Стварањем Македоније Србија је одсечена од Грчке, а Црном Гором - од мора

НАУЧНИ СКУП У ЦЕНТРУ ЗА РУСКЕ СТУДИЈЕ: „КУЛТУРА, НАЦИЈА, ДРЖАВА – ПРОБЛЕМ ИДЕНТИТЕТА”

• Ала КРИВЕЦ: У годинама 2013. и 2016, грађани Русије су се изјаснили да су поносни на историју (85, односно 90 одсто), армију (63, 90 одсто), културу (75, 88 одсто), науку (60, 82 одсто) и спорт (77, 75 одсто). А 2017. године је чак 43 одсто рекло да понос у њима изазива чињеница да је Крим враћен у састав Русије
• Миломир СТЕПИЋ: Балкан се заузимао војно и економски, а пошто то није било трајно, прешло се на прогоне и геноцид, што су Срби нарочито искусили у последњих 100 година. У БиХ су прво од Срба створени муслимани, који су потом проглашени за нацију, да би се ти произведени Бошњаци, којима је на попису из 2013. припадала једна трећина БиХ, сада проглашавали за Босанце којима припада цела БиХ. Питање граница на Балкану није затворено. Све док се не створе националне државе са новим границама, Балкан неће бити стабилан
• Ева Бујвид-КУРЕК: Демократизација је у Србији отворила ново поглавље о улози цркве. СПЦ има утицај на политички живот у Србији. Данас се често говори да се црква меша у политику иако то није део њене надлежности. Међутим, црква и треба да се меша у политику, јер много грађана има поверење у цркву
• Зоран МИЛОШЕВИЋ: Словенски свет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе је асимиловано исто толико! Словени су претварани у Немце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце.  У Румунији се десио прави етноцид. За потребе промене словенског идентитета створили су им романски језик који је имао 50 одсто српско-словенских речи после прве «поправке», а после друге више од 25 одсто
• Момчило СУБОТИЋ: Никаква ЕУ или међународна интеграција не може надоместити губитак КиМ. Црногорско идентитетско одметање од Срба део је пројекта евроатлантског расрбљавања Балкана. Зато Мило Ђукановић обећава да ће „помоћи Вучићу да Србија постане члан НАТО“. Црна Гора је инструмент НАТО и Запада да се геополитички опколи Србија и да се њој, а тиме и Русији, спречи излазак на Јадран
• Милена ПЕШИЋ: Српска нација је богата етноисторијом, а у њеном средишту је косовски мит који је настао и из историјске трауме и једнако из страха српског народа да у ропству не заборави самог себе. Косовски мит није изгубио своју мисију ни у савремености

          МЕЂУНАРОДНА научна конференција „Култура, нација, држава - проблем идентитета у контексту савремене политике“ , одржана је на Факултету политичких наука у Београду, у Центру за руске студије. Том приликом је промовисан Зборник научно-истраживачких студија о проблему идентитета - руских и српских аутора, који су, током дводневне конференције, представили и своје радове.

          Скуп су отворили представници суорганизатора - Синиша Атлагић, руководилац Центра за руске студије ФПН, Владислав Анатолјевич Кучмистиј, проректор НИУ „БелГУ“ (Русија) и Живојин Ђурић, директор београдског Института за политичке студије.

          Они су указали да сарадња њихове три куће треба да постане - традиционална.

          Проректор Кучмистиј прочитао је поздравну поруку ректора  НИУ „БелГУ“ Олега Болухина у којој се каже да је значај оваквих конференција у томе што се на њима долази до заједничког разумевања, али и у томе што се на њима решавају конкретни професионални задаци.

          - Већина учесника конференције је из Евроазије или са Балкана и већ три деценије живи са разарајућим последицама покушаја да се реши национално питање: данас се вештачки стварају нове нације и нови идентитети по разним основама. Задатак науке је да нађе «здрав начин» за живот различитих нација -  нагласио је, у уводној речи, Живојин Ђурић и оценио да је проблем идентитета толико сложен и битан да је «решење тог питања довело свет до процеса који су – непредвидиви».

          У ери глобализације, миграција, интегративног тренда потребно је наћи нове формуле за очување идентитета и самоидентификацију, као и очување стабилност државе. Један од могућих одговора представила је декан Факултета политичких наука Белгородског универзитета, Ала Кривец, која је указала на нови руски концепт: регионалну солидарну заједницу, на основу које се ствара - регионални идентитет.  

