Мржња према патриотизму је роба коју Запад извози у – нове колоније

ПОЧЕЛО ОД ТОГА ШТО ЈЕ ПЕКАРУ КОЈА ЈЕ ПРАВИЛА УКУСАН ХЛЕБ КУПИЛА ВЕЛИКА ФИРМА КОЈА ПРАВИ СЛАБ ХЛЕБ  

* Нека ми после „Младог Шелдона“ нико не говори да је патриотизам последње уточиште битанги и да је у демократским земљама патриотизам одавно ствар прошлости. У тој серији су од десетогодишњег дечака направили „комунисту“ чији је отац замало остао без посла

* Да је у СССР неки десетогодишњак рекао „ако су у САД добре фармерке – онда сам ја капиталиста“ – ништа му се посебно не би догодило... На Западу је мржња према патриотизму намењена искључиво колонијама или будућим колонијама у којима живе добродушни и наивни малограђани...

_______________________________________________________________________

         Пише: Сергеј ЛУКЈАЊЕНКО, књижевник

         ОДГЛЕДАХ „Младог Шелдона“.

         Снимљено се догађало осамдесетих година у Тексасу.

         Десетогодишњи Шелдон Купер, изнервиран тиме што је његову омиљену пекару купила велика фирма, па је хлеб променио укус – почиње да протестује против свемоћи корпорација.

         Прилази му новинарка и пита: „А шта би ти хтео да власт код нас, као у СССР, контролише бизнис?  Па шта си ти – комуниста?“

         Млади Шелдон на то одвали: „Ако тамо заиста контролишу – то је добро, онда сам и ја комуниста!“

         Тада се закувало. Деци забрањују да се иградју са „комунистом“. Оца му замало избацише са посла. Баку хвата паника, па на кућу веша америчке заставе, да поручи – ми смо патриоте, ми нисмо комунисти.

         „Млади Шелдон“ је хумористичка серија, али је ситуација у америчком друштву (у оно време) приказана реалистично.

         Све то није смешно већ тужно. У СССР је власт у то време била у тобоже чврстим рукама КПСС. Званична идеологија је била изнад свега. Али, шта би било да је у Совјетском Савезу неки трећак одвалио нешто у стилу: „ако су у САД добре фармерке – онда сам ја капиталиста“?

         Највероватније – ништа. Ако би се за то сазнало, са дечаком би – максимум – поразговарали, убеђивали га да није у праву и причали му о (америчким) бескућницима и незапосленима. Његов отац би – ако би био члан КПСС- добио укор по партијској линији. Преко свега би се, дакле, прешло јер би било приписано дечијем неразумевању ствари.

         Генерално, Сједињене Државе су по ура-патриотизму, притезању слободе речи и јавној нетрпељивости према онима који другачије мисле биле испред СССР. У сваком случају, по ономе што се тицало обичних људи и ситне опозиционости. Да се радило о каквом академику – е, њега су у она времена могли сурово протерати у Нижњи Новгород.

         Свима нам је све јасно о тоталној пропаганди и притиску друштва на обичног грађанина. Само, СССР је покојник, а САД су још у снази.

         Нека ми после „Младог Шелдона“ нико не говори да је патриотизам последње уточиште битанги и да је у демократским земљама патриотизам одавно ствар прошлости.

         Мржња према патриотизму је извозна роба која је намењена искључиво колонијама или будућим колонијама у којима живе добродушни и наивни малограђани...