем је државна безбедности из Тузле известила да је стигло 10.000 бораца 28. дивизије и да још пристижу.

- Ја одговорно тврдим да то није тачно.

  • Како знате да није, а ДБ Тузле их видела! - узвикнуо је оптужени.

         Пошто је скренуо разговор на мање релевантне теме, председник већа, судија О-гон Квон је упозорио оптуженог да је само и искључиво Караџић крив што је потрошио време за унакрсно испитивање на ирелевантне ствари. Пошто је прецизирао да он само „напада непрецизности, а неке ствари су остале много неуверљиве“ оптужени се обратио сведоку:

  • Ја знам да је било жртава, али не знам да сте ви били међу њима. Много је контрадикција и да имам више времена, све би их расправили.

- Имате право последње питање – ускочио је судија.

  • Да ли сте ви, сами и преко тужилаштва, имали преписку са Холандијом и још једном земљом како би обезбедили продужење вашег боравка и спречили репатријацију вас и ваших. У једној сте успели да обезбедите и боравак – поентирао је Караџић, заправо, прећутно указујући на појаву у Трибуналу, да тужилаштво зна да „награди“ сведочење лагоднијим животом.     

- Не знам, можда сам и тражио – уследио је очекивани одговор сведока, и наравно захтев за затворену седницу.

         Након заштићеног сведока, у судницу је ушао и британски патолог Џон Кларк који је од 1999. до 2001. године предводио тим патолога који су вршили обдукције посмртних остатака сребреничких жртава ексхумираних из масовних гробница. Овај сведок је такође већ сведочио у предмету Крстић, а данас се у сложио са оптуженим да су форензичари имали ограничане податке о телима у гробницама, с обзиром да нису обавештени о борбама који су трајале претхона44 месеца, пре пада Сребренице.

         Караџић је, иначе, јутрос каснио пошто је остао закључан у затвору, након забуне која је настала у притворској јединици:

  • Обавештен сам да треба да сиђем у 8.30, а остали су још у 8 сати отишли у шетњу, док смо ми за то време остали закључани. Био сам потпуно беспомоћан, јер нема довољно стражара да би неко остао на спрату, и нисам могао да изађем на време, нити да се припремим и узмем ствари – предочио је опутжени делић своје свакодневнице.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари