ДЕМУРЕНКО: Шансе да Срби погоде Маркале биле су - 1 према 1.000.000

У ХАГУ УНАКРСНО ИСПИТАНИ КАРАЏИЋЕВИ СВЕДОЦИ -

РУСКИ ПУКОВНИК АНДРЕЈ ДЕМУРЕНКО И ОФИЦИР ИРСКЕ ВОЈСКЕ ПОЛ КОНВЕЈ

  • Руски пуковник  Андреј Демуренко објавио да је оптужбу Унрофора да су Срби криви за Маркале доживео као провокацију, поготово због два „лажна извештаја“ о догађају, од којих је први саставио холандски, а други бошњачки или хрватски балистичар
  • Демуренко је утврдио да је пројектил на Маркале могао бити испаљен са три положаја ВРС око града, али и са исто толико положаја Армије БиХ који су били ближи граду. Демуренко је рекао да је обишао сва три положаја ВРС и утврдио да је са њих било немогуће испалити минобацачку гранату на Маркале због конфигурације терена и шуме
  • Посебно је указао: да српске снаге нису имале намеру да тероришу цивилно становништво у Сарајеву. И зато што је у граду било 250.000 српских цивила, које ВРС није могла да идентификује по изгледу
  • Тужилац покушао да дискредитује Демуренково сведочење алудирајући да је онои мотицвисано блискошћу Срба и Руса. Пуковник је узвратио: да је ту блискост немогуће негирати јер је део историје, па нагласио: „Мој лични аганжман нема никакве везе са тим. Желео сам да докажем да не могу да нас праве будалама које само слушају команде и климају главом“

Пише: Марија М. Зарић

        У ХАГУ је завшрено унакрсно испитивање првог сведока одбране у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића.

       Бивши припадник Унпрофора у Сарајеву, руски пуковник у пензији Андреј Демуренко, током дводневног испитивања од стране отпуженог и тужилаштва, остао је доследан у процени да је нетачан извештај УН у којем је наводно утврђено да је Восјка РС гранатирала сарајевску пијацу Маркале у августу 1995. године.

       Пуковникова изјава има стотинак страна, а њен сажетак је већу судије О-гон Квона на суђењу предочила одбрана. Демуренко је био начелник штаба сектора Сарајево при Унпрофор мисији и учествовао је у истрагама везаним за гранатирање пијаце Маркале 28. августа 1995, где се нашао свега два сата након експлозије.

       Како је Караџић предочио, Рус је „на терену“ затекао неколико експерата који су радили, а док је истрага још трајала, исти дан је у команди сазнао да је портпарол Унпрофора у БиХ већ организовао конференцију за штампу на којој је рекао да се ради о још једном примеру злодела и злочина који је починила српска војска, и да Срби треба да буду кажењени и осуђени као непријатељи. Пуковник је овакав потез Унпрофора доживео као провокацију, поготово након што је добио два, како их зове „лажна“ извештаја о догађају, од којих је први саставио холандски, а други бошњачки или хрватски балистичар.

       - Пуковник Демуренку је скупио тим експерата и њихов први задатак је био да балистички испита „инцидент“ како би се потврдила или негирала ифнорамција коју је изнео први стручњак у вези са углом ударних граната на површину као и инспекцију свих положаја са којих се могло пуцати на Маркале. Резултат истраге је наводио да Срби нису могли да испле ту гранату том приликом. Пуковник је био на свим могућим локацијама и закључио да српски положаји нису били подесни за минобацачку позицију или на  њима није било трагова минобацача - читао је Караџић, са чиме се сведок сложио.

       Зато је после истраге извео закључак: да је постојала шанса један према милион да ће гранта пасти на Маркале са удаљености где су се налазили Срби. Због величине улице између зграда и удаљености пијаце од српских положаја. Пуковник се тада одлучио да своје закључке предочи јавности и обелодани свој извештај. Из команде Унпрофора се ни после тога нико није интересовао за његове налазе, али су зато почеле да му стижу претње убиством.

       - Демуренко сматра да су Маркале-2 терористички напад извршен из самог града. Граната може да експлодира само ако је испаљена из минобацача, а ако је неко баци са крова - неће експлодирати. Међутим, није тешко симулирати експлозију гранте помоћу неке друге експлозивне направе јер је кратер исти. Довољно је само, користити се одговарајућом мином и прилагодити је да експлодира са другачијим детонатором - пренео је Караџић пуковниково мишљење, који је нешто касније отворено рекао да себе не сматра експертом за ове области, али да остаје при свом извештају.

