ПУТИН: Русија нема намеру да обнови империју, ми немамо империјалне амбиције

„ДИРЕКТНА ЛИНИЈА СА ПУТИНОМ” - РУСКИ ЛИДЕР ТРИ САТА И 55 МИНУТА РАЗГОВАРАО СА НАРОДОМ (3)

• Руске војске у Украјини нема. Ситуацију око сукоба на југоистока Украјине, у Донбасу, најбоље је објаснио начелник генералштаба украјинске армије који је јавно, током сусрета са својим страним колегама, рекао: „Ми не ратујемо с руском армијом”. Шта још додати?
• Русија данас ништа не тражи од кијевских власти, осим једног – да се према нама односе као равноправним партнерима у свим областима сарадње. Важан део за нас је, наравно, и поштовање законских права Руса који живе у Украјини, као и оних људи који себе сматрају Русима без обзира на то шта пише у пасошу. Права људи који руски језик сматрају матерњим, а руску културу својом културом и који осећају да су нераскидиво повезани са Русијом
• Како напредује истрага поводом убиства Бориса Њемцова? Већ кроз један дан, највише дан и по, истражним органима, ФСБ и МУП већ била позната имена извршилаца. Питање је само било где и како их ухапсити. Не знам, плашим се да не кажем нешто што не треба, да овде не откривам савремена средства и методе рада наших специјалних органа, али генерално, понављам, питање је било решено у року од неколико сати. Да ли ће бити откривени наручиоци и да ли они постоје? Засад не знам
• Ми не намеравамо да обнављамо империју, ми немамо такве циљеве, иако стално покушавају да нас оптуже за то. То је нормални, природни интеграциони процес. Цео свет иде путем интеграција: цела Латинска Америка, Северна Америка – Канада, САД, Мексико – цела Европа, у Азији се догађа то исто, а у нас стално упиру прстом, кажу да ми намеравамо да обновимо империју. Нејасно је - због чега? Зашто се нама то брани?

         ГОДИШЊИ традиционални разговор шефа руске државе са народом - „Директна линија са Владимиром Путином” - потрајао је 3 сата и 55 минута.

         Руски лидер је за то време успео да одговори на 90 питања. Било их је, наравно, много више. Интерес да Путину нешто каже или да му постави питање - показало је преко 2,8 милиона људи.

         Десет питања се тицало спољне политике.

         Водитељи разговора били су познати московски телевизијски новинари Марија Ситељ Кирил Клејменов.

         Факти објављују трећи део „Директне линије”. 

         Клејмјонов: Питање писца Сергеја Шаргунова.

         Шаргунов: Песник Јосиф Бродски је још 1994. године написао једну отровну песму о независности Украјине. Он је у њој са сарказмом и огорченошћу писао о украјинским националистима. Он је чак жалио због те земље: „Престала је, изгледа, љубав која је постојала између”.

         Али, осим националиста, Ви сте то добро приметили, постоји много милиона људи који тамо живе. Мени се чини да су се они данас нашли под ударом. Нажалост, примере не треба да тражимо далеко. Ево, следећи билборди: „Сепаратиста у души чека долазак „руског света”, зови преко вруће линије Службе безбедности Украјине”. То јест људе позивају да „цинкаре” своје комшије. Прогони се велики број људи само због њиховог мишљења, при том има и обрачуна, јуче је, на пример, убијен посланик (бивши посланик Партије региона) Олег Калашњиков, из ватреног оружја. Пре тога је добијао много претњи од нациста.

         И, наравно, ту су и закони које је Врховна Рада усвојила управо 9. маја, наводно антикомунистички, везани за борбу против антисовјетске симболике, али ти зкони заправо вређају све којима је важно сећање на победу над фашизмом. А мени се чини да се тиме просто озакоњује политика апартхејда према Русима и свима који теже Русији.

         Имам питање. Украјина сматра да смо ми, Русија - љути непријатељ, али с истом упорношћу стално захтева повластице и попуст на гас. Под каквим условима је заправо, ако се гледа реалистички, могућа нормализација односа између Москве и Кијева?

         Путин: Тешко питање, иако би се, вероватно, могло попричати, онко уопштено, о јединству и братству руског и украјинског народа. Ја то често чиним, приморан сам да то чиним.

         Услови су једноставни: Русија данас ништа не тражи од кијевских власти, осим једног – да се према нама односе као равноправним партнерима у свим областима сарадње. Важан део за нас је, наравно, и поштовање законских права Руса који живе у Украјини, као и оних људи који себе сматрају Русима без обзира на то шта пише у пасошу. Права људи који руски језик сматрају матерњим, а руску културу својом културом и који осећају да су нераскидиво повезани са Русијом. Наравно, свака земља је заинтересована за људе који имају такав однос према њој (у конкретном случају мислим на Русију). Зато ту нема ничег ненормалног.

