Хоће ли свет преживети америчку сексуалну револуцију која побеђује „фашизам“ и расизам?

ИДЕОЛОГИЈА ФЕМИНИСТКИЊА И РАЗАРАЊА ЗАПАДНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ РОДИЛА СЕ У ФРАНКФУРТУ

* Последњих деценија се излила на улице у форми безбројних геј-парада и претворила у магистралну идеологију неолиберализма – апсолутно тоталитарну и нетерпељиву. У својеврсног кинг-конга који руши хришћанство, породицу, традицију, патриотизам

* У данашњој Америци – ако вас осумњиче за недовољно уважавање према мигрантима, црнцима или гејевима –ризикујете да вас избаце са посла, да будете подвргнути друштвеном остракизму и да заувек останете стигматизиовани и са жигом расисте и фашисте

* Вајмарска немачка се 1923-ће свалила у бездан хиперинфлације, а на Универзитету Франкфурта-на-Мајни био је основван Институт за социјална истраживања. Међу оснивачима су били социолог Фридрих Полок, Феликс Вајл, син богатог трговца из Буенос-Ајреса, и филозоф Макс Хоркхајмер, будући директор института. Сви они су били марксисти и сви су прижељкивали што скорију победу комунистичке револуције, али су сматрали да је сигурнији пут за освајање света – културна, а не социјална револуција

* Њих су надахњивале идеје Ђерђа Лукача, активног члана Коминтерне, који је сматран највећим теоретичарем марксизма, и Италијана Антонија Грамшија, такође агента Коминтерне, који је у затвору написао чивене „Затворске записе“

* Већ 1947-ме се појавила књига Хоркхајмера и Теодора Адорна „Дијалектика просвећивања“ коју је Јирген Хабермас, последњи Мохиканац Франкфуртске школе, назвао „најцрњом књигом критичке теорије“.  Њоме је сва западна цивилизација била проглашена за пример клиничке патологије и проглашена за бескрајни процес гушења личности и губитка индивидуалних слобода. Штампана је у Амстердаму јер тада у САД  није могла да се појави таква антихришћанска књига

* Неолиберална идеологија од 1970-те постепено постаје доминантна у Демократкој партији САД, па је свет отада кренуо ка  мултикултурном хаосу у којем је данас

_______________________________________________________________________

         Пише: Владимир МОЖЕГОВ, публициста (Москва)

         АКО су донедавно љуте феминисткиње, весели гејеви и заштитници права најразличитијих мањина изазивали само лако чуђење добронамерних грађана, данас су се ти градски лудаци претворили у монструозну силу. И диктирају нам како да живимо.

         Идеологија политичке коректности одавно је себи крчила пут у западном свету. Само, још недавно је била мало приметна, да би се - корак по корак заузимајући универзитетсе кампусе и катедре, водеће издавачке куће, листове и телевизије – излила на улице у форми безбројних геј-парада и претворила у магистралну идеологију неолиберализма – апсолутно тоталитарну и нетерпељиву.

         У данашњој Америци – ако вас осумњиче за недовољно уважавање према мигрантима, црнцима или гејевима –ризикујете да вас избаце са посла, да будете подвргнути друштвеном остракизму и да заувек останете стигматизиовани и са жигом расисте и фашисте.

Ђерђ Лукач

         Сада су се феминисткиње, весели гејеви и заштитници права мањина, животиња и зелених постали холивудски кинг-конг који прети да ће својим чекићем разорити остатке западне цивилизације.

         Сада застрашени (мало)грађани већ – у ужасу пред тим монструмом – реагују пиатњем: „Ко је налик овој звери?“.

         Како се и где родио овај монструм? У којој колевци је отхрањен млеком? Где је одрастао и стекао садашњу моћ?

         Корени идеологије политкоректности сежу у ХХ век: Вајмарска република, град Франкфурт-на-Мајни, 1923-ћа годна.

         Те се године немачка свалила у бездан хиперинфлације, а на Универзитету Франкфурта-на-Мајни био је основван Институт за социјална истраживања. Међу оснивачима су били социолог Фридрих Полок, Феликс Вајл, син богатог трговца из Буенос-Ајреса, и филозоф Макс Хоркхајмер, будући директор института. Сви они су били марксисти и сви су прижељкивали што скорију победу комунистичке револуције, али су сматрали да је сигурнији пут за освајање света – културна, а не социјална револуција.

         Њих су надахњивале идеје Ђерђа Лукача, активног члана Коминтерне, који је сматран највећим теоретичарем марксизма, и Италијана Антонија Грамшија, такође агента Коминтерне, који је у затвору написао чивене „Затворске записе“.

         Суштина Грамшијеве револуционарне теорије сводила се на ово: човек новог типа мора се појавити пре победе марксизма, а преузимање контроле над `царством културе` мора претходити политичком освајању власти.

         Слично Грамшију, Лукач је сматрао да `уништавање старих вредности` треба да претходи победи `нове културе`.

