Бела кућа није успела да своју антируску коалицију прода за „повратак Америке“

ШИРЕЊЕ САРАДЊЕ СА НЕЗАПАДНИМ СВЕТОМ – ШАНСА РУСИЈЕ У ГЕОПОЛИТИЧКОМ СУДАРУ КОЈИ ТРАЈЕ

Вашингтон узалудно покушава да Индију одвоји од

Русије и Брикса - Нарендра Моди и Владимир Путин

* Безобзирност и неосновано потцењивање спремности Русије да брани своје „црвене линије“ довели су до погрешне процене Беле куће а потом и до украјинске кризе великих размера

* Покушаји америчких власти да негирају да је основни узрок украјинског сукоба био погрешан курс Сједињених Држава, кога су послушно следили њихови савезници, изгледају неумесно, као последица изразите лакомислености

* Колективни Запад је, захваљујући својим непромишљеним акцијама, изазвао озбиљну енергетску и прехрамбену кризу. Заглибио се у мочвари, не марећи за цену коју ће морати да плате и Кијев и земље на које на које се обрушила сва тежина овога што се догађа

*  Пароле „глобално вођство“, „самит демократија“ и „слободни свет“ - не могу заменити ефикасне практичне мере и добро испланирану дугорочну стратегију

_____________________________________________________

         Аутор: Олег Г. КАРПОВИЧ, проректор Дипломатске академије МСП Руске Федерације

         РЕЗУЛТАТИ недавно одржаних избора у САД у великој мери су демантовали претпоставке да би гласање на тзв. међуизборима покренуло успешну кампању за повратак Доналда Трампа у Белу кућу.   Нарастајуће противуречности унутар Републиканске партије (између умереног крила, трамписта и присталица кандидатуре гувернера Флориде Рона Десантиса) и, са друге стране, несугласице међу умереним демократама и напредњацима, резултирале су појачаним турбуленцијама у унутрашњој политици које се одражавају и на спољну политику САД.

         Део америчког друштва суочен је са нелагодом у вези с тим што је администрација Џозефа Бајдена, на средини његовог председничког мандата, још увек далеко од првобитно декларисаних спољнополитичких приоритета.

         Актуелни амерички председник обећао је својим бирачима да ће учврстити глобалну америчку надмоћ давањем подстицаја партнерству са „демократским светом“ у борби против „аутократија“, да ће усредсредити пажњу на питање конкуренције која долази са кинеске стране, као и да ће се додатно ангажовати на плану критике прекршилаца демократских норми.

         Обећао је и да ће прекинути „бескрајне ратове”, поручио да ће радити на преоријентацији америчке спољне политике тако да она допринесе реализацији интереса средње класе и да ће посебну пажњу посветити решавању проблема климатских промена.

         Све што је Бајденова администрација успела да уради до сада било је да се брзо повуче из Авганистана и да уједини европске савезнике у супротстављању руској специјалној војној операцији у Украјини. То је, наравно, постигнуто уз озбиљну репутациону цену.

          Покушаји америчких власти да негирају да је основни узрок украјинског сукоба био управо погрешан курс Сједињених Држава, кога су послушно следили њихови савезници, изгледају неумесно, као последица изразите лакомислености.

          Руска страна је од самог почетка јасно ставила до знања да је спремна да за преговарачким столом разговара о читавом низу међународних проблема. Припремљени су и представљени нацрти релевантних споразума.

          Бајденова администрација их је отворено игнорисала, чиме је унапред одредила почетак руске специјалне војне операције у Украјини. Безобзирност и неосновано потцењивање спремности наше земље да брани своје „црвене линије“ довели су до погрешне процене Беле куће а потом и до украјинске кризе великих размера.

          Колективни Запад је, захваљујући својим непромишљеним акцијама, изазвао озбиљну енергетску и прехрамбену кризу. Заглибио се у мочвари, не марећи за цену коју ће морати да плате и Кијев и све земље на које се обрушила тежина овога што се догодило.

          На брзину направљена антируска коалиција, коју је Бела кућа представила као „повратак Америке“, није имала за резултат успех у промовисању универзалне идеологије која ће Сједињеним Државама обезбедити улогу истинског светског вође.

          Наде да ће, преко украјинске кризе, поделити свет на „свој и туђи” - нису уродиле плодом.

          Русију нису ни изоловали ни «поништили». Прорачуни Вашингтона и Брисела показали су се неодрживим, јер се, очито, није узела у обзир вишеслојна међузависност актера реалног мултиполарног света.

          Од почетка специјалне војне операције, Русија је достигла квалитативно нови ниво односа са земљама Евроазије - Кином, Индијом, Ираном и државама Персијског залива. С обзиром на дубину и динамику овог процеса, већ су видљиве контуре мултиполарног светског поретка без дугорочне доминације Сједињених Држава.

          У западној коалицији, са обе стране Атлантика, присутни су незадовољство и раздражљивост. Европљани с правом сматрају да, због санкција, њихове економије трпе много више од америчке.

          У САД се жале да их је украјинска криза вратила у време Хладног рата када је Вашингтон морао да сноси главни финансијски терет обезбеђења безбедности у Европи. Такође се примећује да Европљани поткопавају напоре Беле куће за „праведну“ расподелу трошкова у НАТО избегавајући активно снабдевање Украјином оружјем.

         Успех САД у уједињењу „слободног света“ на основу америчких „демократских вредности“ показао се веома скромним.

         Комшије не виде пример за угледање у политички подељеној Америци, која клизи у диктат воље разних мањина у свим областима јавног и политичког живота.

          Пре него што се америчка визија демократије прошири на друге земље, потребно је темељно порадити на томе код куће. Нажалост, амерички политичари то често заборављају.

          У условима кризе у Украјини, очигледни су проблеми у реализацији других спољнополитичких приоритета Вашингтона.

          Реторика Народне републике Кине у вези са Тајваном постала је оштрија и, у том контексту, Американци нису били у стању да у потпуности спроведу ни планирано снабдевање савезника оружјем.

          Због себичних захтева Вашингтона упућених Саудијској Арабији да повећа производњу нафте, односи две земље су се закомпликовали. Апели Бајденове администрације ОПЕК-у имали су за резултат – понижење.

Олег Карпович

          На фону високих цена горива и галопирајуће инфлације, као и све изгледније рецесије, иницијатива да се спољна политика води тако да допринесе бољем животу средње класе - звучи као исмевање. То су закони слободне тржишне економије која је деценијама хваљена.

         Један од разлога за дуготрајну серију спољнополитичких неуспеха лежи у чињеници да је Бајден окружен истомишљеницима који се осећају самоуверено само у оквиру застарелих стереотипа који су одавно престали да буду од значаја за реалност.

         Пароле „глобално вођство“, „самит демократија“ и „слободни свет“ не могу заменити ефикасне практичне мере и добро испланирану дугорочну стратегију.

         Имајући у виду ове велике изазове, државном апарату САД су неопходни нови кадрови - мислећи, креативни, способни да формулишу нова значења и пронађу оптимална организациона решења. Међутим, пошто америчке елите, «заражене» једноумљем и консензусом 90-их, дају предност одржавању свог политичког комфора, представници „свеже крви“, често врло критични, не доспевају у владајуће структуре.

         Истовремено, известан број политичара у САД износи захтев за дипломатско решење украјинске кризе. Ова иницијатива није диктирана променама у природи размишљања, већ ограниченим ресурсима земље у позадини растућих проблема у привреди и социјалној сфери. Као и свака криза, актуелна геополитичка криза, скупа са претњама, пружа јединствене могућности за унапређење руских интереса. Да бисмо их реализовали, потребно је да активно градимо сарадњу са незападним светом на бази прагматизма, баланса интереса и поштовања свих учесника у међународној комуникацији.