РАДОВАН: Наредио сам да се не улази у Сребреницу!

КАРАЏИЋ УНАКРСНО ИСПИТИВАО БИВШЕГ НАЧЕЛНИКА

ГЛАВНОГ ШТАБА ВРС МАНОЈЛА МИЛОВАНОВИЋА

• КАРАЏИЋ: У наређењу за даља дејства од 9. априла ’93., кажете да се енергично крене у напад према Сребреници, али у тачки 2. већ пише да се при извођењу напада категорички забрањује дејство минобацачке и артиљеријске ватре у самом граду Сребреници. Да ли ово наређење у време важења Директиве 4 води рачуна о цивилима?
• МИЛОВАНОВИЋ: Води. Увек бих рашчистио простор од цивила, било да сам у одбрани или офанзиви. Ако би ми муслимани подметнули цивиле, као у селу Међеђа у операцији Мач 2, ја сам то село обишао. Као што сам обишао и село Амџиће испод Јахорине
• КАРАЏИЋ: А код евакуације становништва, које је законом прописано, то није значило да они не могу да се врате када прођу борбе. Наш циљ склањања цивила је био да се они склоне да не настрадају?
• МИЛОВАНОВИЋ: Да. То је значило да становништво може да се врати - у старту је тужиочев сведок побио две тачке отпужнице (напад; и прогон цивила).
• КАРАЏИЋ: Наредио сам да се обуставе дејства ВРС и да се не улази у Сребреницу, да се преда оружје, борци да се третирају као цивили, и да се не врши истрага ратних злочина док се ситуација не смири
• МИЛОВАНОВИЋ: Да, наредба настаје онда када смо разговарали о могућности стварања енклава у Источној Босни. Током ’93., нарочито после уласка у Коњевић Поље, најавио сам да ћете морати да размислите шта са Сребреницом даље, јер је постала војно-политички проблем, а не војни циљ

Извештава: Марија М. Зарић

        У ХАГУ се примиче крај сведочења једног од, за одбрану, најкориснијег сведока тужилаштва. Бивши начелник Главног штаба ВРС Манојло Миловановић, наиме, требало би у понедељак да заврши своје појављивање у Трибуналу, након што је делимично током главног, а у потпуности током унакрсног испитивања, и поред евидентног неслагања са политиком оптуженог Радована Караџића, током рата у Босни, ипак у потпуности потврдио, све до једне, тезе одбране.

        Овако драгоценог сведока, бивши председник Републике Српске наставиће да испитује и четврти радни дан за редом, јер и поред интензивног дијалога, два стара знанца, нису успела да пречешљају све релевантне теме. Караџић је, стога, најавио да ће Миловановића позвати као сведока одбране, када за то дође време.

        Због обимности генераловог исказа, Факти досадашње излагање Миловановића преносе у три одвојена дела, подељена на теме расправе - око директива ВРС везаних за Сребреницу, односа Унпрофора према Србима и муслиманима, као и међусобног, бурног, односа цивилне и војне власти у Републици Срспкој.           

        Како су пренели београдски и босански медији, ослањајући се на главно испитивање тужиоца Николсона, сведок је у Директиви број четири од1993, коју је Караџић, као врховни командант потписао - наложио Дринском корпусу ВРС да "у Подрињу непријатељу наноси што веће губитке и да га присили да са муслиманским становништвом напусти подручје". Да ствари нису црно-беле, и да тужилац заправо није прочитао све тачке ове одредбе, постаје јасно већ код првог Караџићевог питања.

        У наређењу за даља дејства од 9. априла ’93, кажете да се енергично крене у напад према Сребреници, али у тачки 2. већ пише да се при извођењу напада категорички забрањује дејство минобацачке и артиљеријске ватре у самом граду Сребреници. Да ли ово наређење у време важења Директиве 4 води рачуна о цивилима?

        - Води. Увек бих рашчистио простор од цивила, било да сам у одбрани или офанзиви. Ако би ми муслимани подметнули цивиле, као у селу Међеђа у операцији Мач 2, ја сам то село обишао. Као што сам обишао и село Амџиће испод Јахорине.

        А код евакуације становништва, које је законом прописано, то није значило да они не могу да се врате када прођу борбе. Наш циљ склањања цивила је био да се они склоне да не настрадају?

        - Да. То је значило да становништво може да се врати - у старту је тужиочев сведок побио две тачке отпужнице (напад; и прогон цивила).

