РАДОВАН: Зар нисте чули да су неки убијали у Сребреници за француско злато?

Караџић почео унакрсно испитивање најомиљенијег сведока трибинала Дражена Ердемовића

* КАРАЏИЋ: Злато (са стрељање у Сребреници) потиче од једне тајне службе која је имала везе са вашом групом

* ЕРДЕМОВИЋ: Никад чуо

* КАРАЏИЋ: Нисте чули да је 10. диверзантски одред имао везе с француском обавештајном службом, чије је припаднике њихов потпуковник, после рата у БиХ, водио у Заир да ратују?!

* ЕРДЕМОВИЋ: Читао сам у новинама, док сам био у притвору Хашког трибунала, да је неке припаднике одреда у Заир одвео француски потпуковник

* КАРАЏИЋ: Моја теза је да је злато (онима који су страљали) дошло из иностранства, да се учине ствари које су учињене ...  –

ТУЖИЛАЦ: Молим веће да оптужени прецизира које су то ствари учињене

* КАРАЏИЋ: Ликвидације, егзекуције у јулу 1995. године … - 

ТУЖИЛАЦ: Молим веће да се разјасни - да ли оптужени тврди да су се погубљења догодила и да је француска обавештајна служба дала злато да се то догоди

* КАРАЏИЋ: Не тврдим ништа. Само тестирам сведока

Извештава : Марија М. Зарић

         СЕДМИ пут је бивши припадник 10. диверзантског одреда и миљеник хашког тужилаштва Дражен Ердемовић сведочио у Хагу. Дводневна представа (27. и 28. фебруара 2012. г) у процесу против првог председника Републике Српске Радована Караџића, одиграна у хашкој судници бр.1, врцала је од оптужби овог чувеног покајника, оптуженог на свега пет година робије за, по личном признању, стрељање око 1.200 муслимана из Сребренице.

         Ако се изведе рачуница нагодбе за злочин и казну, онда и није изненађење како се Ердемовић изборио за статус омиљене Хашке марионете, када је за свој злочин, у просеку, робијао непуна два дана по једном животу, који је лично одузео. Свако надмудривање са оваквим сведоком, по правилу је дакле, евидентно, унапред узалудано, стога и не чуди што је врхунац унакрсног испитивања – био покушај оптуженог да докаже да сведоку Ердемовић, поред листе “врлина” стечених у Хагу, недостаје и епитет страног плаћеника.

         Ердемовић је то, међутим, свим силама негирао и одбио да пред већем судије О-Гон Квона потврди наводе оптуженог, да је за стрељање 1.000 заробљеника у околини Зворника, 16. јула 1995. примио злато од француске обавештајне службе.

         * Злато потиче од једне тајне службе која је имала везе са вашом групом - погледао је испод обрва сведока, у једном тренутку, оптужени Караџић.

         - Никад чуо! – одбрусио је сведок.

         * Нисте чули да је 10. диверзантски одред имао везе с француском обавештајном службом, чије је припаднике њихов потпуковник, после рата у БиХ, водио у Заир да ратују?! – цинично се изненадио Караџић, над овом опште познатом чињеницом.

         - Читао сам у новинама, док сам био у притвору Хашког трибунала, да је неке припаднике одреда у Заир одвео француски потпуковник – покушао је да се опере сведок, поновивши одговор идентичан унакрсном испитивању у предмету председнику СРЈ Слободану Милошевићу. (Ова афера је иначе - мада није есплицитно поменуто и током процеса Караџићу - у неким другим предметима пред хашким и  домаћим судовима, везивана за расформирану француску обавештајну службу ДСТ и активности у то време француског агента, потпуковника Југослава Петрушића, званог Доминик).

         * Моја теза је да је злато дошло из иностранства, да се учине ствари које су учињене ...  – изјавио је оптужени, на шта је тужилац живахно поскочио.

         «Молим веће да оптужени прецизира које су то ствари учињене»? – узвикнуо је тужилац, очекујући признање злочина од стране оптуженог. 

         * Ликвидације, егзекуције у јулу 1995. године … -  почеоје  да објашњава Караџић.

         «Молим веће да се разјасни - да ли оптужени тврди да су се погубљења догодила и да је француска обавештајна служба дала злато да се то догоди» – преамбициозно је прекинуо и направио корак више представник оптужбе.