Теодор Адорно

         У црвеној Мађарској – за владавине Беле Куна, Лукач је био заменик министра културе и са тог положаја је кренуо да претвара у живот своје теорије, са тежиштем на сексуалном просвећивању ученика. Деци су проповедане идеје слободне полне љубави и феминизма, а породица и религија су означаване као архаичне.

         Надахнут тим идејама, трио из Франкфурта се прихватио посла. Прво је желео да свооју организацију назове „Институтом марксизма“, али се ипак определио безбеднији неутрални назив. Цео пројекат је очевим новцем исфинансирао Вајл.

         Учењу Франкфуртске школе биле су блиске и идеје доктора Вилхелма Рајха (1897–1957), такође комунисте и ученика Зигмунда Фројда, познатог у вајмарској нермачкој по мрежи „клиника за сексуалну хигијену“ (то јест за сексуално просвећивање) за немачке раднике.

         Рајхова књига „Сексуална револуција“ (1934) најавила је главне формуле будуће светске секс-револуције: увођење широког секс-образовања, потпуна либерализација контрацепције, абортуса и развода, еманципација брака (проглашавање факта законитости брака безначајним), одустајање од кажњавања секс-преступникаи њихово лечење помоћу психоанализе. 

         Друга важна Рајхова идеја била је да фашизам нема социјалну већ биолошку природу, а да је узрок у гушењу у детињству сексуалне енергије за шта су кривци „ауторитарна породица и црква“.

         До истих закључака су дошли филозофи Франкфуртске школе чији је главни правац деловања пред 1930-ту постала симбиоза маркса и Фројда. Хоркхајмерова `критичка теорија`, која је никла из те симбиозе, представљала је тоталную критику свих елемената  традиционалне европске кульуре: хришћанства, породице, власти, патријархалног начина живота, сваке хијерархије, морала, традиции, сексуалных ограничења, патриотизма, национализма, консзрвативизма...

Херберт Маркузе

         Ускоро се франкфуртовцима придружио Теодор Адорно, па и Херберт Маркузе који је потом постао главни духовни гуру „нове левице“. Он је смислио чувену хипи-паролу „Водите љубав, а не рат“.

         Сви поборници секс-просвете су након доласка нациста на власт морали да беже из Немачке. Зауставили су се у САД...

         Већ 1947-ме се појавила књига Хоркхајмера и Адорна „Дијалектика просвећивања“ коју је Јирген Хабермас, последњи Мохиканац Франкфуртске школе, назвао „најцрњом књигом критичке теорије“.

         Њоме је сва западна цивилизација била проглашена за пример клиничке патологије и проглашена за бескрајни процес гушења личности и губитка индивидуалних слобода. Штампана је у Амстердаму јер тада у САД  није могла да се појави таква антихришћанска књига.

         Адорнова „Ауторитарна личност“ изашла је из штампе 1950-те  и постала је ударно оружје у рукама америчких левих либерала у њиховој борби са расном дискриминацијом и осталим `предрасудама` традиционалне Америке.

         Кључна мисао је била: хришћанство, црква и традиционална патријархално-ауторитарна породица неизбежно воде ка фашизму. А ако не буду искорењене – и новом Холокаусту. У  самој Америци.

         Адорно је тада објавио: „Срећа може бити само у индивидуализацији, у потпуном изласку из друштва“. Другим речима, Адорно је белим народима предлагао да потпуно разоре све културне, националне и породичне везе и да се претворе у слабо развијену масу.

         То је била хипи-идеологија. Побуна деце против родитеља, сексуална слобода, багателисање социјалног статуса, негативан однос према патриотизму и поносу на своју културу, нацију и породицу...

         Ту су биле темељно разрађене концепције културмарксизма, мултикултурализма и политкоректности, које ће прво постати идејна основа омладинских револуција 60-их, а затим и мејнстрим савременогонеолиберализма.  

         Потом се 1960-те појављује Маркузеова књига  „Ерос и цивилизација“ која идеје Адорна и Хоркхајмера преводи на језик разумљив младима. Тако је експлодирала темпирана бомба постављена под традиционални конзервативни свет.

         Неолиберална идеологија од 1970-те постепено постаје доминантна у Демократкој партији САД, па је свет отада кренуо ка  мултикултурном хаосу у којем је данас.

         Број наркомана је у САД  почетком 70-их премашио 20 милиона. Број самоубистава међу малолетницима се за деценију и по повећао за 53- одсто.

         Већ крајем ХХ века је наталитет белаца у Америци био мањи од смртности.

         Данас они у САД  који нису белци чине безмало половину становништва и сви одреда гласају за Демократску партију. То јест:  за даље уништавањетрадиционалне хришћанске културе и цивилизације.

         Иста дегенерација стрелиовито преплављује Европу коју потапају таласи миграната из Африке и арапских земаља.

         Чини се да национални и популистички европски покрети и председниковање Доналда Трампа европској традиционалној култури и цивилизацији дају – последњу шансу да преживе.

         Хоће ли Европа ту шансу искористити?