       Одговарајући нешто касније на питања, сведок је појаснио да је на основу правца из којег је граната, по истрази Унпрофора, долетела, прорачунао да је пројектил могао бити испаљен са три положаја ВРС око града, али и са исто толико положаја Армије БиХ који су били ближи граду. Демуренко је рекао да је обишао сва три положаја ВРС и утврдио да је са њих немогуће испалити минобацачку гранату на Маркале због конфигурације терена и шуме.

       У писаној изјави сведок остаје при томе и да је постојала намера да се српска страна прикаже као крива. Указао је да су се босанска полиција и представници УН састајали и да су се договарали и усаглашавали исказе о типу пројектила, смеру из којег је испаљен и о другим чињеницама.

       - Пуковник сматра да су закључци из тог документа непрофесионални и аматерски и противни законима физике који важе испаљивање минобацачких пројектила. Такође смтара да су медији и новинари подстакнути његовим УН-колегама из Америке ширили гласине да су Срби агресори који желе да униште целу Босну (касније је придодато да се са тим слагало 60 посто припадника УН који су се, како каже поуковник, борили заједно са муслиманима против босанских Срба”, док је преосталих 40 посто имало своје мишљење, али о томе нису желели да причају јавно). Демуренко се и два пута састао са новинарком Кристин Аманпур у хотелу Холидеј-ин, која му је на питање - због чега се бави таквом пропагандом - одговорила да се то њега не тиче.

       Сведок је изнео и да су у много наврата босански муслимани отварали снајперску ватру и гранатирала властито становништво, али да је то било тешко доказати јер би виша команда увек наређивала да се престане са истрагом. Међутим, издвојио је изваштај од 8. јануара 1995. у коме је објавио да је босански цивил рањен снајперском ватром са положаја код скупштине БиХ која је била под контролом припадника муслиманске војске. Сличани извештаји објављени су и 30. јула и 7. августа исте године.

       Са друге стране, сведок је нагласио да српске снаге нису имале намеру да тероришу цивилно становништво у Сарајеву, нарочито што је у граду било 250.000 српских цивила, које ВРС није могла да идентификује по изгледу. Додао је да су цивили били „пуни оружја“ и да су информације о логорма за Србе скриване од Унпрофора од стране босанских муслимана, упркос томе што су представници УН чули о њима из више извора, укључујући и грађане Сарајева.

       Првог дана унакрсног испитивања, тужилац Алан Тигер је доказивао да је Демуренко погрешно разумео правац који су утврдили Унпрофорови француски стручњаци због различитих мерних јединица. Сведок је, међутим, узвратио да то „није било битно“ и да се служио правцем испаљења који су на карти утврдили француски истражитељи, испитујући све могуће положаје минобацача.

       Служећи се првостепеном пресудом којом је Трибунал осудио на 29 година тадашњег команданта Сарајевско-романијског корпуса Драгомира Милошевића за друго гранатирање Маркала, тужилац Тигер је тврдио да је Демуренко из техничких разлога истражио само уже, а не шире подручје могућих минобацачких положаја. Да би потврдило своје наводе, тужилаштво је приказало снимак на којем Демуренко -непосредно после другог напада на сарајевску пијацу Маркале у августу 1995. године - доказује да је неприхватљива и нетачна истрага УН у којој је закључено да је минобацачка граната испаљена са српске стране.

       - И данас стојим иза свега што сам тада рекао - остао је непоколебљив Рус. -Документ који показујем на снимку није резултат некакве детаљне истраге, већ једног простог извештаја УН о могућем смеру са којег је испаљен минобацачки пројектил. Тек касније, после снимка, Французи су покренули истраге о другом нападу на Меркале, али је тада, већ било прекасно.

       Током другог дана унакрсног испитивања, сведок се нашао у ситуацији да правда у Хашком трибуналу пријатељске односе Србије и Русије.

       По питању односа Руса и Унпрофора и односа Руса и босанских Срба, рекли сте да је историја приближила та два народа и да су Срби драг народ Русима - подсетио је Тигер и закључио: - Да ли је то један од разлога за покретање посебне истраге и ваших тврдњи о поступцима ВРС и босанских Срба? Или, у најмању руку, емотивности којом сте ви реаговали на такве тврдње?

