Космолог Лоренс Краус: Ускоро ћемо сазнати и да ли постоје паралелни космоси

„САДА СМО У СИТУАЦИЈИ У КОЈОЈ ЈЕ БИО ГАЛИЛЕО КАДА ЈЕ ПРВИ ПУТ ВИДЕО ЈУПИТЕРОВЕ МЕСЕЦЕ”

Lorens Kraus

• Још увек не разумемо како настају супермасивне црне рупе у средишту галаксија, да ли галаксије настају око таквих црних рупа или пак рупе настају унутар галаксија. А не знамо ни много шта друго
• Чини се да имамо снаге да створимо технологије које могу да убрзавају мале сонде до брзина уз које је могуће стићи до ивица Сунчевог система за неколико дана, а не деценија. Такви уређаји омогућиће нам да са свих страна проучимо све планете и небеска тела - за веома кратко време
• Кроз неколико векова, заиста ће бити потребно да напустимо Земљу, али засад нема такве потребе. Добро познајем Илона Маска. Он прави добре ракете и електромобиле, међутим његови планови у вези колонизације Марса за сада су далеки од реалности
• Налазимо се на прагу потенцијално епохалног открића. Микроталасни детектори на Јужном полу, који посматрају „одјек” Великог Праска, готово су постигли потребан сензибилитет да ухвате гравитационе таласе настале у првом тренутку живота Васељене. Ако успемо да их ухватимо, сазнаћемо много новог о томе како је Васељена изгледала у првом милионитом делу милијардитог дела аттосекунде (10 на минус 18 степен секунде) свог постојања

         ЧУВЕНИ космолог Лоренс Краус објаснио је у свом најновијем интервјуу како се променила космологија након открића гравитационих таласа, зашто су померене казаљке „сата судњег дана” и испричао да ли ћемо некада моћи да видимо први тренутак живота Васељене у моменту Великог Праска.

         Краус је један од најпознатијих космолога и популаризатора науке у САД-у. Током протеклих 30 година, написао је десет научно-популарних књига посвећених космологији и генерално науци, многе од њих су постале бестселери. Он је такође учествовао у снимању неколико документарних и научно-популарних филмова из серије How the Universe Works.

         Клаус и неколико других истакнутих страних и руских научника наступили са лекцијама о најновијим открићима и будућности науке у оквиру фестивала Kaspersky Geek Picnic који је одржан у Москви и Санкт-Петербургу.

• Лоренсе, од тренутка открића гравитационих таласа на детекторима LIGO протекло је скоро две године. Колико су се промениле космологија и наше представе о рођењу и животу у Васељени након тог открића?

         — Још увек је рано говорити о било каквим глобалним закључцима – тек смо почели да посматрамо гравитациону Васељену. Засад имамо податке за само три спајања црних рупа и нико – сем лекара – не може да узме толико мали број догађаја да их екстраполира и да добије нешто занимљиво.

         Са друге стране, ипак смо нешто успели да сазнамо. На пример, сада ми видимо да теорија релативитета функционише без грешке, и да можемо да је користимо за проучавање Васељене. У прошлости то и није било толико очигледно, као ни то да црне рупе звезданих маса стварно постоје.

         Осим тога, скорашњи догађај који је LIGO забележио почетком ове године, омогућио нам је да схватимо како се формирају слични парови црних рупа. Кад би настајали унутар двојних звезданих система, онда би се окретали у једном смеру. Изгледа, да то није тако, међутим још увек не можемо да говоримо о томе са 100% сигурношћу јер број догађаја још увек није велики.

         Ми се тренутно налазимо на истом ступњу развоја као и Галилео када је први пут угледао месеце Јупитера. Тада је човечанство тек почело да схвата како је уређен Сунчев систем. Гравитациони таласи су постали наш нови „прозор” у Васељену кроз који ћемо је посматрати у овом и наредном столећу.

         Многе ствари су и данас нејасне и за сада не поседујемо ни знања ни искуства да бисмо у подацима добијеним од LIGO пронашли нешто ново што би се тицало теорије релативитета и тога, како функционише квантна гравитација. Мени као космологу, занимљивије је да размишљам не о савременим гравитационим детекторима, већ о томе да ће кроз 50 година они моћи да виде не само стапање црних рупа, већ и гравитационе таласе настале за време Великог Праска.

• Да ли ће LIGO или други гравитациони детектори моћи да докажу или оповргну чињеницу да ми живимо унутар холограма или црне рупе?

