Додик рече да је Србија најмоћнија држава на Балкану – шта јој фали да би то и била?

ПОЈАВИЛА СЕ НАДА ДА СЕ СРБИЈА ВИШЕ НЕЋЕ ОДРИЦАТИ СЕБЕ И САМОПОНИЖАВАТИ

         МНОГИ су за „Тадићеве ере” били уверени: да би за Српство много боље било да је председник Србије био Милорад Додик, а Борис Тадић – кад већ нисмо имали среће да не буде никад ништа – уместо њега на челу Републике Српске.

         Ово је, наравно, било нереално, јер би Додик, могуће је сасвим, прошао на председничким изборима у Србији, али Тадић у Српској никад не би победио.

         Додик је протеклих година имао петље да се понашао као српски лидер, а Тадић није добацивао ни до улоге „просрпског председника” (његове речи).

         Зато се Тадић, да је којим чудом победио Томислава Николића, никад не би усудио да изговори ово што Додик јесте: да је Србија најмоћнија држава на Балкану и да тако трена и да се понаша, а не да мољака ЕУ.

         А још је Додик – што се Тадић такође не би усудио - указао: да је Србима потребна свесрпска политика за цео регион...

 

Владислав ЈОВАНОВИЋ, шеф дипломатије СР Југославије

Морамо се усправити и отрести од сваког страха

• Свесрпска солидарност мора да буде и изражена и јавна. И да буде легитимизована! Она није опасност за друге, али је неопходна као заштита за саме Србе и њихове интересе у Србији и региону

         НИЈЕ пожељно да се ми проглашавамо најмоћнијом државом на Балкану, јер је то нешто што би наши непријатељи злоупотребили против нас и приписали нам намере и циљеве које немамо.

         Друго, за нас је врло важно да се усправимо и да се отресемо од страха и комплекса према онима који нам прете већ 20 година и примењују према нама разне притиске и одмазде.

         Треба да будемо партнер кога више уважавају и који ће више да заснива односе на принципу реципроцитета – да тражи да буде једнако третиран као остали у региону, а не да стално буде држан на оптуженичкој клупи и да се од њега стално траже докази доброг понашања и такозване кооперативности.

         Што се тиче свесрпске солидарности, то је нешто што је неопходно. То одговара политици солидарности коју и други народи на Балкану и у Европи граде и заснивају своје односе на њој.

         Свесрпска солидарност мора да буде и изражена и јавна. И да буде легитимизована! Она није опасност за друге, али је неопходна као заштита за саме Србе и њихове интересе у Србији и региону.

         Легитимизација свесрпске солидарности се остварује тако што ће да се афирмише, промовише и доследно брани у односима са другима у региону и великим силама. То треба да спроведу сви: од званичних власти, до културних, верских и других институција.

         Битно је да свесрпска свест и солидарност нема агресивне боје и да се ни према коме не поставља на начин да повређује туђе интересе. Али, мора да буде врло афирмативна у дефинисању и одбрани српских националних интереса.

         Као таква, не може да буде оптуживана да је шовинистичка или да представља опасност за друге, као што друге такве политике, које воде други народи и државе - ако се тако воде – не представљају разлог за мргођење и неповерење од стране других.  

 

Дане ЧАНКОВИЋ, председник бањалучког СНП Избор је наш

Србима треба двојна интеграција, најбоље са ослонцем на Русију

• За почетак је потребно пробити лед да сви Срби из свих српских земаља наступају јединствено. Немамо чега да се плашимо! Словенци и Хрвати су створили своје националне државе – што не бисмо и ми?!                                                      

         СРБИЈА може да дође на позицију коју заслужује ако политичари буду имали идеје и визије и ако буду препознали светске токове!

         Потребно је мотивисати невладивне организације и друге друштвене чиниоце да узму учешће тамо где су најбољи. Српска православна црква не може бити по страни, већ мора да делује у свим важним друштвено-политичким процесима. Црвква не може бити одвојена од државе и народа. То троје је у суштини једно, с тим да свако обавља свој део посла.

         Потребно је свесрпско јединство и интеграција народа, чак и у ширем смислу: народи на Балкану не могу остварити своју слободу и одбранити своја природна богатства ако су разједињени. Ако су посвађани, биће лак плен за мултинационалне корпорације, а нарочито за неке државе.

         Зато је потребно да се воде паралелни процеси: један је интеграција српског народа, а други је шира интеграција, везана за природну глобализацију.

         Сматрам да председници Србије и Републике Српске имају капацитет да изнесу ту идеју – која подразумева повезивање народа и држава на Балкану у сложену заједницу. Та заједница би била економска, а ако хоћете и политичка, слична ЕУ само на здравим стубовима.

         Ту природну интеграцију је потребно остварити са неком од великих сила. Несумњиво се само по себи намеће да је једна од првих – Русија!

         У свету где је све испретумбано, потребно је направити стратегију за српски народ: како ће се понашати у светским процесима. А предуслов је да се народ мотивише и да се сазна истина коју су скривали центри моћи.

         У свему томе би кључну улогу требало да одигра национални савет, који би чинили интелектуалци из свих српских земаља на Балкану, као и Срба у расејању. То тело би се одрђивало према свим суштинским питањима за српски народ.

