Западне џихадисте више формирају затвори и интернет него џамије

ЕВО КАКО СЕ ФОРМИРАЛА ГЕНЕРАЦИЈА ЏИХАДИСТА РОЂЕНИХ У ЕУ КОЈИ НИСУ ПОСТАЛИ ЕВРОПЉАНИ (1)

• Француска јавност је била шокирана случајем Рафаела, 24-годишњег момка који је погинуо у Сирији приликом бомбардовања града Деир ез-Зор (Deir ez-Zor) у октобру 2014. Син имућног мароканског Јеврејина и Францускиње је са 20 година примио ислам под утицајем свог школског друга. Запоставивши своје интересовање за гитару и студирање, перспективни момак је почео усрдно да посећује џамију. Његова мајка, не желећи да изгуби контакт са сином, такође је примила ислам упркос томе што је намеравала да пређе у јудаизам
• Браћа Шериф и Саид Куаши имала су тешко детињство. Петоро деце је рано остало без оца, мајка, која је за живот зарађивала проституцијом, извршила је самоубиство. Браћа су расла у дому за незбринуту децу и васпитала их је улица
• Амеди Кулибали је одрастао у имигрантској породици са много деце и више пута је осуђиван због оружане пљачке, продаје дроге и држања оружја и муниције. Упркос томе, Кулибали је 2009. у саставу групе младих из сиромашних општина био позван на пријем код председника Француске Николе Саркозија, а мање од годину дана након тога се поново нашао иза решетака
• Јасин – син емиграната из Марока: „Ми смо се родили између две културе: у Француској нас зову децом имиграната. А у Мароку смо деца странаца. Ми смо генерација изгнаника који немају уточиште“. Он је потом мајци – која га је молила да се врати у Француску – цитирао ове речи из Корана: „Ако су вам породице и стечена имовина дражи од Алаха, Његовог посланика и борбе на Његовом путу, онда сте грешни и порочни“
• Један од идола западних џихадиста је Осама бин Ладен, човек који је „обновио џихад“ и дао њиховој борби нови смисао. Ајман аз Завахири, његов наследник на месту вође Ал Каиде, много је спорнија личност и изазива гађење код многих припадника Исламске државе

Аутори: Надежда УЗУНОВА, РИСИ,  Јекатерина КОЧЕРГИНА, Sciences Po, Француска и Артјом ТЕР-ПОГОСЈАН, Sciences Po, Француска

         ЕКСПЛОЗИЈЕ у Бриселу су се догодиле мало више од 24 сата после хапшења главног осумњиченог за организовање терористичког напада на Париз у новембру 2015. године Салаха Абдеслама.

         У уторак 22. марта 2016. ујутро догодила се експлозија поред једног терминала бриселског аеродрома Завентем. Након тога се догодила снажна експлозија поред реда за чекирање карата, услед које се срушио део плафона. Затим се још једна експлозија догодила у бриселском метроу на станици Маелбек.

         Одмах упада у очи веза између тих догађаја, пре свега због тога што иза њих, по свему судећи, стоје исте снаге које су деловале и у Француској. Једне извршиоце замењују други, који су такође спремни да убијају и умиру за идеје радикалног ислама. С тим у вези, интересантно је ретроспективно бацити поглед на формирање генерације џихадиста, чији су се многи представници родили у Европи, али нису постали Европљани.       

         У Француској је друга генерација исламизма остала практично непримећена. З разлику од САД, Велике Британије и Шпаније, где су у првој половини 2000-тих изведени велики терористички напади, на француској територији последњи већи терористички напад догодио се у јулу 1995. године, када је у самом центру Париза, у метро-станици Сен Мишел, експлодирала бомба. Погинуло је осам људи, десетине су рањене. Иза напада је стајала Оружана исламска група (GIA), алжирска екстремистичка организација, чији је циљ био увођење шеријата у Алжиру.

         Током 16 година после тог терористичког акта није било исламистичког терора у Француској. То се делимично може објаснити високим професионализмом специјалних служби, које су 2001. успеле да ухапсе Џамела Бегала (Djamel Beghal), који је заједно са групом истомишљеника планирао да изведе напад на америчку амбасаду у Паризу.

         Уосталом, Французи ће се још сетити тог човека када почне истрага о терористичким нападима у јануару 2015. године.

         Тих 16 година релативног затишја завршено је 2012. године, и терор се вратио у Француску. Од тада с првих страница новина не силазе таква имена као што су Мера, Немуш (извршилац терористичког напада у Јеврејском музеју у Бриселу), браћа Куаши. Сваки од тих људи има своју дугачку причу, своје разлоге који су их подстакли на тероризам.

         „Ми смо генерација изгнаника

                    који немају уточиште“

Браћа Шериф и Саид Куаши

         Мржња према друштву и свему што их окружује, друштвена отуђеност и одбацивање општеприхваћених норми је оно што је заједничко екстремистима и што је плодно тле за идеје радикалног ислама.