         Али, понављам још једном, ми смо заинтересовани за потпуну нормализацију односа с Украјином, и чинићемо све што је у нашој моћи да тако буде. Наравно, на дневном реду је и веома озбиљно питање Донбаса.

         Већ сам рекао да од украјинских власти очекујемо спровођење споразума из Минска. Пре свега је потребно, сада се већ фактички говори о томе, да се формирају радне групе у оквиру минског процеса и да започне рад у неколико праваца. То је политичка реформа и њен уставни део, то је привреда, то је граница итд. Ето, то све треба почети радити, не говорити, већ радити у пракси.

         Нажалост, ми за сада само видимо наставак покушаја, елементе притиска, а стварне жеље да се реши (питање) политичким средствима још увек нема.

         Али, ја сматрам да други пут, осим политичког начина решавања проблема, не постоји, и сви треба да постану свесни тога. Ми ћемо тежити томе.

         Бивша посланица Ирина Хакамада: Владимире Владимировичу, обећали су ми да ћу моћи да поставим два питања. Прво питање је, наравно, питање трагичне смрти Бориса Њемцова, која ме је потресла не само као грађанина. Разумећете ме, он и ја смо сарађивали, и још увек осећам страшан бол. Зато имам питање: какав је Ваш однос према томе, како напредује истрага, и да ли постоји шанса да ћемо ипак сазнати ко је наручио то зверско убиство, које више личи на терористички напад?

         И да ли сте спремни, с обзиром да су његови саборци у опозицији, између осталог, и према Вама лично, да допринесете да они могу у будућности да се боре за своја места у парламенту, укључујући Наваљног и Ходорковског? Јер, критиковати је лако, а бити опозиција држави у парламенту је. Можда ће то допринети стабилизацији ситуације и стимулисати приватни бизнис, приватне инвестиције.

         Друго питање: на сахрани Бориса Јефимовича прилазили су ми западни новинари и питали ме, и на интернету постоје информације о томе,  да је Борис Њемцов имао нека сазнања о присуству руских снага у време догађаја на југоистоку Украјине. И на сахрани исто тако – западни новинари су све време постављали то питање. Да ли коначно можете да откријете, да одговорите детаљније, да ли је тамо била наша војска или не?

         Путин: Почнимо од опозиције, која има право и да учествује званично и легално у политичком животу: а) наравно, може и треба б) ако уђу у парламент на предстојећим изборима, значи, ако добију подршку народа, онда ће њихов рад добити одређени званични статус, и они ће, наравно, онда сносити одговорност у извесној мери за оно што предлажу.

         Али, на крају крајева људи доносе одлуку, гласају да ли ће неко бити у парламенту или не. Ја сматрам да би то било позитивно.

         А сада што се тиче убиства Бориса Јефимовича Њемцова, ви сте му били пријатељ, били сте у добрим односима с њим. Он је био веома опозиционо настројен и према мени, и према власти уопште. Иако смо имали прилично добре односе док смо разговарали. Ја сам већ говорио о томе. Сматрам да је то апсолутно сраман догађај, трагичан и сраман – да је то свако убиство те врсте.

         Како напредује истрага? Могу да Вам кажем да су већ кроз један дан, највише дан и по, истражним органима, ФСБ и МУП већ била позната имена извршилаца. Питање је само било где и како их ухапсити. Треба одати признање нашим специјалним органима, то су апсолутно објективни подаци, који су везани не само за камере за видео надзор, већ и за велики број могућности које су им на располагању у последње време.

         Не знам, плашим се да не кажем нешто што не треба, да овде не откривам савремена средства и методе рада наших специјалних органа, али генерално, понављам, питање је било решено у року од неколико сати. И у том смислу они су радили добро и брзо, при том преко неколико канала истовремено, и различите службе су дошле до истих резултата.

         Питање да ли ће бити откривени наручиоци и да ли они постоје? За сада не знам. То ће бити познато у склопу посла који се тренутно обавља.

         И на крају, питање да ли има наше војске у Украјини? Кажем Вам директно и дефинитивно: руске војске у Украјини нема. Кад смо већ код тога, ситуацију око сукоба на југоистока Украјине, у Донбасу најбоље је објаснио начелник генералштаба украјинске армије који је јавно, током сусрета са својим страним колегама, рекао: „Ми не ратујемо с руском армијом”. Шта још додати?

         Клејмјонов: Где лежи узрок пропасти руске политике у Украјини, с обзиром да је, као прво, да је Русија имала толико форе у историјским родбинским везама с Украјином, а као друго, Русија је инвестирала у Украјини око 32–33 милијарде долара, ако се узме укупно та сума, а САД само пет, што је признала Викторија Нуланд. Зашто смо доживели фијаско тамо?