          - У протеклих десет година се у руском друштву јавила потреба за новом интегришућом идејом, која је база и за националну идеју и за специфични руски идентитет. Власти су затражиле идеју која рефлектује социјалну правду, компромис већинских група али и укључује моралну и етичку традицију већине припадника руског друштва. Држава жели да ојача утицај у спољнополитичкој арени и зато мора да изнутра буде јако интегрисана. Закључено је да се стабилност Русије темељи на регионалној стабилности (друштвеној и политичкој). Политичка активност мора да изолује старе и да уведе нове регионалне симболе и представе, да уведе онакве моралне и етичке норме којима ће се постићи консолидација друштва и створити јединствен регионални идентитет - рекла је Кривец и указала да је део тог нарастајућег регионалног идентитета и друштвена солидарност, а она се темељи на «духовном здрављу и законодавству које поштује традиционалне моралне норме».

          Она је представила резултате истраживања у оквиру кога је једно од питања било: на шта сте поносни. У годинама 2013. и 2016, грађани Русије су се изјаснили да су поносни на историју (85, односно 90 одсто), армију (63, 90 одсто), културу (75, 88 одсто), науку (60, 82 одсто) и спорт (77, 75 одсто). А 2017. године је чак 43 одсто грађана рекло да понос у њима изазива чињеница да је Крим враћен у састав Русије.

          Реч је потом узео Миломир Степић који је указао на проблем пролиферације националних идентитета на Балкану и упозорио да је балкански простор – лабораторија етноинжењеринга великих сила и њихових балканских савезника.

          - Балкан се заузимао војно и економски, а пошто то није било трајно, прешло се на прогоне и геноцид, што су Срби нарочито искусили у последњих 100 година. Над преосталим становништвом се просто изведе етничка конверзија, односно промена идентитета. Или настају нове нације као Албанци, или се постојеће разграђују - као Срби. Процес почиње променом религије - а знамо да су муслимани настали од – Срба. Онда се, што нема нигде у свету, а код нас је било у титоизму, по религији назвала новоформирана нација - нација муслимана. Процес се завршава формирањем политичко-територијалних јединица за ту инстант-нацију стварањем БиХ. Над Србима је спроведено обратно - распарчани су тако што је део њих произведен у Црногорце и направљена им је Црна Гора, део у Македонце у створеној Македонији, а промењена им је и религија стварањем неканонских и непризнатих православних цркава. Све ове нације су произведене са геополитичким циљем да се смањи утицај српског односно руског утицаја на Балкану, указао је проф. Степић и подсетио да се Срби на Западу увек доживљавају као «мали Руси».

          Он је додатно објаснио да је суштина стварања Македоније била да се Србија одсече од Грчке, док смо Црном Гором одсечени од мора, а муслиманска нација је послужила да се заузме геополитички простор «динарске тврђаве» који је центар Балкана.

          Процес и његов данашњи исход, Степић је резимирао овако: да би се створила прва заједничка југословенска држава било је потребно да се каже како смо један народ са три имена; после рата је корпус српског народа смањиван стварањем нових нација, или тако што је српски народ у Хрватској претакан у Хрвате, док се хрватски корпус повећавао и на тај начин и тако што су комунистичке власти декретом прогласиле Буњевце и Шокце за Хрвате; после распада Југославије и последњег рата процес је ушао у финалну фазу у којој су нове нације и Словенци и Хрвати показали екстремно прозападну односно НАТО оријентацију уз екстремно антисрпску оријентацију.

          - А како је рекао историчар Милорад Екмечић, србофобија је рукавац русофобије. Као и неонацизам, ревизионизам и неоусташтво, и србофобија је постнатални проблем нових нација, створених да би се постигла нова балканизација односно одржавали антагонизми, указао је Степић.

          Он је осветлио још један проблем, а то је проблем БиХ, у оквиру кога су прво од Срба створени муслимани, који су потом проглашени за нацију, да би се ти произведени Бошњаци, којима је на попису из 2013. припадала једна трећина БиХ, сада проглашавали за Босанце којима припада цела БиХ.

          - Дакле, питање граница на Балкану није затворено. Све док се не створе националне државе са новим границама, Балкан неће бити стабилан, закључио је у излагању Степић.

          После њега, реч је узео филозоф Андреј Паткуљ који је говорио о концепту света, наслањајући се на немачког филозофа Мартина Хејдегера.

          - Свет можемо да схватимо на два начина: то је оно што нас окружује и то је оно што је трансцедентално. Овај други се темељи на првом. И зато сваки човек мора да разуме ствари које га окружују и да буде свестан да је човек оно што ствара овај свет. А свет је услов идентитета . Треба да погледамо у себе и да створимо свет према томе, закључио је Паткуљ.

          На конференцији је наступила и гошћа из Кракова, проф. Ева Бујвид-Курек, која је на српском језику говорила о Српској православној цркви као чиниоцу српске културе у процесу политичких трансформација и указала да црква «јесте елемент политике, а не само елемент културе».