         Сматра се да су нижи слојеви друштва и млади људи који живе у сиромашним деловима Париза и других великих градова (Seine Saint-Denis, Trappes итд.) више изложени пропаганди тероризма. Међутим, од 2013. године грађански рат у Сирији наилази на одзив и у срцима представника средње класе, који попуњавају редове бораца Исламске државе. Ипак, сиромашна предграђа остају расадник радикалног ислама и терора.

         Тако су Линел (Lunel), који се налази 20 километара од Монпељеа (Montpellier), многи медији прогласили „престоницом француског џихада“. Из градића са око 30 хиљада становника, од који су четвртина муслимани, у Сирију су се 2014. године упутиле десетине људи. Тачан број екстремиста је тешко одредити, пошто многе породице због неповерења и страха од власти не пријављују да су им деца нестала у Сирији. Узлет екстремизма може се објаснити рецесијом како у том региону, тако и у Француској у целини.

         Ниво незапослености у том граду, који заузима 12. место међу најсиромашнијим градовима у Француској, износи 20 одсто, а међу потомцима имиграната је још већи – 40 одсто.

         У 2015. години само је град Трап (Trappes) из департмана Ил де Франс (Île-de-France) значајно престигао Линел по броју оних који су напустили Француску и објавили џихад Западу.

         Сиромашно предграђе постаје својеврстан затвор-гето, из којег је потомцима имиграната тешко да изађу. Сви се они осећају као жртве социјалне неједнакости и сматрају да им француска државна политика није оставила други избор него да иду „светим ратом“ на Запад. Исламска пропаганда користи социјалну напетост и усмерава њихову мржњу у потребном правцу.

         Многи екстремисти су друга или трећа генерација имиграната. Прва генерација се ретко одлучује да крши закон, пошто се генерално радије асимилује. Тако се Јасин (Yassine), један од бораца Исламске државе који је француском новинару Дејвиду Томпсону (David Thompson) анонимно дао интервју, родио у Француској у породици имиграната из Марока.

         Упркос томе што често мржња према земљи која их је прихватила и одбацивање западних вредности које се не култивишу у породицама, тера мигранте на вршење злочина, Јасинов случај се може назвати изузетком. По његовим речима, он је одрастао у породици која је увек поштовала Француску као земљу која је требало да им да могућност да „стану на ноге“, да се остваре и потпуно интегришу у западно друштво. Упркос томе, по мишљењу екстремиста, арапско порекло и пребивалиште у сиромашним предграђима лишавају их могућности да стекну квалитетно школско образовање, да се упишу на престижни француски факултет и добију добро плаћен посао.

         Имигрантима је такође својствена криза идентитета – Јасину су француске вредности стране једнако као и традиција предака: „Ми смо се родили између две културе: у Француској нас зову децом имиграната. А у Мароку смо деца странаца. Ми смо генерација изгнаника који немају уточиште“.

         ИД симпатишу и Французи из богатих породица. Француска јавност је била шокирана случајем Рафаела, 24-годишњег момка који је погинуо у Сирији приликом бомбардовања града Деир ез-Зор (Deir ez-Zor) у октобру 2014. године.

         Син имућног мароканског Јеврејина и Францускиње је са 20 година примио ислам под утицајем свог школског друга Хосама из сиромашног Линела. На Рафаеловој страници на Фејсбуку могу се наћи постови са линковима за екстремистичке сајтове објављени неколико година пре одласка у Сирију.

         Запоставивши своје интересовање за гитару и студирање, перспективни момак је почео усрдно да посећује џамију ел Барака у Линелу. Његова мајка, не желећи да изгуби контакт са сином, такође је примила ислам упркос томе што је намеравала да пређе у јудаизам. У почетку је његово занимање за исламску културу било ограничено на добротворне пројекте на Блиском Истоку, али се после проглашења калифата Рафаел упутио у Сирију, иако су његови родитељи били категорички против.

         Имам џамије у Линелу известио је родитеље о смрти и додао да Рафаел није учествовао у борбеним дејствима, поред њега није пронађено оружје.

         Вест да је младић из јеврејске породице погинуо за Исламску државу забринула је јеврејску заједницу у Француској. Члан француског парламента Меир Хабиб (Meyer Habib) назвао је прикључење Рафаела и једне јеврејске девојке Исламској држави „крајем света“.

         Тежња ка лаком новцу и

          многобројна кривична дела

Џамија у Линелу

         Будући терористи обично почињу од ситних крађа, затим доспевају иза решетака због озбиљнијих кривичних дела, где се и упознају са осуђенима за тероризам. Треба истаћи да вође џихадиста оправдавају крађе и друга кривична дела тиме што се муслимани налазе у рату и што је све што успе да се освоји – ратни плен.

         Тешко детињство, непотпуне породице и породични проблеми терају омладину да врши кривична дела.

         У многим породицама не постоји фигура снажног оца, зато не постоји духовна веза између деце и родитеља.

         Браћа Шериф и Саид Куаши имала су тешко детињство. Петоро деце је рано остало без оца, мајка, која је за живот зарађивала проституцијом, извршила је самоубиство. Браћа су расла у дому за незбринуту децу и васпитала их је улица.

