ГЕНЕРАЛ МИЛОВАНОВИЋ: Маркале су муслимани подметнули и својима и Србима

Караџић наставио унакрсно испитивање бившег начелника Главног штаба Војске РС, сведока трибунала

* КАРАЏИЋ: Да ли сте икада чули за пројекат избацивања Муслимана и Хрвата са територија на којима су Срби били у већини?

* МИЛОВАНОВИЋ:  Никад

* КАРАЏИЋ: А да ли је ВРС наступала злочиначки и прикривала злочине? Знате ли и за један такав случај?

* МИЛОВАНОВИЋ: Не!

* КАРАЏИЋ: Јесмо ли икада, на било који начин терорисали цивиле у Сарајеву? Да ли је то био наш план?

* МИЛОВАНОВИЋ: Никако!

* Муслиманска страна је прва употребила снајпере,  још 2. маја 1992. г, у нападу на команду Друге војне области у Сарајеву

         Извештава: Марија М. Зарић

         ВОЈСКА Републике Српске није одговорна за експлозије у Сарајеву!

         Ово је категорична тврдња бившег начелник Главног штаба Војске Републике Српске Манојла Миловановић, који је током последњег (четвртог) дана сведочења у процесу против Радована Караџића пред Хашким трибуналом, објаснио већу судије О-гон Квона да су власти у Сарајеву заправо те које су изазвале експлозије у реду за хлеб у Улици Васе Мискина 1992. године и на пијаци Маркале, у фебруару 1994. г, када је погинуло више од 90, а рањено око 250 грађана. Што се тиче тзв. Маркала 2, сведок није сигуран да ли се и тада одиграо исти сценарио, јер је у то време био на западном фронту.

         - Комисија ВРС утврдила је да на Маркалама није експлодирала минобацачка граната, него мина постављена у земљи. Таква граната од 82 милиметра могла би да убије седам-осам и да рани 16 до 18 “густо” распоређених људи. Муслиманске власти жртвовале су сопствено становништво да би оцрниле Србе и прекинуле по њих неповољне мировне преговоре који су били у току – сведочио је Миловановић.

         * Да ли сте икада чули за пројекат избацивања Муслимана и Хрвата са територија на којима су Срби били у већини? – упитао је оптужени.

         - Никад.

         * А да ли је ВРС наступала злочиначки и прикривала злочине? Знате ли и за један такав случај?

         - Не!

         * Јесмо ли икада, на било који начин терорисали цивиле у Сарајеву? Да ли је то био наш план? – приводио је крају унакрсно испитивање Караџић.

         - Никако! – посведочио је тужиочев сведок. 

         * У Сарајеву је током рата остало између 50.000 и 70.000 Срба. Да ли бисмо ми, чак и да смо били злочинци и терорисали цивиле, у том случају терорисали и Србе у Сарајеву? – поентирао је оптужени.

         - Наравно да по таквим деловима града не бисмо смели ни да делујемо, када не знамо колико Срба има тамо. Напротив, из Сарајева је протерано 150.000 Срба, а више од 10.000 је нестало, од којих је за пет до седам хиљада доказано да су побијени – упознао је сведок веће са страдањима српских цивила.

         Завршног дана унакрсног испитивања генерал Миловановић је потврдио и Караџићеву тезу да ВРС у лето 1995. није киднаповала припаднике Унпрофора за таоце, како се иначе наводи у оптужници, већ да их је задржала као ратне заробљенике. Ово се, сложили су се, при том догодило тек пошто је НАТО бомбардовао положаје ВРС, када су се плави шлемови већ ставили на страну бошњачких и хрватских снага, против Срба.

         Караџић се, иначе, пошто је прочитао делове Миловановићеве књиге "Истине и заблуде о рату у Босни и Херцеговини", цитирајући из ње елементе који су се углавном подударали са његовим тезама, сагласио са сведоком да је одговорност за рат у Босни и Херцеговини на муслиманско-хрватској коалицији.

         Сведок и оптужени преплитали су се у дијалогу, потврђујући већу судија да су  Срби у Босни посљедњи створили војску, након што су то учинили муслимани и Хрвати, која је притом имала искључиво одбрамбени карактер. Сложили су се и да су се офанзивне акције извођене само као одговор на изазове друге стране, тј. такозване Армије БиХ, како Миловановић видно преферира да је назива. Сложили су се, даље, и да српска страна никада није терорисала цивиле у Сарајеву, а и да је утрошак муслиманске артиљерије у граду и на Игману био већи од утрошка муниције Сарајевско-романијског корпуса.

         Као један од података којима би појачали своје тврдње, одбрана је већу предочила чињеничну, опште познату ствар, да је муслиманска страна та која је прва употребила снајпере, и то  још 2. маја 1992. г, у нападу на команду Друге војне области у Сарајеву.