          - Демократизација је у Србији отворила ново поглавље о улози цркве. Правно гледано, СПЦ је посебна институција, а према истраживањима из 2000. године, поверење у цркву има чак 71 одсто грађана, док се негативно изјаснило само 11 одсто. То значи да црква заиста има утицај на политички живот у Србији. Данас се често говори да се црква меша у политику иако то није део њене надлежности. Међутим, црква и треба да се меша у политику, јер много грађана има поверење у цркву, рекла је Курекова и подсетила да многе политичке партије управо из тог разлога истичу пред бирачима своју повезаност и добре односе са СПЦ.

          Други део конференције обележило је детаљно излагање Сање Шуљагић која је обрадила разлоге и последице писања лажне историје и мењања идентитета словенских народа у савременим словенским државама. Она је открила низ историјских фалсификата и понудила јавности другачији увид у германски «Продор на Исток», који је «био у складу са Робертом Сетоном,Вотсоном, Марксом, Енгелсом и Вудро Вилсоном».

          - Јасно је зашто је Жорж Клеменсо на Версајској мировној конференцији рекао да му је жао што је Србија нестала са карте Европе. Словени су претворени у Совјете, Југословене, источно-европљане и балканце... Од њих је створен «тројански коњ» у походу на Русију. Тамо се силом и социјално-филозофским и историјским инжењерингом остварила идеја Бизмарка и Наполеона о проширењу старог-новог Рима до Црног мора и Русије, рекла је Шуљагићева и закључила да је потребан опрез у именовању евроазијског простора, јер нам се може десити да, ако у том називу не прецизирамо да је оно насељено словенским становништвом, «једног дана демографски трендови избришу сећање да нас је на овим просторима икада било».  

          Коначни циљ садашњег похода на Србију, бомбардовање и окупација КиМ, види се, према њеним речима, у закључцима Конференције из  Братиславе 2000. године да Србију треба трајно искључити из европског развоја, да се Русији спречи прилаз Балкану и да се призна Косово.     

          - НАТО би се тако проширио на оне границе на којима је, у свом зениту, било и Римско царство, указала је Шуљагићева.          

          Следећи говорник из Русије је био проф. Александар  Короченскиј који је представио улогу грађанске критике медија и политичке процесе у медијатизованом друштву.     

          -У савременом друштву институције са грађанима умногоме комуницирају путем медијских канала, чиме се повећава могућност да се јавним мњењем манипулише у политичке и комерцијалне сврхе. То урушава демократију до границе кад више немамо информисаног грађанина слободне воље. Зато нам је потребан медијски критицизам, односно д развијамо рационалан и критички став грађана према политичком дискурсу који намећу медији, указао је Короченскиј и додао да то може резултирати једним сасвим новим грађанством примереном за медијализовано друштво 21.века.       

          Такав нови грађанин би, према његовим речима, био не само особа која ће неку информацију да прими са критичким ставом, него човек треба да постане аутономан субјект који ствара и шири информације, и то онако како ће оне одражавати његов лични политички , економски, социјални и други интерес и виђење. Уместо да останемо објекти гутања туђих информација, треба да постанемо субјект који прави информације и њима утиче и обликује свет око себе, указао је Короченскиј.        

          Главни уредник часописа «Национални интерес» и сарадник Института за политичке студије, Милош Кнежевић, говорио је о метаморфозама културног политичког идентитета и политичким формама културног сучељавања.  

          - Глобалзација је у први план ставила да се нација третира у свом релативизованом аспекту, као космополитизам, мондијализам, екуменизам, транснационалност, мигрантизам, апатридство, интернационалност. Фрагментирање нација је праћено дисолуцијом држава, а то разбијање и распадање држава није донело само државну, већ и националну катастрофу. Насилна деоба нација донела је промену љухових идентитета, а нације разореног идентитета - губе способност опстанка, упозорио је Кнежевић.

          О степену угрожености словенских народа и њиховом реалном нестајњу је посебно говорио Зоран Милошевић. Он је рекао да су Словени много пострадали водећи одбрамбене ратове, али је главни разлог њиховог ишчезавања насилна асимилација којом им је промењен идентитет. У неким случајевима би, под утицајем западних центара моћи, настајали и нови словенски народи, али са новом идеологијом латинског система вредности и са, како је упозорио Милошевић, потпуно новом културом и – политичким тежњама.

          - По правилу, нови идентитет је садржао мржњу према матичном народу, православљу и ћирилици. Православље је могло да остане само ако би прихватило латиницу и папски календар, рекао је Милошевић и указао да је Запад тако и смањио број Срба и Руса и одузимао им значајну територију тако да их раздвоји, војно опколи и размрви.

