Ево како се - и зашто - троцкизам трансформисао у амерички хегемонизам

И BLACK LIVES MATTER И АНТИФА ФАКТИЧКИ СУ ТРОЦКИСТИЧКИ ПОКРЕТИ

Лав Троцки - Меркадер га није дотукао,

умро је следећег јутра

* У августу 1920-те је Црвена армија изгубила битку за Варшаву. А да је пала, вероватно би комунизам већ у септембру тријумфовао у Немачкој. Следећа на реду би била Француска. Потом не би остало ништа од Шпаније и Италије. Тако би се остварио сан Троцког да буде на челу владе планетарне совјетске републике (у сваком случају – на територији Европе)

* Стаљин је био противник Троцког и „светске револуције“ и успео је да га избаци из СССР. Међутим, Четврта Интернационала Троцког јачала је све до његове ликвидације у Мексику. Троцкистичке социјалистичке партије ницале су по свим земљама  Европе, Азије и Латинске Америке. Широки троцкистички покрет захватио је и САД где је поверљиви човек Троцког био Макс Шахтман, будући отац-оснивач неоконзервативизма

* Четврта интернационала је формално основана 1938-ме, што је значило појаву новог центра светског комунистичког покрета на челу са САД. У то време се око Троцког оформио круг верних америчких сарадника, а сама Америка постаје признати лидер светског троцкизма. Да би идеолошки утемљио своју нову радничку идеологију, Троцки пише книгу «Издата революција. Шта је Совјетски Савез и куда иде» (1936-1937)

* Пошто је шпански комуниста Рамон Меркадер по Стаљиновом налогу  (секирицом за лед) убио Троцког (у Мексику), унутар америчког троцкизма долази до епохалног раскола, а социјалистичка партија Макса Шахтмана доживљава изненађујуће метаморфозе које су се завршиле оснивањем  неоконзервативизма

* Идеја Шахтмана и његовог друга Ирвинга Кристола (легендарног лидера неокона) била је проста и генијална. Пошто је СССР престао да буде база светске револуције, треба кренути другим путем. Сасвим конкретно: преузети власт у највећој капиталистичкој земљи света (САД) и коришћењем њене војне моћи (а уз подршку финансијске олигархије) преузети контролу над целим светом

* Почетком 1970-их Шахтманови социјалисти се спајају са левим крилом Демократске партије САД и почињу сурову борбу против СССР. Почетком 80-их се неоконзервативци пребацују у штаб Роналда Регана, долазе на чело његове спољне политике и проглашавају СССР за „империју зла“. А почетком 90-их и 2000-их већ су у тимовима породице Буш и преко њих започињу ратове на Блиском Истоку

____________________________________________________________________

       Аутор: Владимир МОЖЕГОВ

       АВГУСТ-2020 донео је два интересантна јубилеја.

       Пре 100 година – 15. августа 1920. Црвена армија је претрпела пораз код Варшаве у сукобу са пољском армијом под командом маршала Пилсудског... А након 20 година – 20. августа 1940-те – творац Црвене армије, друг Троцки, био је ударен по глави секирицом за лед, па је наредног дана умро.

       На први поглед, ово су два различита догађаја. А у суштини, повезана су дубинским кармичким везама које су дошле и до нашег времена, а веровтно неће изгубити актуелност до краја света.

       Хајдемо редом. И, почнимо од тога да бисмо живели у сасвим другом свету – можда нас уопште не би ни било – да је црвена армија августа 1920-те заузела Варшаву (бољшевичке вође ни на тренутак нису сумњале да ће тако и бити).

       Са заузимањем Варшаве, пред Троцким и Тухачевским био би отворен директан пут за напад на Берлин. Кроз Немачку, коју је Версај био потпуно разорио, био је отворен пут – даље у Европу.

       Совјетски листови су тих дана писали:

       На Запад! 
       На Запад, радници и сељаци!

       ... Усмерите своје погледе на Запад. 
       На Западу се решава судбина светске револуције. 

       Пут према светском пожару пролази преко леша беле Пољске.

       Наше бајонете донеће срећу и мир радницима.

       На Запад! Ка пресудним биткама и победама које ће бити попут грома“.

       («Правда», 9 маја 1920.)

Из времена када је у СССР био фигура број 2

       Да, да је у августу пала Варшава, вероватно би комунизам већ у септембру тријумфовао у Немачкој. Следећа на реду би била Француска. Потом не би остало ништа од Шпаније и Италије.

       Тако би се остварио сан Троцког да буде на челу владе планетарне совјетске републике (у сваком случају – на територији Европе).

       Август 1920. је био највиша тачка до које је узлетео Троцки, а са њом је у Русији (СССР) пао и никад се више није подигао.

       У августу 2020-те почиње да се уздиже звезда Јосифа Стаљина, са којим је Лава Давидовича цео живот повезивала инфернална мржња.

       Стаљин је био принципијелни  противник похода на Варшаву, па је у критичним моментима иступио против пребацивања југозападних армија на запад.

       Стаљин и Троцки су се међусобно оптуживали за тај неуспех. И, мада је Лењин стао на страну Троцког, кривица за стратешки пораз свалила се на њега јер је био народни комесар за војне послове и председик врховног војног совјета и фактички друга фигура у држави.

       Равно двадесет касније – ситуација није била ништа мање  интригантна.

       У то време је јачала Четврта Интернационала Троцког, ширио се по свету троцкистички покрет.

       Троцкистичке социјалистичке партије ницале су по свим земљама  Европе, Азије и Латинске Америке. Широки троцкистички покрет захватио је и САД где је поверљиви човек Троцког био Макс Шахтман, будући отац-оснивач неоконзервативизма.