         * Не тврдим ништа. Само тестирам сведока – пресабрао се и снашао оптужени.

         Овај дијалог, међутим, охрабрио је Ердемовића да се баци на гласине, предочивши већу да је “чуо” да је командант 10. диверзантског одреда Милорад Пелемиш “добио килограме злата из Сребренице” зато што их је “послао” да стрељају цивиле.

         Према Ердемовићевом исказу, које је до сада рецитовао, сем у предмету Милошевића, и на суђењима Радиславу Крстићу, Момчилу Крајишнику, Момчилу Перишићу, Вујадину Поповићу и Љубиши  Беари, њега и још седам припадника 10. диверзантског одреда из Зворника, на фарму Брањево, одвео је “висок и корпулентан потпуковник ВРС, проседе косе”. Тај, сведоку до данас, непознати потпуковник, наредио им је преко вође њихове групе Бране Гојковића, да сви “цивили” који тек треба да стигну у 15 до 20 аутобуса, буду побијени.

         Мистериозни потпуковник је затим отишао са фарме, непосредно пред долазак првог аутобуса пуног, како тврди сведок мушкарца у цивилној одећи, од којих су неки имали повезе преко очију и руку. Након што су диверзанти наводно извршили егзекуције стрељањем у леђа, по раздвојеним групама од по десет муслимана, на пољани иза зграда, и то све у периоду, како тврди Ердемовићи, од 10 до 14 или 15 сати, припаднике одреда - Брану Гојковића, Франца Коса, Марка Босића, Александра  Цветковића и Владимир Голијанина, сменила је друга  јединица из Братунца. Тада се поново појавио “мистериозни” потпуковник ВРС и рекао диверзантима да у оближњем селу Пилица има још око 500 заробљеника које треба побити, што су ови наводно одбили да учине. Заробљене у Дому културе у Пилици, уместо њих, тврди Ердемовић, убили су војници ВРС из  Братунца, а шта је он све видео из кафане преко пута.

         * Десети диверзантски одред није био нека злочиначка група већ елитна јединица с витешким понашањем, намењена за дејствовање иза непријатељских линија – указао је већу Караџић.

         - Тако је било све до 16. јула. Не могу да објасним зашто нам је тог дана наређено да се ти цивили стрељају – није одустајао Ердемовић.

         * А ви сте се командиру групе Брани Гојковићу сами пријавили за извршење тог задатка  – приметио је оптужени, позивајући се на нешто ранија сведочења у овом предмету, других припадника Одреда, што је сведок, очекивано, одбацио као лаж.

         - Увек сам настојао да не повредим цивиле у акцијама. Због неслагања са надређенима Пелемишем и Салапуром, у вези с тим питањем, одузет ми је чин водника почетком 1995. године – хвалио се сведок, док га је Караџић решетао баналним питањима, хватајући га у ситним недоследностима о томе каква су била задуживања опреме одреда пре одласка на задатке, да ли је о томе вођена евиденција, шта је доручковао тог јутра, 16. јула и тако даље.

         Ердемовићева прича, међутим, све време тешко је држала воду. Према сведоковом опису, потпуковник ВРС који је војнике водио да стрељају заробљене Муслимане, могао би да буде Љубиша Беара, осуђен пред Трибуналом на доживотни затвор због `злочина у Сребреници`. Међутим, услед недостатка доказа, и поред свих осталих потврђених дела, до сада на суђењима у Хагу, није утврђено да је то био потпуковник Беара, тада главни официр за безбедност Главног штаба ВРС. Са друге стране, а као што је приметио и оптужени Караџић, прича је шупља јер је све набројано било немогуће извести у периоду од свега четири, пет сати истог дана, као што то сведок тврди.

         * Притом, на том простору није било могуће сахранити толики број жртава – приметио је оптужени, док је Ердемовић остао при своме.

         Уосталом шта очекивати од човека који је (био је 1996. ухапшен у Србији и изручен у Хаг) осим мизерних пет година робијеи  - се о свом злочину на Брањеву хвалисао америчкој новинарки -  од тужилаштва за учињене услуге као награду добио и право да заједно са породицом, ужива у бладогетима трибуналовог програма заштите сведока. Примера ради, само једна од мера је покривање животних трошкова и укључење заштићеног лица у нову друштвену средину, подразумева се, у некој “западној” земљи.