          Он  је изнео и податак, који је објавила «Аналитическаја газета», да словенски свет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе је асимиловано исто толико! Словени су, како је навео, претварани у Немце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце.

          У Румунији се, како каже, десио прави етноцид. Социјалним инжењерингом језуитске школе Ардељана осмишљен је румунизам који је тврдио да су становници Трансилваније, Влашке и Молдавије, које су биле део самосталне државе Дунавске кнежевине, заправо потомци становника Римске империје. За потребе промене словенског идентитета створили су им романски језик који је имао 50 одсто српско-словенских речи после прве «поправке», а после друге више од 25 одсто, казао је Милошевић и подвукао да и само име Румунија значи - држава римских војника, што много говори!

          Он је као пример антисловенског инжењеринга навео и Мађаре који су «пола Срби, а пола Словаци», па је тако чак и њихов најславнији књижевник Шандор Петефи - Србин Александар Петровић.

          Момчило Суботић је представио свој рад на тему: како се губи и како се чува идентитет , са посебним фокусом на Косово и Метохију:

          -Циљ је, по један, указати на значај Косова и Метохије за српски духовни, верски, историјски, културни и државотворни идентитет, што треба да одлучујуће утиче на ставове српских државних представника поводом очувања територијалног интегритета и суверенитета Србије. Косово је под међународним протекторатом, а многи с правом сматрају и под окупацијом. То је последица рада и претходних власти и актуелних Бриселских споразума који извлаче КиМ из састава Србије. Никаква ЕУ или међународна интеграција не може надоместити губитак КиМ. Косово је кључно место српске географије и историје.

          Суботић сматра и да је црногорско идентитетско одметање од Срба део пројекта евроатлантског расрбљавања Балкана и у том погледу апострофира речи Мила Ђукановића да ће „помоћи Вучићу да Србија постане члан НАТО“.

          - Црна Гора је инструмент НАТО и Запада да се геополитички опколи Србија и да се њој, а тиме и Русији, спречи излазак на Јадран, закључио је Суботић.

          Он је ставио акценат и на српско питање у Албанији, у којој је на простору ништа мањем од Косова, српско становништво староседелачко, и ту насељено много пре доласка Арбанаса, али, „Србима у Албанији до 2008. године није било дозвољено да имају српско име и презиме, већ наметнута имена која означавају муљ, блато и слично“.

          О Косову и Метохији је говорила и Милена Пешић. Њен рад, који је одговор на питање - Коме треба косовски мит, указује да је Косовска битка имала кључну важност за историјску судбну, живот и дух српског народа:

          „Косовска битка је Косову доделила озрачје светог места, а покољењима оставила етичко-голготска начела жртвовања живота за заједницу и потомство... из косовске етике происходи завет, односно вера у повратак изгубљене слободе и државне територије. Српска нација је богата етноисторијом, а у њеном средишту је косовски мит који је настао и из историјске трауме и једнако из страха српског народа да у ропству не заборави самог себе. Косовски мит није изгубио своју мисију ни у савремености.”

          Нада Радушки је указала на значај матерњег језика као компоненте идентитета, али и истакла колико вишејезичност у Србији сведочи о успешном мултикултурализму.

          - Језик је највидљивије спољашње обележје етничке припадности и саставни је део појма народа. Ако мањинске заједнице у потпуности замене свој језик другим, биће асимиловане, а исто тако, ако не познају језик државе у којој живе, биће искључене из друштвених токова, што води гетоизацији. Држава треба да успостави равнотежу између та два aспекта, закључила је Радушки.

          Конференција је окончана нешто „лакшом“ темом о моди.

          Историчарка Зинара Мухина говорила је о резултатима студије која је показала како су се управо кроз модне амбиције руских сељанки могле пратити промене у традиционалним вредностима рускога села у постреформском периоду.

          -До 18. века Русија није знала за моду, она нам је дошла из Француске. Народ се поносио лепотом и богатством народне одеће. У 19. и 20. веку, одећа је постала показатељ где сте на друштвеној лествици. Етнокултурни идентитет се променио, променио се систем вредности, стереотипи о половима, религијске и етичке норме, и уопштено говорећи: женски менталитет у целости, закључила је Мухина, која је окупљенима у пуној сали Центра за руске студије приказала богату колекцију фотографија народних ношњи које су жене из свих делова Русије одевале свакодневно, а или и у посебним приликама, као што су свадбе и светковине.

          За крај, она је домаћинима поклонила фигурину у раскошној руској ношњи.

          Диана Милошевић