Русија треба да „држи паузу“ у односима са САД - све док Обама не заведе ред у својој кући

ДОБРО ЈЕ ШТО У ДАНАШЊЕМ СВЕТУ СВИ ПУТЕВИ ВИШЕ НЕ ВОДЕ У ВАШИНГТОН

• Наивно сам очекивао да ће председник „Фридом хауса“ Дејвид Крамер - заједно са председником Националног фонда за демократију и другим америчким правобраниоцима - организовати масовне протесте против делатности NSA испред седишта те организације
• Сенатори Линдси Грем, Чек Шумер и Џон Мекејн, утркујући се са таквим заштитницима људских права као што је председник „Фридом хауса“, Дејвид Крамер и други, позивају да се „самит G20 из Санкт Петербурга премести у другу земљу“, захтевају од Обаме да „размотри могућност бојкотовања Олимпијаде у Сочију“, да нову етапу проширења НАТО на Исток почне од уласка Грузије у ту организацију, да „енергичније приступи размештању противракетне одбране у Европи усмерене против Русије“
• Учествовање или неучествовање САД у овим или оним међународним политичким, спортским или културним догађањима одавно је престало да се доживљава као награда за организаторе у случају да Американци учествују, или, пак, као - казна, ако не учествују
• Свет је ушао у другу етапу развоја међународних односа, али је, авај, још значајан број политичара и аналитичара САД застао у 90-им годинама прошлог века у време тријумфа „Вашингтонског консензуса“

Пише: Андраник МИГРАЊАН, политиколог

          У АМЕРИЦИ и даље узима маха скандал у вези са открићима бившег агента америчких специјалних служби Едварда Сноудена.

          Сасвим недавно мени се наивно чинило да разоткривања у вези са делатношћу Агенције за националну безбедност (NSA), која је ставила под контролу приватност, телефонске разговоре, преписку не само америчких грађана, него и грађана других земаља, а што је посебно занимљиво званичних личности и грађана држава савезница САД - чланица ЕУ, морају захтевати од законодаваца САД да разјасне суштину  информације коју је Сноуден учинио доступном широкој јавности и да дају одговор како сопственом друштву, тако и народима других земаља, чија су уставна права на неприкосновеност приватности и кореспонденције нарушавана и очигледно се и даље у тим размерама нарушавају.

          Чинило се да је Ангела Меркел, пошто је сазнала да је њен народ под посебном сумњом код ANB, требало да заједно са немачким правобраниоцима предводи масовне антиамеричке демонстрације. Шта вреди информација о томе да америчка обавештајна служба месечно прати 500 милиона телефонских позива Немаца у Немачкој и највероватније чита небројено много друге кореспонденције која се шаље преко друштвених мрежа.

          Чинило се да Немцима треба да се прикључе чиновници, дипломате и европски заштитници људских права и да организују огромне антиамеричке митинге испред дипломатског представништва САД у Бриселу. А тек се могло очекивати да ће председник „Фридом хауса“ заједно са председником Националног фонда за демократију и другим америчким правобраниоцима организовати масовне протесте против делатности ANB испред главне канцеларије те организације.

          Ипак, из различитих разлога испоставило се да су моја очекивања сувише наивна.

          Европљани, посебно Немци, за сада су, макар, прећутали. Али, мислим да је „талог“ остао. Председник „Фридом хауса“ као и раније наставља да без осећања за хумор подучава друге како треба волети слободу и људска права. Од Дејвида Крамера посебно „добија своје“, разуме се, Путинов „крвави режим“ који је дао привремени азил Сноудену. У Русији се такође због нечег не виде нарочита померања у либерално-правобранилачком кругу за заштиту права на приватност америчких, и не само америчких, грађана. 

          Истине ради, треба рећи да није све тако црно како се на први поглед може учинити. Наравно, у политичкој и аналитичкој  средини САД, има бојажљивих гласова који захтевају да се суштински разјасне Сноуденова раскринкавања у погледу деловања ANB у контролисању приватности у планетарним размерама. С тим у вези морају се истаћи „веома смеле претпоставке у америчкој штампи“, да се очигледно иза одлуке о затварању 22 дипломатска представништва САД у разним земљама у свету због наводне опасности од терористичких аката, крије, са једне стране жеља ANB да одврати пажњу јавности од себе у вези са Сноуденовим разоткривањима, а с друге, да јасно покаже да они не контролишу узалуд све и свашта и, на крају, да прикупљене информације помажу да се престигну и спрече планирани терористички напади. 

          Те мере власти на затварању дипломатских представништава и стављање свих правобранилачких структура и специјалних служби у стање повећане готовости, за многе аналитичаре изгледале су сувише невешто и мало вероватно.

