Гигантска нестабилна звезда у сазвежђу Прамaц може угрозити живот на нашој планети

ОТКРИО ЈУ ЈЕ ЈОШ ДАЛЕКЕ 1677. ГОДИНЕ ЕНГЛЕСКИ АСТРОНОМ ЕДМУНД ХАЛЕЈ

Звезда Ета Прамца

• Има помало чудно име - Ета Прамца - а представља крајње егзотичан двоструки систем, који се, вероватно, састоји од највеће звезде у галаксији, тешке као 120-150 Сунца, и „мале“ сателитске звезде, чија је маса 30-80 пута већа од наше звезде. Притисак светлости у унутрашњости веће звезде је толико велики, да еруптивне активности унутар ње буквално кидају спољне слојеве звезде и избацују их у свемир
• Ета Прамца ће се претворити у супернову чија ће снага бити толика да би у хипотетички могла да представља претњу и Земљи, упркос огромној раздаљини између нашег Сунца и те мегазвезде
• Експлозија ће је учинити уочљивијом на ноћном небу од Венере и довешће до бомбардовања атмосфере и простора око Земље великом количином наелектрисаних честица и гама зрака. Уколико осовина супернове буде усмерена ка Земљи - уништиће све сателите у орбити и, вероватно, лишити Земљу њеног озонског омотача, што може да изазове катастрофалне последице по живот на нашој планети

        АСТРОНОМИ из Европске јужне опсерваторије добили су нове, јасније фотографије крајње нестабилне и веома велике звезде Ета Прамца, чија експлозија у облику супернове може да представља претњу животу на Земљи.

        Добијени снимци објављени су у часопису Astronomy & Astrophysics.

        Звезда Ета Прамца (η Carinae) позната је по својој необичној историји. Њу је први пут на небу приметио енглески астроном Едмунд Халеј 1677. године.

        Током XVIII и почетком XIX века сјај те звезде се у различитим периодима повећавао и смањивао. На пример, 1827. године њен сјај је почео нагло да расте, достигавши максимум 1843. године, када је звезда засенила све остале звезде на небеском своду, осим Сиријуса, који је приближно хиљаду пута ближи Земљи него Ета Прамца (7.800 светлосних година).

        Посматрања звезде у овом веку и крајем XX показала су да она представља крајње егзотичан двоструки систем, који се, вероватно, састоји од највеће звезде у галаксији, тешке као 120-150 Сунца, и „малог“ сателита, чија је маса свега 30-80 пута већа од наше звезде.

        Притисак светлости у унутрашњости веће звезде је толико велики, да еруптивне активности унутар Ете Прамца буквално откидају спољне слојеве звезде и избацују их у свемир.

        Према садашњим проценама научника, већи део система је већ изгубио око 30 тежина Сунца због ерупција, чији су трагови формирали лепу маглину Хомункулуса (Homunculus Nebula), која окружује Ету Прамца.

        Герд Вајгелт из Института за радио-астрономију у Бону (Немачка) и његове колеге одавно су се заинтересовали за то како се одвија тај процес и како близина велике звезде утиче на ерупције веће „половине“ Ете Прамца и на формирање маглине између њих.

        За решавање те загонетке европски астрономи добили су до сада најјасније фотографије те звезде, на којима сваки пиксел одговара дужини 14 астрономских јединица, просечних растојања између Земље и Сунца (149 милиона километара).

        То је постало могуће захваљујућу технологији оптичке интерферометрије која је објединила четири мала помоћна телескопа опсерваторије у један виртуелни телескоп, који је способан да види детаље које не могу чак ни „Хабл“ и „велики“ VLT.

        Те фотографије су омогућиле научницима да гледају необичан регион у централном делу система између велике и мале звезде Ете Прамца, у којем се сударају звездани ветрови две звезде, стварајући необично вртложење и структуре у материји Хомункулусове маглине.

        Поред откривања те структуре, научници су успели да тачно измере брзину којом губи масу већа звезда.

        Како објашњава Вајгелт, та мерења су неопходна како би се проценило када ће се Ета Прамца претворити у супернову, чија ће снага бити толика, да би у хипотетички могла да представља претњу и Земљи, упркос огромној раздаљини између нашег Сунца и те мегазвезде.

        Експлозија такве звезде, чији механизам и последице за сада нису јасни због јединствености Ете Прамца, учиниће је уочљивијом на ноћном небу од Венере и довешће до бомбардовања атмосфере и простора око Земље великом количином наелектрисаних честица и гама зрака, уколико осовина супернове буде усмерена ка Земљи. Оне ће уништити све сателите у орбити и, вероватно, лишити Земљу њеног озонског омотача, што може да изазове катастрофалне последице по живот на нашој планети.