         Путин: Знате, то није наш фијаско, то је фијаско унутрашње политике саме Украјине, у томе је цео проблем. Јесте, ми смо помагали Украјини чак и у веома тешким временима за нас. На који начин? Испорукама угљоводничних сировина, пре свега гаса и нафте, по ценама које су много ниже од светских, током дугог временског периода, годинама смо испоручивали. И заиста, та помоћ, та реална економска помоћ се мери десетинама милијарди долара, десетинама, без икаквог преувеличавања. Наша кооперација је била огромна, у сваком случају. Надам се да се она још негде задржала и да би могла да буде обновљена. Осим кооперације, трговинско-економске везе су веома снажне и разнолике.

         Шта се догодило? Догодило се то да су људима дојадили сиромаштво, лоповлук, безобразлук власти, њена незасита похлепа, корупција, олигарси који су се попели на власт. Људима је све то дојадило. А кад друштво и земља упадну у такво стање, људи почињу да траже излаз из ситуације и, нажалост, делимично се обраћају онима који, шпекулишући на тренутним тешкоћама, предлажу једноставна решења. Међу њима су националистти. А шта, као да код нас није било тога 90-тих година? Као да није било те „параде суверенитета ”, национализма који је засјао у пуном сјају?

         Било је свега тога, све смо то преживели! И тако свуда бива, заправо. Ето, то се догодило и у Украјини. То су искористили ти националистички елементи и довели све у стање које видимо данас. Зато то није наш неуспех, то је неуспех унутар саме Украјине.

         Клејмјонов: Али, зар нисмо пропустили да реагујемо на почетку процеса одвајања Украјине од Русије? То питам због тога што сада постоји опасност од понављања тих процеса: у Киргизији, у Јерменији, на постсовјетском простору, где веома активно раде, како Ви кажете, наши западни партнери. Ако погледамо колико невладиних организација тренутно финансирају Американци у Кригизији, а које се баве искључиво политиком, има их више од хиљаду, 1.200. А колико Русија троши за те потребе? Много мање.

         Путин: Ви сте сад направили лапсус, што се каже, по Фројду. Рекли сте: пропустили смо да реагујемо приликом одвајања Украјине од Русије. Ма, никаквог одвајања није било. Украјина је самостална и независна држава, и то треба поштовати.

         Ми смо сами све некада одвојили од себе, почетком 90-тих година, када смо донели одлуку о суверенитету Руске Федерације. Какв смо потез тада повукли? Ми смо их пустили да оду. Али, ми смо то сами урадили, то је била наша одлука. Па, кад смо то већ урадили, треба поштовати њихову независност. То је избор украјинског народа – како ће да граде односе.

         Видите, кад је у Украјини била претходна криза, такође прилично велика, када су на власт дошли господин Јушченко, и Тимошенкова. Шта је тада било? Трећи круг председничких избора који није предвиђен уставом!

         То је био квази-преврат. Али, тада су то бар радили без оружја, без крвопролића. Ми смо то, генерално, прихватили и радили са свима, сарађивали. Али, сада је дошло до државног преврата. То већ не можемо да прихватимо. Дошло је до пораста екстремног национализма, то је неприхватљиво.

         Ми с поштовањем треба да се односимо према другим државама, да градимо односе с њима. А то тамо је већ ван зоне наше контроле, с обзиром да су то ипак независне државе и тамо не можемо да се мешамо, то не би било исправно.

         Ево, ми развијамо односе у оквиру нашег Евроазијског економског савеза са Казахстаном, са Белорусијом. У чему је смисао тог удруживања? Не у томе да их потчинимо, не! Смисао је да сви људи који живе у нашим земљама живе боље, да границе буду отворене.

         Која је разлика да ли Рус живи на тој територији или на суседној, ван државних граница, ако има могућност да слободно путује код рођака, ако расте квалитет његовог живота, ако се он осећа као човек, ако се поштују његова права, ако му не бране да прича на матерњем језику итд. Ако се то све поштује, каква је разлика? Ми видимо да људи тамо живе пристојно и да се према њима понашају пристојно.

         Ми такве односе имамо и с Казахстаном, и са Белорусијом, сада већ и са Јерменијом, и с Киргизијом. Надамо се да ће се тај процес развијати. Он је најглавнији, најосновнији, а не држање (суседа” у сфери неког свог утицаја.

         Ми не намеравамо да обнављамо империју, ми немамо такве циљеве, иако стално покушавају да нас оптуже за то. То је нормални, природни интеграциони процес. Цео свет иде путем интеграција: цела Латинска Америка, Северна Америка – Канада, САД, Мексико – цела Европа, у Азији се догађа то исто, а у нас стално упиру прстом, кажу да ми намеравамо да обновимо империју. Нејасно је - због чега? Зашто се нама то брани?

         Желим то да нагласим: наш циљ није да обновимо империју. Немамо империјалне амбиције. Али, да обезбедимо достојанствен живот, између осталих, за Русе који живе у иностранству, у земљама ЗНД које су нам блиске, то можемо, тако што ћемо развијати сарадњу.