        У покушају да објасне како је уопште до Миловановићеве изјаве да се плашио неконтролисаног беса својих војника (изјаву коју су ових дана медији често извртали), отпужени и сведок су приближили већу судије О-Гон Квона, говорећи и о природи грађанског рата, где село иде на село, а цивил на цивила.

        Наредио сам да се обуставе дејства ВРС и да се не улази у Сребреницу, да се преда оружје, борци да се третирају као цивили, и да се не врши истрага ратних злочина док се ситуација не смири - изјавио је оптужени.

        - Да, наредба настаје онда када смо разговарали о могућности стварања енклава у Источној Босни. Током ’93, нарочито после уласка у Коњевић Поље, најавио сам да ћете морати да размислите шта са Сребреницом даље, јер је постала војно-политички проблем, а не војни циљ. Рекли сте да станемо, а Младић вам је преко рамена викао да нема стајања. Нисте имали решење, па сам одлучио да станем, јер ми је ген. Филип Морион рекао да је у Сребреници сконцентрисано око 64.000 избеглица, а није било борца у мојој бригади који није имао у масакрираној Каменици бар познаника, брата, пријатеља. Плашио сам се освете и покоља, а и сопствених губитака, јер сам знао да има 12.000 Орићевих бораца.

        Сведок се одлично сећао и споразума о демилитаризацији заштићених зона Сребренице и Жепе, који су поптисали командатни зараћених страна Ратко Младић и  Сефер Халиловић, уз гаранцију команданта Унпрофора ген. Моријона, 8. и 18. маја 1993. Убрзо је потписано и за Горажде.

        - После оваквих споразума, у складу са Женевском конвенцијом, Савет Безбедности УН прогласио је за безбедносну зону и Тузлу, Сарајево и Бихаћ, и то без сагласности команданата зараћених страна, што је унапред грантовало неуспех, јер те зоне нису биле ограничене ни на земљишту, ни на карти, па није обавезивало муслимане да се разоружају.

        У тачки седам наредбе, поводом споразума о демилитаризацији, наводите, по мом налогу, да цивилно становништво има пуну слободу да одлучи да ли ће остати у Сребреници или ће отићи и да ни једна страна не сме да спречи слободу кретања муслиманског становништва, као и да се муслимански борци после разоружања третирају као цивили. Јасно је да се Директива 4. не односи на цивиле нити имала последице за њих?

        - Тачно.

        А сећате се да је муслиманско становништво, нарочито оно које не потиче из Сребренице, стално настојало да оде и да је наша процена била да би њиховој војсци било лакше да се боре да имају мање цивила?

        - Алија Изетбеговић је издавао којекавкве прогласе и забране напуштања Сарајева и Сребренцие од стране цивилног становништва, а муслиманска војска није била рапосложена да остане без цивила јер их је користила за мешање, зарад војних циљева. Наша жеља је била да уклонимо цивиле између војске, да их тако заштитимо.

        Дакле муслимански цивили су желели једно да Изетбеговић друго?

        - Тако је.

        И одатле потичу непрецизности Директиве 4. Код Котор Вароши, две недеље пре директиве, уследио је ултимативан захтеве муслимана да се пусте њихови цивили из села, а да војска остане. Младић се сагласио да пустимо жене и децу, а Талић је сматрао да војска треба да преда оружје и да иде са својим становништвом, односно да не остане иза у нашем залеђу.

        - Да, то исто као и Талић и ја сам тражио у Директиви 4. Таман посла да остави војску у својој позадини - то нема логике.

        А у нашем језику постоји и суштинска разлика између реченица „да војска оде са народом“ и „да народ оде са војском“?! - сугерисао је оптужени аконто двосмисленог тумачења од стране тужилаштва, сведокових речи да где нема "непријатељског становништва, нема ни непријатељске војске".

        - Када се народ повлачи, на том простору не остаје његова војска и то значи да војска одлази са народом. Са друге стране, жеља може да буде и да народ оде са војском, међутим ту жељу не испољавају комаданти већ народ. Говорио сам о традицији Кине, Француске и Срба, да народ иде за војском, иза или испред, што су преузели и муслимани у Босни.

        Имајући на уму ово што се десило пре Директиве 4, онда је логично да се каже да „војска оде са народом“, јер се подразумева да народ и онако иде...

        - Да. То је била стратегија ВРС да где нема домиционог становништва, нема ни његове војске. Хтели смо чист посао на одређеном простору. Све три зараћене стране су имале народну војску везану за територије и општине. Померање становништва никада није гарантовало да ће војска остати на положају. Када нестане народа на одређеном простору, војска, ако ако је непријатељ не протера, сама се повуче временом, јер не може да опстане.

