Ево редовног професора БУ који не зна да се муслимани пише са малим „м“
НЕНАД ПОПОВИЋ ЗА ПОЛИТИКУ: ВЛАДИМИР ВУЛЕТИЋ, КАКВОГ ГА ПОЗНАЈЕМ, ЗА МЕНЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ
Владимир Вулетић
- Како да схватим и то да, као нови Поповић, за Владимира Вулетића више не постојим? Чини се да Вулетић заправо не схвата како је, нехотице, исписао моју, ако не смртовницу, а оно изгнанство из јавног живота, јер му је дато за право да на основу мојих идеја, просуђује моје право на постојање
- Али, то је само логичка последица идеолошке једначине другосрбијанаца, у којој су лидери деснице она страшила, која пред преке судове изводе особе које се не слажу са основним поставкама глобалистичке мисли. У њиховој визији, коју намећу не само у јавном простору, већ и студентима у амфитеатрима, у данашњем свету ваљда цвета хиљаде цветова и, што би рекла свака кандидаткиња за мис, влада мир у свету
- Вулетић је само портпарол власти, задужен за јавно дисциплиновање опозиционе странке која има дијаметрално супротну мигранстку политику. Отуда је његова прекоманда од критички ангажованог интелектуалца, каквим сам себе воли да назива док блати политичаре, и још опозиционе, показатељ да је истинска бакља интелектуалног ангажмана већ дуго угашена. Један од њих који је дунуо у њу је и Вулетић. Докази за то су јасни
У ПОЛЕМИЦИ са уваженим професором Владимиром Вулетићем, на површину је испливала једна од особина данашњих такозваних ангажованих интелетуалаца, која се најбоље може описати кроз паролу: не мислиш као ја - дакле, не постојиш! Вулетић иде и корак даље, па поручује: не мислиш као власт - дакле не постојиш!
Тако сам, размењујући јавно ставове са Вулетићем, избрисан из бројног састава његових истомишљеника, а рекао бих, и наручилаца. Какав интелектуални и политички парадокс!
Као десничар, сада би требало да сам уплашен пресудом филозофа који проповеда идеје глобализма и заштите људских права. Пресуду је, наиме, Вулетић окачио на страну моје омиљене „Политике“.
Како да схватим и то да, као нови Поповић, за Вулетића више не постојим? Чини се да Вулетић заправо не схвата како је, нехотице, исписао моју, ако не смртовницу, а оно изгнанство из јавног живота, јер му је дато за право да на основу мојих идеја, просуђује моје право на постојање.
Али, то је само логичка последица идеолошке једначине другосрбијанаца, у којој су лидери деснице она страшила, која пред преке судове изводе особе које се не слажу са основним поставкама глобалистичке мисли. У њиховој визији, коју намећу не само у јавном простору, већ и студентима у амфитеатрима, у данашњем свету ваљда цвета хиљаде цветова и, што би рекла свака кандидаткиња за мис, влада мир у свету.
Вулетић је, међутим, обасипајући ме, ничим изазван, увредама и дијагнозама због моје мигрантске политике, разоткрио тај поредак лицемерја и једноумља, те као десничар, осећам дрхтавицу пред Вулетићевим невидљивим али опасним судом.
Разуме се да је он само портпарол власти, задужен за јавно дисциплиновање опозиционе странке која има дијаметрално супротну мигранстку политику. Отуда је Вулетићева прекоманда од критички ангажованог интелектуалца, каквим сам себе воли да назива док блати политичаре, и још опозиционе, показатељ да је истинска бакља интелектуалног ангажмана већ дуго угашена.
Ненад Поповић
Један од њих који је дунуо у њу је и Вулетић. Докази за то су јасни.
Ни на једну од мојих констатација о његовом херојском ћутању када је реч о потезима власти, као што су напади на новинаре и слободу медија, или физичке насртаје за сада непознатих починилаца на представнике регулаторних тела, филозоф није рекао ни реч. Али, напади власти на опозицију, буде Вулетића, и са интелектуалних небеса, спуштају га у војску владиних маскирних портпарола.
Ситуација је једноставна. Власти својом меком мигрантском политиком, угрожавају националну безбедност. Мигрантска политика Српске народне партије подразумева хитну изградњу зида на граници са Македонијом, што је политика која је идентична са ставовима већине лидера Европске уније, САД и Израела.
Ситуација је такође јасна и са Вулетићем који се, обрушавајући се на мене и ускраћујући ми право на постојање, заправо разрачунава за туђи рачун са политиком која штити безбедност грађана. У том жару, он не чини само једну логичку ученичку грешку.
Замислите редовног професора хуманистичких наука Београдског универзитета који не разуме да се име припадника верских заједница - католици, православци, будисти, у овом случају, муслимани - пише малим словом. Наравно да немам проблема ни са Муслиманима са великим „М“ који су, према Уставу СФРЈ из 1974, добили статус народа. Као што немам проблема ни са муслиманима са малим „м“, како оним из БиХ који су се, од 1993., прозвали Бошњацима по народносном, а остали муслимани по верском опредељењу, тако и са Сиријцима, Ирачанима, Аваганистанцима муслиманске вере.
Рођен сам и одрастао у средини где је било више муслимана него православаца, те се нисам, као неки, накнадно учио верској толеранцији већ је она усађена у мој генетски код.
Неки моји најбољи пријатељи су муслимани, па зато немам никакав проблем да за мигранте са Блиског истока које, већином, чине муслимани, јасно кажем да су претња по нашу националну безбедност.
Немам проблема да кажем, и поред оштре полемике са Владимиром Вулетићем, да он за мене, каквог га познајем, и даље постоји. И треба да износи своје мишљење, ма шта ја мислио о њему.
То је разлика између њега и мене.
(Одговор Ненада Поповића, председника Српске народне партије, поводом текста „Поповић каквог познајем више не постоји“ од 3. децембра)