         Амеди Кулибали је одрастао у имигрантској породици са много деце и више пута је осуђиван због оружане пљачке, продаје дроге и држања оружја и муниције. Интересантно је да је, упркос осуђиваности, Кулибали 2009. године у саставу групе младих из сиромашних општина био позван на пријем код председника Француске Николе Саркозија, а мање од годину дана након тога се поново нашао иза решетака. 

         Браћа Абдеслам, који се сумњиче да су извршили терористичке нападе у Паризу и Сен Денију 13. новембра, такође су били у регистру белгијске полиције због многобројних кривичних дела.

         Становници сиромашних предграђа почињу од ситних крађа, махинација са кредитним картицама, продаје фалш робе и пиратерије и крађе аутомобила – али постоје и изузеци. Тако Дејвид Томпсон (David Thompson) у својој књизи, која се заснива на анонимним разговорима са сиријским џихадистима, истиче да само половина има криминалну прошлост. Многи су имали стабилан посао и породицу која их је волела, које су напустили због борбе против неверника.

         „Ако су вам породице и стечена имовина дражи од Алаха, Његовог посланика и борбе на Његовом путу, онда сте грешни и порочни“ – цитира преко Скајпа редове Корана Јасин као одговор на мајчине молбе да се врати у Француску.

         Несумњиво је да многи од оних који су пришли Исламској држави нису осуђивани, али, по правилу, такви људи су потребни ИД као топовско месо. Идејне вође и инспиратори радикалног ислама су више пута служили казне затвора, где су добили потребно „образовање“ и успоставили везе.

         Упркос увреженом мишљењу да затвор „смирује“ и обуздава неке затворенике, већима младих осуђеника, који су углавном осуђени за ситна кривична дела, сматра да их је систем неправедно осудио и бацио у затвор и да је сада дошао ред на њих да суде друштву и кажњавају невернике. Они на тај начин добијају заједнички идентитет. Током издржавања казне они успостављају везе са искуснијим осуђеницима, од којих је део већ прошао кроз терористичке кампове.

         Једним од таквих „духовних ментора“ сматра се Џамел Бегал, који је осуђен за организовање терористичког напада на амбасаду САД у Паризу. Управо су се с њим упознали Амеди Кулибали, нападач на продавницу кошер производа Hyper Cacher, и Шериф Куаши, један од учесника напада на редакцију сатиричног недељника Шарли Ебдо. Касније су Кулибали и његова жена Ајат Бумедиен (Hayat Boumeddiene) одржавали тесне контакте са Џамелом Бегалом и браћом Куаши, о чему сведоче извештаји француских специјалних служби.

         Врбовање преко интернета, а не у џамији

Џамија у Линелу

         Нема сумње да је главни инструмент за врбовање терориста у данашње време – интернет. Данас огромна већина џихадиста почиње од гледања видео-снимака, читања форума и разговора на друштвеним мрежама. Управо је интернет сапутник терориста-почетника током целог њиховог пута – на интернету многи по први пут откривају појмове као што је салафизам, почињу да верују у неопходност вођења џихада, проналазе истомишљенике с којима заједно путују у Сирију, Ирак, затим у пропагандне сврхе објављују фотографије и друге материјале.

         Интернет је важан за исламског екстремисту до саме смрти– џихадсти пре терористичких напада по правилу снимају и постављају на интернету видео-снимак у којем објашњавају свој поступак, представљају себе као жртву која нема други излаз и позивају друге да им се придруже и постану мученици.

         Док улога Интернета као средства за регрутовање терориста расте, значај џамија и затвора, где су врбовани џихадисти прве и друге генерације, незадрживо опада. Тако су се многи радикални француски исламисти разочарали у џамије у Француској и практично их не посећују. По речима једног екстремисте-почетника, „Француске џамије за мене нису џамије. Тамо нема никакве слободе самоизражавања. <…> Имами у тим џамијама су људи који желе да остану у Француској, тамо им се свиђа. Зато није чудо што они не проповедају џихад, рат итд. Потребно је да проповеди одговарају оном моделу друштва који жели Француска. Сваки пут када имам говори о џихаду, полигамији, Израелу или Антихристу, проглашавају га за екстремисту и депортују. То је одличан пример шта Француска тражи од џамија“.

         Не верујући локалним имамима, исламисти-почетници траже све информације које их интересују о религији на интернету. Десетине пропагандних клипова на видео-хостинзима као што су Youtube или Dailymotion формирају одређени начин размишљања код исламиста, виђење света, који се састоји од тлачитеља и потлачених, где постоји само мали број оних који смеју да подигну главу и жртвују се, постајући идоли целих генерација.

         Један од таквих идола је несумњиво Осама бин Ладен, човек који је „обновио џихад“ и дао борби нови смисао. За већину терориста бивши лидер Ал Каиде је још увек неоспорни ауторитет, који чак и после своје смрти има велики утицај на генерацију џихадиста. Једном од главних заслуга бившег „терористе бр. 1“ се сматра то што је изабрао џихад уместо раскошног живота и богатства и упутио се прво у Судан, а затим и у планине Авганистана.

         Ајман аз Завахири, наследник Бин Ладена на месту вође Ал Каиде, много је спорнија личност и изазива гађење код припадника Исламске.

         (следи други део)