Против САД и ЕУ треба уводити офанзивне санкције, а не бранити се само од њихових

ОДБРАНА ЈЕ СУДБИНА СЛАБИХ ДРЖАВА И ОНИХ КОЈЕ НИСУ СИГУРНЕ У СЕБЕ

* Како се заштитити од економског и политичког притиска - далеко је од најважнијег питања. Много је важније: шта треба да буде стратегија и тактика сусретног противдејства са елементима силе?

* Одбрамбене стратегије се држе државе које очекују да се пре или касније врате „добрим“ односима са Западом, онаквим како их схватају у Вашингтону и Бриселу. То значи: играти се мало опозиције, добити нешто од противника, а затим поново играти по његовим правилима

* Русија нема у светској трговини, на финансијском и технолошком тржишту место и снагу да брзо и снажно удари по Сједињеним Државама и Европи. Стога су њене противмере, по правилу, асиметричне. Али, све асиметричне акције само наводе противника на нови притисак споља и не утичу, као што показује пракса, снажније на одлучност наших противника

_____________________________________________

       Аутор: Тимофеј БОРДАЧОВ, програмски директор Дискусионог клуба „Валдај“

       АМЕРИЧКЕ и европске власти прете Москви новим „санкцијама“ заснованим на фантомским или полуфантомским разлозима.

        САД и њихови савезници и даље контролишу значајан део светске економије и политике. Међутим, сва та гужва не само да ствара проблеме, већ и отвара нове могућности. Само треба размислити о томе и другачије гледати на наизглед очигледне ствари.

       Како се заштитити од економског и политичког притиска - далеко је од најважнијег питања. Много је важније: шта треба да буде стратегија и тактика сусретног противдејства са елементима силе?

       Јер, управо то може донети економске и политичке користи.

       Очигледно је да је одбрамбена стратегија судбина слабих и држава које су несигурне у себе.

        Тако се понашају и државе које очекују да се пре или касније врате „добрим“ односима са Западом, онаквим како их схватају у Вашингтону и Бриселу. То значи: играти се мало опозиције, добити нешто од противника, а затим поново играти по његовим правилима.

       Русија и Кина тешко да себи могу и смеју дозволити такву улогу.

       За Русију би капитулација – поготово после догађаја из 2014-2015 значила губитак  државности у политичком, а и територијалном смислу.

       Наивно је очекивати да ће некоме на Западу Русија бити потребна у садашњим границама и са постојећом војном моћи.

       Ни Кина се, у својим садашњим границама и са постојећим политичким системом, не уклапа у будући сценарио у којем ће Запад наставити да извлачи главну корист из глобализације.

       У међународној политици, насилни поступци једне државе протежу се тачно до границе где се суочавају са противљењем друге. Само је ово опробани и природан регулатор интеракције између држава. Стога је одбрамбени приступ санкцијама грешка и последица дубоко укорењених заблуда...

       Не постоји ниједан пример слабљења или неутралисања непријатеља само одбраном.

       Опште је прихваћено да могуће руске симетричне мере не могу бити довољно ефикасне, јер заузимају безначајно место у светској економији. За разлику од Кине, која је на том терену јака и већ дуго успешно економски притиска Јужну Кореју и Јапан, а не ускраћује себи ни право да примењује економске мере против малих и средњих земаља југоисточне Азије када делују непријатељски према кинеским интересима.

       Такође ограничава активности одређених америчких компанија на својој територији.

       Да, Русија нема у светској трговини, на финансијском и технолошком тржишту место и снагу да брзо и снажно удари по Сједињеним Државама и Европи. Стога су њене противмере, по правилу, асиметричне. Али, све асиметричне акције само наводе противника на нови притисак споља и не утичу, као што показује пракса, снажније на одлучност наших противника.

       У исто време постоје примери ефикасних руских санкција према Западу.

       Најупечатљивија од њих је политичка одлука о забрани увоза пољопривредних производа из Европске уније, Сједињених Држава и низа других земаља у 2014. години. Та одлука и њено доследно спровођење створили су огромне могућности за читав пољопривредни сектор у Русији. У годинама од увођења санкција ЕУ, руска пољопривреда је нагло порасла по продуктивности, технологијама и обиму производње.

       Инвестиције у овај и друге секторе су порасле, укључујући улагаће из земаља ЕУ, Француске, Немачке и Италије.

       Ове три државе после 2014. године показују стални пораст капиталних инвестиција приватних компанија у Русији.

       Било би наивно веровати да би сусретне агресивне мере Русије могле нанети неприхватљиву економску штету Сједињеним Државама или ЕУ. Али њихово избегавање не само да затвара могућности за руску економију, већ земљу доводи у намерно губљење политичке позиције.

       Фундаментални проблем је у томе што се  потези Русије заснивају на претпоставци да треба очувати глобално тржиште и што рачунају са релативно поштеним правилима конкуренције.

       Могуће је да су ствари тако стајале пре 10-15 година. Сада су таква очекивања у супротности чак и са нашим сопственим тврдњама да се свет потпуно променио.

       Глобално тржиште какво смо знали већ је уништено деловањем Сједињених Држава и њихових савезника.

       Либерални светски поредак у економији, за који се бизнис држи на начин који за себе сматра природним, вишене постоји.

       Замењен је суровом борбом за моћ између најјачаих, зато онај ко је у томе пасиван унапред признаје сопствени пораз.

        То тешко може бити избор за Русију након онога кроз шта је морала да прође у време потпуне силеџијске доминације Запада након хладног рата.