Драгољуб Милановић је и у Забели био слободан човек

КОНАЧНО ЈЕ НА СЛОБОДИ - ПОСЛЕ ПУНИХ ДЕСЕТ ГОДИНА

- ЈЕДИНИ ПРАВИ ПОЛИТИЧКИ ОСУЂЕНИК „ДЕМОКРАТСКЕ СРБИЈЕ“

Драгољуб Милановић, у својој кући после десет година

• Не бих пожелео, не само ни једном Србину, него ни једном човеку на кугли земаљској да доживи то што сам доживео ја. То је моје главно осећање. Понављам, ни једном човеку на кугли земаљској - рекао је за Факти одмах по изласку из затвора

        ИЗАШАО је из затвора Драгољуб Милановић, бивши директор РТС.         

        На слободи је - после пуних десет година - једини прави политички осуђеник „демократске Србије“.

        Режим који га је осудио, изгубио је више од избора. И зато што је њега лаке руке заточио, а амнестирао „цивилизаторе“ који бомбардују медијске куће по свету.

        Американци су још слободни и довољно моћни да сеју антиамериканизам и тамо где природно не расте.

        НАТО - много успешније него 1999. - укида остатке остатака разлога за властито постојање. Са осмехом ајкуле који још хипнотише монтенегрински део Црне Горе, којим још успешно тргују Хрвати и шиптарски дилери попут Хашима Тачија.

        Драгољуб Милановић је код куће. Са својима: супругом Љиљаном, кћерком Тијаном и сином Александром.

        Одмах по изласку из Забеле, са Фактима је поделио прве утиске.

        Да ли сте се припремали за овај тренутак?

        Не, нисам се спремао, једино сам га прижељкивао. Јако! И то свим срцем. Спремао се нисам. Нисам имао разлога специјално да се спремам. Тако се осећам и тако сам се осећао.

        Специјално се ни нисам спремао ни за шта.

        Да ли сте, у условима у којима сте живели, размишљали о слободи?

        Човек без слободе само о слободи размишља. Наравно, још о понеким стварима уз то. То му је као ексер у глави - мисао о слободи. Сем физичког ограничења свих тих десет година сам био слободан. Сем тих зидова преко којих нисам могао да прелетим. Пред собом сам био слободан човек. Док год ми је мисао слободна, са њом нису могли ништа да ураде. Тако сам се и осећао.

        Постоји ли разлика између оног Милановића који је отишао и Милановића који се вратио?

        О томе тешко могу да говорим. Претпостављам да има. То би могли боље да кажу они који су ме знали и који ће ме сада видети.

        Ипак, Драгољуб пре и Драгољуб сада?

        Па, разлика је велика. Мислим да је био бољи онај некадашњи Драгољуб Милановић него овај сада.

        У ком смислу?

        У сваком. Био је млађи и бољи. Можда није лош ни овај, али мислим да је био бољи онај. Ко зна шта ће испасти од овога.

        Да ли се Драгољуб Милановић договорио о нечему са собом за време боравка у затвору?

        Јесте, како да не. А шта ће бити од тога то је друга ствар. Неке одлуке сам донео. Рећи ћу вам једну. Решио сам да живим сто година. То је једна одлука, да обрадујем своје пријатеље. Ово није добро што кажем пред Богом и што чује, јер све је у његовим рукама. Али, морам то да кажем да бих мало личио на старог Драгољуба Милановића. Ипак је понешто остало од старог Драгољуба Милановића, а да ли је тако, рећи ће моји пријатељи и моја Љиља. 

        Дозволите ми да, на крају, истакнем једну тужну ствар. Не бих пожелео, не само ни једном Србину, него ни једном човеку на кугли земаљској да доживи то што сам доживео ја. То је моје главно осећање.

        Понављам, ни једном човеку на кугли земаљској.

        Разговарао: Горан Шимпрага