          Такав утисак се посебно појачао након што ни руководилац обједињеног комитета начелника штабова, генерал Демпси, ни конгресмени представничког дома из одбора за обавештајну службу, нису могли јасно да објасне одакле потиче опасност од терористичких аката, треба ли их очекивати против америчких објеката у иностранству, против објеката западних земаља или, пак, на територији САД. Али, нажалост, они не задају тон данашњој америчкој политици.

          Најгласнији су они који траже да се сурово казни не само Сноуден, него и позивају Обамину администрацију да казни Русију зато што су њене власти дале привремени азил одбеглом америчком агенту специјалних служби.

          Сенатори Линдси Грем, Чек Шумер, Џон Мекејн и низ других утркујући се са таквим заштитницима људских права као што је председник „Фридом хауса“, Дејвид Крамер и други, позивају да се „самит G20 из Санкт Петерсбурга премести у другу земљу“, да се „одустане од самита Обама-Путин у Москви“, захтевају од Обаме да „одустане од одласка на самит G20 у Санкт Петерсбург“, да „размотри могућност бојкотовања Олимпијаде у Сочију“, да нову етапу проширења НАТО на Исток почне од уласка Грузије у ту организацију, да „енергичније приступи размештању противракетне одбране у Европи усмерене против Русије“.

          Шта се може рећи поводом свих ових предлога?

          Никада нисам био велики обожавалац депутата Државне Думе РФ, али у склопу ових наступања америчких законодаваца убрзо ће чак и Владимир Жириновски изгледати као „великан мисли“ и узор „одговорног политичара“.

          У вези са хистеријом која се одвија у кругу америчких неоконзервативаца и либералних интервенциониста хтео бих да скренем пажњу на две околности.

          Прво, у данашњем свету сви путеви не воде у Вашингтон. Учествовање или неучествовање САД у овим или оним међународним политичким, спортским или културним догађањима одавно је престало да се доживљава као награда за организаторе у случају да Американци учествују, или, пак, као - казна, ако не учествују. Свет је ушао у другу етапу развоја међународних односа, али је, авај, још значајан број политичара и аналитичара САД застао у 90-им годинама прошлог века у време тријумфа „Вашингтонског консензуса“.

          Друго, у последње време често се говори, како у Русији у либералним круговима, тако и на Западу, да се раскорак у вредностима, култури и начину живота између Русије и Запада продубљује. Међутим, ако се под тим подразумева да у јавном животу тотална контрола од стране специјалних служби над свим сферама приватности постаје правило,  што поништава темељне вредности Локовог либерализма, и да се у породичном животу Запад убрзаним корацима креће ка победи истополних бракова, сматрајући то за највише достигнуће савремене западне културе и за највишу вредност савременог Запада, онда тешко да тај раскорак може изазвати озбиљну забринутост код грађана Русије.

          Апсолутно је очигледно да се тај раскорак никако не  продубљује  зато што се Русија удаљава од традиционалних европских вредности, него управо супротно. 

          На крају, хтео бих да нагласим да се председнику Обами данас уистину не може позавидети. Његова администрација има милион нерешених проблема у економском и социјалном животу своје земље. Политички капитал, који се брзо топи, једва ће бити довољан да се кроз Конгрес прогурају неодложна решења унутрашњих проблема САД, која су повезана са реформом здравствене заштите, законодавством у области миграција, са кризом градова међу којима су многи банкротирали или су на прагу банкротства, са јачањем напетости у односима између раса и са читавим низом других проблема који захтевају хитно решавање.

          Сви аналитичари правилно указују да је Обама - председник унутрашње политике и да спољна политика за њега има периферан значај. Ето због чега тешко да ће он ризиковати да, налазећи се под притиском својих опонената у вези са унутар политичким питањима, потроши свој већ скоро истопљени политички капитал да би бранио неке спољнополитичке позиције, чак и „ресетовање“ са Русијом у шта је његова администрација уложила много снаге и енергије.  У вези с тим, чини ми се веома вероватним да председник САД може подлећи притиску приликом доношења одлуке о свом учешћу на самитима у Русији.

          То значи да ће, чак и да учествује на самитима Обама-Путин у Москви и G20 у Санкт Петерсбудргу, америчком председнику руке бити јако везане због његовог нејасног мандата, а то што је говорио да ће после избора 2012. он бити флексибилнији у преговорима са Путином о најостељивијем питању, о противракетној одбрани, највероватније ће остати његова жеља не поткрепљена реалним распоредом снага у унутар политичком естаблишменту САД. 

          Из свега реченог намеће се закључак да, можда, руска страна треба да одржава паузу у односима са САД, док амерички политичари не заведу ред у својој кући, а председник добије значајнији мандат за вођење преговора са лидерима водећих земаља света.

          Превела Ксенија Трајковић