        Окосницу отпужбе требало је да представља наредба ген. Живановића, који супротно Директиви 4. (да се разоружани војници третирају као цивили) захтева обавезну предају бораца. Ту разлику у Директивама Караџић не сакрива, већ настоји да објасни како је до тога дошло, иако су и даље све  активности усмерене на муслиманске снаге, а не на њихове цивиле. 

        У другом пасусу пише да се у садејству са снагама СРК и Херцеговачког корпуса, извођењем операције „Звјезда“ ослободе српски простор енклаве Горажде и заштићена зона сведе на пречник три километра, а да се у случају одласка снага Унпрофора из Сребренице и Жепе, изведе операција Јадар. “Тада разбити и уништити муслиманске снаге у енклавама и дефинитивно ослободити Подриње”…Слажемо ли се да се ово не односи на муслиманске цивиле, већ на њихове снаге?

        - Да - одговорио је сведок, а пошто је оптужени извукао још једну наредбу, ген. Младића издату 15 дана после Живановићеве, наставио је да објашњава: - Младићева наредба, пошто је млађег датума, требало би да поништи прву заповест Живановића. Ради се о истој операцији, али у овом пише да се у поступању према ратном плену и заробљеништву у свему придржава и поштује Женевска конвенција. Господине Председниче, очигледно је да команда Дринског корпуса довела себе и своје јединице у забуну. Задаци се у нијансама разликују у односу на прво наређење, тако да суседне бригаде знају претходно, али не и друго наређење, нити команданти могу између себе да регулишу садејство - коначно је објаснио извор забуне сведок. 

        Иначе ни једна српска ни босанска новинска агенција која извештава са овог суђења није ни на тренутак скренула пажњу на дијалоге оптуженог и сведока о стравичним подацима страдања Срба. Сведок је известио Веће да су током преговора, користећи мирољубиву иницијативу ВРС у време одржавања Женевске конференције, муслиманске санге настојале да освоје што више територије на простору БиХ и тако нанесу што више губитака српском народу, како би у Женеви имали што повољније позиције за преговоре.

        - Током заседања мировних конференција, кад год се нешто муслиманима није свиђало на преговорима, нашли су начин да их борбеним активностима прекину или преокрену против српске делегације. Пример за то су Улица Васе Мискина Црног, Маркале 1... Кад год им крене низбрдо на преговорима, или ако им понудите нешто повољно по међународну заједницу, они су желели да прекину преговоре да би се рат наставио.  

        Описујући како су муслиманске снаге од 8. јануара ‘93. изводиле офанзивна дејства на простору јужне падине Добоја, села Кравице и Глогова, и настојале да продуже дејства ка Братунцу, како би спојили Сребреницу, Церску и Каменицу, сведок се осврнуо на дивљачко уништавање девет српских села, и убиство 49 жена, деце и болесних. 

        - Сећам се масакра у Кравицама на православни Божић. Муслимани су, иначе, у својим походима бирали православне верске празнике, ваљда рачунајући да смо тада опуштенији. А покољ у Кравицама су направили више цивили него војници - мештани муслимани против мештана Срба. Постоји верзија да су неки од њих чак били у гостима, па их по повратку кући побили.

        Ове теме су се дотакли пошто се Миловановић присетио како се Морион изјаснио да су Срби лажно оптужени за непостојећи масакр у Церској.

        Тада смо нашли зверски масакрирана, искомадана тела и стравична мучења којима су били изложени Срби. Па чак и дечака од 11 година, који се вратио по пса...

        - Сећам се да смо у Каменици налазили по неколико лешева међусобно повезаних бодљикавом жицом и опасаних  вероватно око стога сена. Тако су запаљени и закопани. Звали сте ме тада да скренем пажњу др Станковићу, патологу са ВМА, да обрати пажњу на полне органе.

        Често су масакрирани полни органи, од обрезивања до кастрирања?

        - Патолог ми је причао да су налазили полне органе мушкараца у устима убијених. А мислио сам да ми скрећете пажњу да ли су међу лешевима сунећени, односно муслимани...

        А у исто време, у којем они врше масакре, ви наређујете да се конвоји пуштају и да се поједностави контрола. Слажете ли се да у Директиви 4. нема никаквих последица према цивилима, већ наредба да их пазимо као да су наши?

        - Да. И увек сам се у наредбама позивао на ограду „уз сагласност председника“, јер сам трпео критике од потчињених официра да храним муслимане, а не храним Србе... 

        А понекад су официри били у праву ...

        (сутра следи наставак овонедељног сведочења)