         За почетак је потребно пробити лед да сви Срби из свих српских земаља наступају јединствено. Немамо чега да се плашимо! Словенци и Хрвати су створили своје националне државе – што не бисмо и ми?                                                      

 

Милош ЈОВАНОВИЋ, потпредседник ДСС

Морамо опет постати достојни своје историје

• Морамо да будемо достојанственији и да схватимо да можемо много више него што радимо. Да бисмо одбранили Косово, прво морамо да појмимо да је то могуће

         ДСС је недавно прославила 20 година постојања, а издата је и књига „Искуство државотворне политике“. Када читате текстове сакупљене у тој књизи, видите да је ДСС одувек имала државотворност у центру своје политике, а државотворност је управо то о чему је причао Додик пре неколико дана.

         Дакле: морамо да будемо достојни наше историје, да не заборављамо шта смо радили кроз историју, да смо и у историјском смислу, а не само географском и демографском – највећа нација на Балкану. Увек смо се борили за своју слободи и никада нисмо желели да будемо робови. То не само да не треба да заборавимо, него би требало да се понашамо у складу са тим што су нам преци оставили.

         Додик је то рекао сада, а Војислав Коштуница то понавља 20 година уназад.  

         То што се томе у медијима придаје мањи значај, говори о томе да смо у некој врсти полуокупације.

         Шта треба прво да променимо? Ментални склоп. Морамо да будемо достојанственији и да схватимо да можемо много више него што радимо. Да бисмо одбранили Косово, прво морамо да појмимо да је то могуће, да појмимо да је могуће подићи наталитет и изборити се против беле куге, Да бисмо то постигли, морамо да имамо визију, а ДСС је одувек има.

         Трагично је што на политичкој сцени Србије само ДСС има ту менталну снагу и ту врсту става да смо поносни на то што јесмо, што не прихватамо кривице које нису наше, што одбијамо да је Сребреница геноцид, што не пристајемо да смо ми започели ратове деведестих година, што говоримо да су нам наметнути, што се не либимо да говоримо да је агресија НАТО била  агресија, а не обично бомбардовање. Да не набрајам даље примере који су већ криминолошки и психолошки ушли као некаква нормалност у ову земљу.

         Не бих улазио у то што Додик ово није рекао до сада - можда је осетио да сада има више простора. Али, неће ни Република Српска ни Црна Гора бити те које ће водити српски народ – то може само Србија. И зато је потребно да такав став дође на власт у Србији.

         Нисам сигуран да је дошао. Могуће је да је, због промене власти у Београду, Додик осетио да је дошао прикладан тренутак да ово каже и да ће та реченица бити боље схваћена него у време Тадићеве владавине, када се Србија извињавала целом свету, када је била мала – зато што је у главама оних који су је водили била мала.

         За своју земљу морате да имате амбицију, а ДСС има озбиљну и велику амбицију за Србију. То је предуслов да нешто направите! Видећемо на том плану и ову нову владу, то нека остане отворено питање.

  

Радош ЉУШИЋ, историчар, професор БУ

Додик говори као романтичар из времена Бранка Радичевића

• Од Србије су на Балкану моћније и Румунија и Бугарска и Грчка, а велико је питање да ли у овом тренутку Србија може да се у било ком погледу такмичи са Хрватском

         ДОДИК је помало неозбиљан. Озбиљни државници не подржавају политичке странке у време избора, а поготово у матичној држави.

         То је леп пример да је неозбиљан и политичар и државник.

         Од Србије су на Балкану моћније и Румунија и Бугарска и Грчка, а велико је питање да ли у овом тренутку Србија може да се у било ком погледу такмичи са Хрватском.

         Све то говори да је он то причао као романтичар из времена Бранка Радичевића.

         А да је потребна свесрпска политика за цео регион – требало је да прича и раније, јер је исти тај Милорад Додик често причао приче које нису ишле на ову воденицу коју сада заговара.

         Није он ништа ново рекао! Да треба да се води општесрпска политика познато је још од времена вожда Карађорђа и Илије Гарашанина.

         Додик понавља стару причу - онда када су му интереси угрожени.

         Угрожен је јер сумња и није сигуран како ће Србија да реагује, због политике коју је водио уочи наших избора.

         Јесте Србија мајка свих Срба изван Србије, али ти Срби треба да схвате да ту мајку треба неговати и поштовати, а не само гребати се о њу!

 

Милош ШОЛАЈА, директор Центра за међународне односе из Бањалуке

И Србија треба да се служи политиком `паметне силе`

• Србија јесте геополитички најснажнија на Балкану, али за ту улогу јој је потребна озбиљна политика

         СРБИЈА јесте геополитички најснажнија држава на Балкану, а да би заузела место које јој припада, потребна је озбиљна политика. И унутар себе и у свим земљама где Срби чине колективитет - да ли државно-правни, или су само национална мањина – и озбиљне људе који ће спроводити ту политику.

         Цело минуло столеће је низ погрешних одлука које су нас удаљавале од тог циља.

         Данас је време „памтне силе“ и Србија би требало да се окрене таквим политикама. Нажалост, и она и друге земље у којима су Срби озбиљан политички чинилац подложне су корупцији и криминалу који поткопавају национално ткиво.

         Све док се не успоставе такве институције, вредности и процедуре, а национални циљеви поставе и као реализација цивилизацијских циљева  - у функцији економског, политичког и духовног развоја  -  тешко да ћемо моћи да говоримо о испуњењу таквог циља.  

 

         Диана Милошевић