У Москви се на јачање источног крила НАТО гледа као на део припрема за превентивни војни удар на Русију

ЗЕМЉЕ ЦЕНТРАЛНЕ И ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ ЗАДРЖАЋЕ АНТИРУСКИ КУРС, А ВЕЋИНА ЗАПАДНИХ БИЋЕ СВЕ СУЗДРЖАНИЈА

Синиша Атлагић и Олег Карпович

* Како се сукоб у Украјини наставља, одржавање политичке кохезије међу државама чланицама НАТО постало се значајан изазов за НАТО. Та кохезија ће се све теже одржавати због одсуства консензуса у вези са стратегијом учешћа у сукобу

* Стручњаци исказују забринутост због могућности ширења сукоба у Украјини укључивањем у њега нових учесника. Географија непријатељстава отвара, за САД и њихове НАТО савезнике, питање изналажења уравнотеженог пута који би омогућио да се, с једне стране, настави са пружањем помоћа Кијеву,а да се конфликт не претвори у „рат пуног обима“

* Већ је јасно да се руске оружане снаге не боре само против оружаних снага Украјине. У украјинским оружаним снагама одавно су идентификовани војници из земаља чланица НАТО-а, лица са стручном војном спремом и искуством. Ова чињеница се тумачи, између осталога, и као показатељ политичке одлуке да се оружане снаге алијансе укључе у сукоб

* Русији није требало много да закључи да би НАТО могао да отпочне са активним војним дејствима против ње упркос уверавањима руководства алијансе да нема такве планове

________________________________________________________

          Аутори: Олег КАРПОВИЧ и Синиша АТЛАГИЋ*

          ПРОШЛЕ недеље су „украјински хероји“ дистрибуирали на интернету видео снимак убиства руских војника кршећи норме међународног хуманитарног права.

          Овај догађај није оставио значајан траг у западној јавности. Иако ће одмазда поводом овог злочина бити уврштена у план специјалне војне операције Руске Федерације у Украјини, овај догађај је интересантан са становишта медијских студија, конкретније – утицаја медијског извештавања на политичко одлучивање.

          Наиме, једно од гледишта о значају медијског извештавања за доносиоце политичких одлука каже да савремени либерални медији остварују знатан утицај на формулисање спољне политике и то зато што (прво) оне које доносе одлуке лично погађају приче с емотивним набојем и (друго) зато што су медији у стању да преокрену јавно мнење.

          Полази се од претпоставке да медији могу утицати на политику зато што масовна јавност представља део демократског процеса, те кључне политичке одреднице англо-света. Ипак, овај догађај се, према очекивањима у Руској Федерацији, није завршио „моралним повикама“ западних медија које би, да је реч о западним жртвама, довеле до јавних захтева владама да се „нешто учини“.

          Он је, напротив, још један показатељ (у низу других идентификованих у ранијим истраживањима медијских ефеката) да извештавање медија на Западу има „ефекта“ само онда када доносиоци одлука дозволе да оно утиче на збивања и то када су испуњени следећи услови – када доносиоци одлука имају одређени интерес од објављивања тих прича и(ли) када су оштро подељени у вези с неким питањем.

          Ниједан од наведених услова на Западу тренутно није испуњен упркос томе што су власти бројних земаља свесне ризика пада животног стандарда становништва, пораста броја избеглица, емоционалног умора од друштвено-политичке нестабилности, као и тога да је одржавање политичке кохезије међу државама чланицама постало значајан изазов за НАТО.

          Са истим проблемом суочиле су се и земље чланице Европске уније.

          Како се сукоб наставља, ова кохезија ће се све теже одржавати због одсуства консензуса међу њима у вези са стратегијом учешћа у сукобу. Ставови ће се, верујемо, прилично озбиљно разликовати.

          Земље централне и источне Европе ће највероватније наставити да инсистирају на оштрој политици и одржавању постојећих и наметању нових санкција Русији. Већина западноевропских земаља биће уздржанија у односу на агресивне иницијативе „младоевропљана”.

Украјина ће за ову заставу

остати заувек затворена

          Водеће земље ЕУ су већ прилично исцрпљене друштвено-политичким теретом украјинске кризе. Брисел, наравно, издваја средства за покривање непредвиђених ситуација, али то не може трајати вечно. Становништво низа земаља је истински забринуто због сасвим изгледног повећања цена комуналија, хране, лекова и других основних производа.

          У некима од њих бирачи су већ крајње јасно изнели свој став. У неким европским земљама отпочеле су и кампање са циљем да се изврши притисак на тамошње владе да се престане са мешањем у украјински сукоб.

          Упркос свему овоме, стручњаци исказују забринутост због могућности ширења сукоба у Украјини укључивањем у њега нових учесника. Географија непријатељстава отвара, за САД и њихове НАТО савезнике, питање изналажења уравнотеженог пута који би омогућио да се, с једне стране, настави са пружањем помоћа Кијеву а да се, с друге стране, конфликт не претвори у „рат пуног обима“.

          Расправа се води о различитим сценаријима развоја украјинског сукоба, укључујући и оне најрадикалније који подразумевају употребу оружја за масовно уништење.

          Полазећи од ставова радикалних представника западних политичких елита, Русији није требало много да закључи да би НАТО могао да отпочне са активним војним дејствима против ње упркос уверавањима руководства алијансе да нема такве планове. Отуда нема разлога да се јачање источног крила НАТО-а у руској војној команди не разматра у контексту припрема за превентивни војни удар на Русију.

Уништени украјински тенк

          Могућност ширег директног оружаног сукоба Русије и НАТО-а употребом конвенционалног наоружања свакако постоји. Коначно, и сада је већ јасно да се руске оружане снаге не боре само против оружаних снага Украјине. У украјинским оружаним снагама одавно су идентификовани војници из земаља чланица НАТО-а, лица са стручном војном спремом и искуством.

          Ова чињеница се тумачи, између осталога, и као показатељ политичке одлуке да се оружане снаге алијансе укључе у сукоб.

          Недавне испоруке модерних система наоружања и војне опреме у зону сукоба, које украјинске оружане снаге до сада нису користиле, воде ка закључку руске војне команде да су војни инструктори или саветници НАТО-а додатно ангажовани на терену.

          Ова сазнања би, без сумње, могла да воде ка предузимању активности са озбиљним последицама. Остаје очекивање да су доносиоци одлука о снабдевању украјинске стране новим врстама наоружања, свесни одговорности за могућност ширења сукоба и на земље чланице алијансе.

          * Олег Карпович је проректор Дипломатске академије при МСП Руске Федерације, а Синиша Атлагић – професор Универзитета у Београду