       - Не, апсолутно не! - спречио је сведок тужиочеву намеру: - Према мени се није поступало са привилегијама. Био сам високи официр, познавао сам ситуацију и свој положај који захтева непристраност. Сад немам времена, али могао бих већу да испричам како сам месецима изучавао и покушавао да утврдим истину о најразноразнијим страдањима муслимана у Сарајеву за време блокаде. Мени је било необично што су ми се колеге у Штабу кисело смешкале говорећи: „Ти си Рус, зашто браниш муслимане“, на шта би им одговорио да овде нисам Рус већ миротровац и да не желим да се пролива ичија крв. А блискост Срба и Руса је немогуће негирати. То је део историје. Али, мој лични аганжман у овим догађајима нема никакве взе са тим. Желео сам да докажем да не могу да нас праве будалама које само слушају команде и климају главом.

       У току данашњег дана, одбрана је извела и другог сведока: Пол Конвеја, официра ирске војске који је служио као војни посматрач УН у бившој Југославији, од јуна 1995. У Сарајево је стигао у августу исте године - на пункт јужно од Сарајева, између положаја Армије БиХ и ВРС.

       У судници је изјавио да је на дан гранатирања Маракала, око 11 часова, чуо пригушени звук експлозије, да би након што су га контактирали из седишта УН, отишао на лице места и видео дим над градском пијацом, али звуке које је чуо није могао да идентификује као долазну или излазну ватру.

       У децембру исте године, наишао је на један минобацачки положај Армије БиХ јужно од Сарајева. Било су најмање четири бацача на том месту, а сви су били уперени ка северу, према Сарајеву. Додао је да му се учинило да је тај минобацачки положај већ дуго ту био. На мапи унетој у списе као доказ тужилаштва, јасно се видела путања лета зрна са тог до места које је ударило у Маркале тог 28. августа, а сведок је, судећи по прочитаном исказу, потврдио да је тај положај минобацача АБиХ био у правцу из којег је граната, по налазима Унпрофора, наводно долетела.

       У изјави наводите да је тај минобацач на босанској територији био отприлике удаљен 3-4 километра од пијаце? - поставио је своје прво питање Караџић.

       - Да. Радило се о три километра - уследио је одговор Конвеја.

       Да ли је Унпрофор могао да открије тај положај раније?

       - Није било могуће да се иде тамо - на обе стране пута до тог положаја били су контролни пунктови. Никада раније нам није било дозвољено да идемо тамо.

       Гледано са осматрачнице, колико је према југу била удаљена муслиманска линија од тачке гранатирања?

       - Око 200-300 метара.

       А српски ровови?

       - Није се видела линија сукоба.

       Да ли сте икада регистровали минобацачке гранате са југа према граду?

       - Док сам се налазио на ОП 1 нисам никада видео случај минобацачке ватре у правцу који је обележен на мапи. Нити ми је ико други рекао да се тако нешто десило. Било је случајева из правца истока, али о томе нисам водио истрагу - одговорио је сведок.

       Током унакрсног испитивања, тузитељка Киберли Вест сугерисала је сведоку да он, насупрот Караџићевој тврдњи, никада није изјавио да је минобацачки положај АБиХ који је видео јужно од Сарајева био „у правцу из којег је граната наводно долетела“ на Маркале.

       - Ја нисам изнео никакву оптужбу - одговорио је Конвеј, а пошто га је тужитељка охрабрила, на мапи је уцртао два евентуална правца према званичној истрази Унпрофора, из којих је граната на Маркале могла да долетети. Према тим истрагама, за које је Демуренко већ сведочио да су оркестриране и усаглашене између Унпрофора и босанских снага, минобацачки положај АБиХ остаје изван нацртаних праваца.

БРАМЕРЦ: Пресуда Караџићу 2014.

       Главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц данас је у Анадолији, изјавио да би поступак изношења одбране Радована Караџића могао да потраје још око годину дана, а да би пресуда евентулано могла да уследи током 2014. године.

       - Надам се да ће пресуда у случају Караџић бити донета 2014. године. Исто се надам и у случају Ратка Младића, мада би то могло да потраје и мало дуже, изјавио је Брамерц у интервјуу сарајевској комерцијалној телевизији ТВ1.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари