Бајден и његови уверени да су смислили како да зауставе Кину и врате је 30 година уназад
РАЗВОД НЕМОГУЋ: ЗА 11 МЕСЕЦИ 2021. МЕЂУСОБНА ТРГОВИНА ДОСТИГЛА 694 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА
Ово би у белој кући волели,
али - под америчким условима
* Ослобађају санкција (и Трампових и својих) трговину са Кином, а истовремено ограничењима одсецају Пекинг од америчких (и западних) високих технологија. Са амбицијом да је поново претворе у своју гигантску фабрику која им неће бити конкурент
* Утицајни кинески лист Global Times: Американци се надају да ће Кина наставити да снабдева Сједињене Државе робом са средњим и ниским ценама, а да ће Америка повратити своје лидерство у високим технологијама, блокирајући приступ тржиштима Запада важним кинеским технологијама. У Вашингтону се рачуна да ће САД тако задржати доминантну позицију у светској економији
* Чувеном америчком аналитичару Џону МИРШАЈМЕРУ су ових дана поставили питање: зар се свет опет вратио на тачку борбе између суперсила, само што је сада Кина заменила СССР? А он је одговорио: јесмо, али неће то бити исто. Совјетски БДП никада није био већи од трећине америчке економије. Кина је суштински другачији противник јер има четири пута више становника од Сједињених Држава, а Кинези раде у динамичној капиталистичкој економији. Америка можда морати да има посла са земљом много јачом од себе саме
_______________________________________________________
Аутор: Дмитриј КОСИРЕВ
ЧИНИ се да се уобличила или се коначно пред нашим очима уобличава идеја: „развод“ прве две економије света показао се немогућим, па Америка мора силом да врати Кину у прошлост, у време када још није била једна од суперсила.
Полазна тачка за размишљање о овоме је вест о трговини између Сједињених Држава и НР Кине за 11 месеци ове године: 694 милијарде долара. Резултати целе године, по свему судећи, донеће рекорд. И то након трговинског рата који је покренуо Доналд Трамп, а који се углавном сводио на прохибитивне дажбине на увоз кинеске робе.
Забране, забране, али од поменутих 694 милијарде на кинески извоз отпада безмало 529 милијарди. Захваљујући толиком суфициту, кинеске девизне резерве опет непристојно брзо расту.
САД истовремено уводе све више санкција против Пекинга, али се тичу високих технологија.
Шта све ово значи?
Бајдену не дају да један на један разговара
не само са Путином него ни са Сијем
Ево одговор кинеског листа Global Times: Американци се надају да ће Кина наставити да снабдева Сједињене Државе робом са средњим и ниским ценама, а да ће Америка повратити своје лидерство у високим технологијама, блокирајући приступ тржиштима Запада важним кинеским технологијама. У Вашингтону се рачуна да ће САД тако задржати доминантну позицију у светској економији.
Међутим, ради се о плану да се не само Кину, већ и цео свет врати у реалност 1990-их, када су кинеска и америчка привреда почеле да се нераскидиво спајају по описаној шеми.
Пред нама је суштина и смисао онога што сада може да се сматра кинеском политиком Бајденове администрације (у недостатку боље).
А пошто су односи прве две силе света отприлике исти као у другој половини прошлог века конкуренција СССР-а и САД, пред нама је носећа структура за цео свет за неодређену будућност.
Трампова кинеска политика била је прилично аматерска импровизација, склепана на колену (или на столици). Зато што републиканци нису имали и немају моћан мисаони и бирократски апарат у сфери спољних послова, а Бајден га има.
Све у свему. сада видимо како се америчко-кинеске везе полако одмрзавају.
Познати хонконшки аналитичар Френк Чин указује: у току је обнављање контаката по трговинским и војним линијама, као и „опште побољшање атмосфере“; процес је почео након видео-самита Си Ђинпинга и Џоа Бајдена 9. септембра.
Он сматра да се формирало дно америчко-кинеских односа које је донедавно било у слободном паду.
Истовремено се одвија супротан процес: апсолутно лажни сукоб у Тајванском мореузу, са оптужбама да ће Кина заузети острво, и амерички дипломатски бојкот зимских Олимпијских игара у Пекингу.
Све јако личи на процес покренут после недавног сличног разговора Владимира Путина и Бајдена: и побољшање атмосфере и конфронтација у исто време.
Ово је сада корпоративни амерички стил који можда не треба само проучавати као спољнополитичку технологију, већ разумети - шта се иза тога крије.
Ради се и о слабости и о страху.
Ево извештаја о једној од бројних конференција које се одржавају у Сједињеним Државама на тему „куда иде наша спољна политика“.
У њему се наводи да је за САД било добро 1990-их, па чак и почетком 2000-их: Кина је била контролисани конкурент, а не „цивилизацијски противник“, а трансатлантске везе (то јест, НАТО) изгледале су нераскидиво.
Данас је све горе: Америка више не може истовремено да окреће Европу против Русије, да држи трупе на Блиском истоку и да се супротставља Кини чији се идеолошки утицај осећа чак и на америчким универзитетима.
Американци више не могу
да зауставе Сијеву Кину
Чувени аналитичар Џон Миршајмер још 2020. је указао да је за САД проблем што је превише опасно бити у озбиљном сукобу са Кином.
Он је одавно предвидео ривалство између Сједињених Држава и Кине које ће заменити конфронтацију између СССР и Сједињених Држава.
Миршајмер наглашава да је велика сила великој сили увек била вук и да ће тако бити и надаље.
Нико у свету никада није веровао у добре намере веома јаких држава (поздрав геополитици СССР у време Михаила Горбачова!).
Свака велика сила настоји да постане свемоћна, ако не на светској сцени, онда бар у свом региону, а Кина ће, како је Миршајмер предвидео још 2001. године, остварити свој циљ бар у Азији. Сходно томе, Сједињеним Државама се то неће допасти.
А сада, када су се две земље на светској сцени практично изједначиле - Америка то једноставно не може да поднесе.
Миршајмеру су ових дана поставили питање: зар се свет опет вратио на тачку борбе између суперсила, само што је сада Кина заменила СССР? А он одговара: јесмо, али неће то бити исто. Прво, совјетска економија није била много ефикасна, јер је била социјалистичка, па совјетски БДП никада није био већи од трећине америчке економије. А Кина је суштински другачији противник јер има четири пута више становника од Сједињених Држава, а Кинези раде у динамичној капиталистичкој економији.
Још је упозорио да ће Америка можда морати да има посла са земљом много јачом од себе саме.
Миршајмер указује да је ситуација са Кином опаснија него са СССР-ом у прошлом веку. И подсећа да САД нису желеле да се боре са Москвом, јер би се кључни део војне конфронтације одвијао на територијама централне Европе, што неби било добро за атлантско јединство јер би неко од Европљана могао бити оштећен и увређен.
Наводи да би ограничени сукоб са Пекингом негде далеко у Азији могао бити `нешто друго` јер би неки од америчких генерала могао размишљати овако: кога брига за ову југоисточну Азију!
Миршајмер оцењује да је праг сукоба спуштен и да се зато такве ситуације треба плашити.
Џон Миршајмер за своје
више нема добре вести
Какве ће закључке из свега овога извући стара велесила?
Засад је одлучила да оконча Трампов трговински рат, али са амбицијом да спречи Кина да ојача своју технолошку супериорност. Тактика је: истовремено сарађивати и борити се. (Са Русијом такође желе да на крају дођу до такве формуле „љубави“
Плени искреност овог приступа, али се он силно неће допасти Кини, а коме би?!
Уосталом,Трампов трговински рат саботирале су америчке компаније, чији просперитет у великој мери зависи од кинеског увоза са „средњим и ниским ценама“.
Међутим, управо се открива да између Кине и САД постоји и међузависност у сфери високих технологија. Јер, у Сједињеним Државама је у току још један скандал. Apple се нашао на удару јер су неки `лоши момци`украли и објавили документацију технолошког гиганта о његовим пословима вредним 275 милијарди долара - не милиона - са Кинезима (на неодређено време).
Питам се: колико је још глобалних технолошких лидера у чврстом загрљају са кинеским колегама?