         — Мени се чини да су такве идеје неозбиљне – оне су корисне само да се појавите на страницама новина и интернет-издања. У овом тренутку не постоје никакве физичке индиције да ми живимо унутар равног холограма или унутар компјутерске симулације, у неком „Матриксу”.

         Са друге стране, таква питања се данас ипак озбиљно разматрају због тога што су директно везана за теорију квантне гравитације и проблем њене контроле, као и са природом простора-времена.

         LIGO и други детектори у развоју могу да посматрају гравитационе таласе само у такозваном „класичном” режиму – они не могу да посматрају осцилације простора-времена које настају на самој граници хоризонта догађаја, где ће на њихово понашање и формирање утицати квантни ефекти. Зато нам они и не могу баш помоћи да пронађемо одговор на ово питање.

         У будућности ће се, свакако, слична питања постављати, а за сада имамо многа друга интересантна питања. На пример, ми још увек не разумемо како настају супермасивне црне рупе у средишту галаксија, да ли галаксије настају око таквих црних рупа или пак рупе настају унутар галаксија, као и много друго.

         Наравно, могу да се догоде случајна и задивљујућа открића, налик на откриће да се Васељена шири све брже, међутим за сада ми немамо чак ни детекторе који би могли да открију такве ствари. Чак ни теоријски.

• Ако говоримо о жељама: ви сте један од учесника пројекта Breakthrough Starshot, колико генерално можемо да говоримо о томе, да ли је уопште могуће реализовати такав пројекат и какву реалну корист бисмо могли да извучемо из њега?

         — Да ли ћемо моћи да направимо сонду која ће се кретати брзином 20% од брзине светлости? За сада могу да кажем да је такву идеју у принципу могуће реализовати, међутим њена имплементација ће представљати веома тежак задатак.

         Са друге стране, чини се да имамо снаге да створимо технологије које могу да убрзавају мале сонде до брзина уз које је могуће стићи до ивица Сунчевог система за неколико дана, а не деценија. Слични уређаји омогућиће нам да са свих страна проучимо све планете и небеска тела за веома кратко време. Основу за њихов развој представљаће открића у оквирима „немогућег” Breakthrough Starshot.

         У ствари такво постављање питања није баш коректно – главни циљ овог пројекта није у постизању неких конкретних задатака, већ у популаризацији освајања свемира и зато сам и пристао да учествујем у њему. Са тачке гледишта чисте праксе, много занимљивије изгледа пројекат Breakthrough Listen.

• Стивен Хокинг сматра да ће човечанство преживети само ако до краја овог столећа постанемо „космичка врста” и кренемо у колонизацију других планета. Сличне идеје излагао је Илон Маск. Колико су оне реалистичне?

         — Мени се чини да код нас на Земљи има довољно проблема које је потребно решити пре него што се упутимо у освајање Марса. У далекој будућности, кроз неколико векова, заиста биће потребно да напустимо Земљу, за сада нема такве потребе. Ја добро познајем Илона, он прави добре ракете и електромобиле, међутим његови планови у вези колонизације Марса за сада су далеки од реалности.

         Човечанство, по мом мишљењу, мора, пре свега да постане „земаљска врста” и да научи да заједно решава глобалне проблеме, пре него што почнемо са освајањем космоса. Ми већ полако постајемо таква врста – протеклих деценија код нас се појавила способност да мењамо облик Земље на глобалном нивоу и треба на то на то да се навикнемо.

• Ако говоримо о будућности – да ли ћемо икада моћи да видимо оно, што се догађало у првом тренутку Великог Праска и где ће се догодити следећи продор у космологији?

         — Кад бих знао где ћемо направити продор у космологији у наредних двадесет година, већ бих се бавио том темом. Са друге стране, ако говоримо озбиљно, тренутно се налазимо на прагу потенцијално епохалног открића.

         Микроталасни детектори на јужном полу који посматрају „одјек” Великог Праска, скоро да су постигли потребан сензибилитет да ухвате гравитационе таласе настале у првом тренутку живота Васељене. Ако успемо да их ухватимо, сазнаћемо много новог о томе како је Васељена изгледала у првом милионитом делу милијардитог дела аттосекунде (10 на минус 18 степен секунде) свог постојања.

         Осим тога, добићемо прве поуздане податке о томе да ли постоје паралелне Васељене и решићемо многа питања која су донедавно сматрана метафизиком, а не нечим што мора да се проверава емпиријским путем. Зато сматрам, да ми живимо у веома занимљивом за космологију и астрономију раздобљу – нас тек очекује све најбоље, што има у науци.

         Превела: Марија Билбија