Украјински Мираш Дедеић прелази под власт Ватикана?

РАСКОЛНИЧКИ „ПАТРИЈАРХ“ ЛАЖНЕ УПЦ СРЕО СЕ

У БЕЛОЈ КУЋИ СА ПАПОМ ФРАНЦИСКОМ

„Патријарх Филарет“

• Први ексер у „ковчег“ Кијевске патријаршије, који је дефинитивно лишио „ПАТРИЈАРХА Филарета“ (Денисенка) сваке наде да ће његова „црква“ бити призната за канонску, закуцао је патријарх јерусалимски Теофил III, који је приликом недавног сусрета с посланицима украјинске Радикалне партије директно назвао Денисенка „заблуделим“
• Денисенко схвата да ће после његове смрти почети постепени распад организације на чијем је челу. Не треба бити видовит да би се схватиле очигледне ствари: одласком „патријарха Филарета“ с његовом УПЦ КП ће се догодити оно што се обично догађа са свим расколничким и јеретичким заједницама, уследиће нови расколи, борба за новац и власт, прелазак свештенства и мирјана под друге јурисдикције итд.
• Управо зато он и жури да побољша односе с папом римским и његовим западним поклоницима. Не прича се тек тако по Украјини да је Денисенкова УПЦ КП спремна да се утопи у Украјинску гркокатоличку цркву на чијем је челу папа римски. А УГЦ је, у суштини, Источнокатоличка црква

Пише: Јерођакон ЈОАН (Курмајоров)

        ВАШИНГТОН је претходних дана посетио Михаил Антонович Денисенко, познатији као „патријарх Филарет“. Он се у Белој кући срео са папом римским Франциском.

        О чему говори та чињеница?

        О томе да је у самопроглашеној Кијевској патријаршији почела агонија.

        Сигуран сам да знате шта је агонија - то је последњи стадијум умирања који је везан за активацију компензаторних механизама усмерених на борбу против гашења животних снага, и зато је праћен мукама, грчевима и конвулзијама.

        Тако је и Денисенко, осетивши скору „смрт“ своје расколничке организације - Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије - почео да се копрца и уара лево и десно.

        Тешко је рећи куда ће га још занети, али јасно је једно: независно од тога колико ће трајати та агонија, крај Денисенка и његове псеудоцркве је близу. Јасно је, такође, и то да се сво његово илузорно надање у добијање канонског статуса за своју „структуру“ распршило као дим.

        Уосталом, то није ни могло да се догоди.

        Ствар је у томе што је у случају признавања УПЦ КП од стране Константинопоља Денисенко требало да скине „патријаршијски“ кукол (капу) и постане митрополит, зато што је у Православној цркви немогућа ситуација да постоје два актуелна патријарха под истом црквеном јурисдикцијом. Управо из тог разлога - због неспремности Филарета да се одрекне своје „Патријаршијске титуле“ - није ни успео сабор уједињења УПЦ КП и УАПЦ (Украјинска аутокефална православна црква).

        Јасно је зашто се Денисенко никада не би одлучио на то, пошто би у том случају његове расколничке радње изгубиле сваки смисао. Ипак, први ексер у „ковчег“ Кијевске патријаршије, који је дефинитивно лишио Денисенка сваке наде да ће његова црква бити призната за канонску, закуцао је патријарх јерусалимски Теофил III, који је приликом недавног сусрета с посланицима украјинске Радикалне партије директно назвао Денисенка „заблуделим“.

        Та изјава је значајна због тога што се, као прво, Теофил III сматра човеком васељенског патријарха Вартоломеја, а друго - никада источни патријарси нису давали тако оштре и категоричне изјаве о Филарету.

        У том контексту прилично индикативно делује и прекид односа с неканонском Црквом од стране, по скандалима познатог, ректора Ужгородског богословског факултета В. Беде, који из неког разлога није прешао код Филарета, већ у УАПЦ, где је одмах добио титулу епископа, иако УАПЦ има много мањи значај међу украјинским расколничким организацијама од Киејвске патријаршије.

        Ако неко добро осећа ситуацију, онда је то В. Беда, макар због тога што и сам одржава конктакте с представницима Цариграда.

        Нема сумње, Денисенко схвата да ће после његове смрти почети постепени распад организације на чијем је челу.

        Не треба бити видовит да би се схватиле очигледне ствари: одласком „патријарха Филарета“ с његовом УПЦ КП ће се догодити оно што се обично догађа са свим расколничким и јеретичким заједницама, уследиће нови расколи, борба за новац и власт, прелазак свештенства и мирјана под друге јурисдикције итд.

        Управо зато он и жури да побољша односе с папом римским и његовим западним поклоницима. Очигледно да се у Украјини не чују узалуд гласине да је УПЦ КП спремна да се утопи у УГЦ (Украјинска гркокатоличка црква) на чијем је челу папа римски. Она је, у суштини, Источнокатоличка црква.

        Тешко је рећи колико ће трајати агонија. Пожељно је да не буде дуго, мада мислим да нам предстоји да будемо сведоци нових сусрета Филарета са западним политичарима, његових громогласних изјава и заношења. Али, тешко да ћемо бити сведоци његовог покајања.

        Управо ту настаје неколико питања: зар Денисенко заиста хоће да уђе у историју Цркве као јеретик и расколник? Зар жели да га памте као Јуду, који је издао Цркву? Зар не разуме шта га чека после смрти, ако се не покаје?