       Хиљаде америчких Јевреја су 1937-ме под троцкистичким заставама стигле у Шпанију да ратују против Франкових националиста и Католичке цркве.

       Ту се троцкистичка партија ПОУМ, која се `прославила` зверствима, директно сукобљавала не само са шпанским националистима, него и са комунистима Долорес Ибарури. Она је деловање ПОУМ назвала «анархо-троцкистичким пучем». То је поновила и совјетским војним инструкторима које је у Шпанију послао Стаљин.

       Ускоро је НКВД кренуо у сурово чишћење лидера ПОУМ. Тада је постало коначно јасно да сукоб стаљинизма и троцкизма прераста у отворени рат.

       Кроз годину дана се појављује  Четврта интернационала, формално основана 1938-ме, што је значило  појаву новог центра светског комунистичког покрета на челу са САД.

       У то време се око Троцког оформио круг верних америчких сарадника, а сама Америка постаје признати лидер светског троцкистичког покрета.

Са супругом дочекао Фриду Кало и Макса Шахтмана

       Да би идеолошки утемљио своју нову радничку идеологију, Троцки пише книгу «Издата революција. Шта је Совјетски Савез и куда иде» (1936-1937). Свој главни концептуални рад («библију троцкистичких секти», како ту књигу називају биографи Троцког), и фундаментални рад «Стаљин» (1938-1040), у којем је совјетски вођа представљен у демонском лику господара Дантовог пакла.

       Управо на тој книзи биће засноване све касније либералне биографије Стаљина.

       У то време – нарочито после потписивања пакта Рибентроп- Молотов (1939-те) раскол у светском радничком покрету почиње да добија претеће форме, а амерички комунизам (који су чинили безмало искључиво Јевреји), коначно се окреће од СССР.

       Истовремено унутар самог америчког троцкизма долази до епохалног раскола, а социјалистичка партија Макса Шахтмана доживљава изненађујуће метаморфозе које су се завршиле оснивањем  неоконзервативизма.

       Идеја Шахтмана и његовог друга Ирвинга Кристола (легендарног лидера неокона) била је проста и генијална.

       Пошто је СССР престао да буде жариште и база светске револуције, треба кренути другим путем. Сасвим конкретно: преузети власт у највећој капиталистичкој земљи света и уз помоћ њене војне моћи (а уз подршку финансијске олигархије) преузети контролу над целим светом.

       Почетком 1970-их Шахтманови социјалисти се спајају са левим крилом Демократске партије САД, где под заштитом сенатора-јастреба Скупија Џексона почињу сурову борбу против СССР.

       Почетком 80-их се неоконзервативци пребацују у штаб јастреба-републиканца Роналда Регана, долазе на чело његове спољне политике и проглашавају СССР за „империју зла“.

       Почетком 90-их и 2000-их већ су у тимовима породице Буш и преко њих започињу ратове на Блиском Истоку.

       Много касније је познати неокон, специјалиста за спољну политику САД Мајкл Ледин отворено приметио: «Ко би за време Регана и помислио да ћемо сломити СССР?  Прошло је само 10 година! А ми смо једноставно дали плате тамошњим  диссидентима и то је решило све.  Догодила се демократска револуција а земља се напросто урушила“.

       Вратимо се ипак Троцком.

       Већ 1940-те је постало потпуно јасно да уистину глобалне размере доживљава  году становится борба између троцкизма и стаљинизма, то јест – између идеје социјализма «империјалног типа» и месијанског «светског пожара».

       Самим тиме – према речима друга Лењина – уклањање извора `Пожара“ постајало је `архиважна ствар` (Лењинов израз).

       Обруч НКВД око `Старика` (бољшевички надимак Троцког) постепено се сужавао и 20. августа 1940-те долази до расплета.

       Шпански комуниста Рамон Меркадер, који је у окружење Троцког био убачен још 1938-ме, нашао се на прагу његове куће у Мексику, са кинџалом и секирицом за лед испод огртача.

       Ушао је са молбом да Троцки прочита чланак који му је посветио (сцена као код Достојевског?). 

       Као нови Родион Раскољников, Меркадер је – кад је оценио да је згодан моменат – ударио Троцког (`старицу-зеленашицу`) секирицом по потиљку.

       Није успео да дотуче своју жртву. Лав Давидович је на онај свет отишао следећег јутра, 21. августа...

       Када је издавао наредбу за уклањање свог `стратешког непријатеља`, Стаљин је указао да „у троцкистичком покрету нема важних политичких фигура осим самог Троцког». И, умногоме је био у праву.

       Непосредна претња Коминтерни била је са ликвидацијом Лава Давидовича уклоњена. Али, то уопште није био крај самог троцкизма који није нестао ни кроз 80 година.

       Троцкизам не само да је преживео – претворио се у водећу политичку силу. Не само Америке, него и целог света.

       Политички омладински покрети  1960-их били су натопљени троцкизмом и наступали су умногоме под троцкистичким и неотроцкистичким паролама.

       И СССР је крајем 80-их и почетком 90-их такође рушен при непосредном учешћу неотроцкистичких (неолибералних и неоконзервативних) секти.

       И данашњи покрети Black Lives Matter и «Антифа», који желе уништење белачке цивилизације - фактички су троцкистички покрети.

       А современи сорошевски неотроцкизам финансира обојене револуције и «нову етику мањина» по целом свету.

       Генерална скупштина УН је 2018- прогласила 21. август «Међународним даном сећања и помињања жртава тероризма». Неки ће помислити да је то случајни избор.

       Наравно, у нашем свету се све догађа случајно и перманентно...

       У народу се говори: и искусан човек може погрешити. Али, за сваку «перманентну револуцију» нађе се њен Меркадер...