Мекфолу намењено да припреми „белу револуцију“ против Путина
РУСКА ИНФОРМАТИВНА АГЕНЦИЈА РЕГНУМ
О БУДУЋЕМ АМЕРИЧКОМ АМБАСАДОРУ У МОСКВИ
Обама са сарадницима на састанку са Мекфолом
- Амерички Сенат подржао слање Мајкла Мекфола у Москву зато што он „одлично ради са опозицијом и борцима за људска права у Русији“, а добио је подршку и Иницијативе за спољну политику која је писмима шефу државе тражила обарање Садама Хусеина и Моамера Гадафија
- Да је Мекфол успео да дође у Москву пре парламентарних избора, вероватно би се већ пролила крв: он је своје штићенике могао да подстакне на провокативније наступе
- Очигледно је да су резултати избора за Државну Думу само повод за митинге. Вашингтон митинзима обично почиње да дрма „режим“ који му не прија
- За руску „обојену револуцију“ већ је изабрана боја - „бела“ (зима или царизам?), регистрован је и њен сајт - још 9. октобра
- Није случано што су на Балотни трг неки учесници протеста донели беле руже, „да их поклањају нашим полицајцима“ - то је класични метод из књиге Џина Шарпа „Свргавање режима“
- Очигледно је да је права мета активности које почињу на митинзима - будући председник Русије. Јер, за време посете Москви, у марту 2011. године, Џозеф Бајден је јасно дефинисао став Вашингтона: трећи мандат Владимира Путина је лош за Русију и за њега самог јер ће неизбежно довести до догађаја који су слични „арапском пролећу“
Пише: Александар ЧАЈКОВСКИ
НА свом последњем заседању 17. децембра 2011. године Сенат САД је прихватио кандидатуру Мајкла Мекфола на дужност амбасадора САД у Москви. Пошто су максимално одиграли додељене улоге у театру апсурда, какав је Сенат, сенатори су, како је било и предвиђено, прешли на планирано финале.
Утврђивање кандидатуре се десило после двомесечних унутрашњих расправа и демонстративних такмичења са извршном влашћу, што је, иначе, типично за амерички Конгрес.
Сенатор републиканац из државе Тенеси Боб Коркер (Bob Corker) у замену за подршку кандидатури М. Мекфола желео је да поново истргује финансирање комплекса нуклеарног наоружања у својој држави. Његов партијски друг, сенатор Марк Кирк (Mark Kirk), продемонстриравши забринутост, ствар је довео до смешног окривљујући администрацију председника Обаме да има намеру да преда Русији тајну информацију о систему противракетне одбране ЕвроПРО.
Овај спектакл, који је потврдио познату поткупљиву природу америчког Конгреса, само показује: ма колико да је амерички чиновник доследан и оштар, увек ће се наћи радикалнији политичари који ће тражити заоштравање политике према Русији у стилу - шта уопште представљају ове дечје игре под називом „ресетовање“ кад САД имају толико огромну војну моћ! Када је својевремено председник Ајзенхауер активно наоружавао Западну Немачку, 50-тих година, свеједно се суочио са оптужбом да „ради у корист Совјета“, јер је одбио да покрене рат портив СССР-а.
Мајкл Мекфол, о чијим је навикама и задацима већ писала штампа, а посебно сајт ИА РЕГНУМ, сада је Вашингтону потребан у Москви. То је схватио чак и бескомпромисни сенатор Кирк. Он је изјавио да је сагласан са именовањем зато што Мекфол „одлично ради са опозицијом и борцима за људска права у Русији“.
Неопходност да Мекфола оде у Русију дошла је и до председника Обаме и јастребова у спољној политици САД: „Остаје сасвим мало времена да др Мекфол успе да дође у Москву до Нове године. Узимајући у обзир фалсификоване изборе за Думу, категорички је неопходно да се глас др Мекфола чује у Русији што пре“.
Ово је извод из отвореног писма конзервативног центра Иницијативе за спољну политику (The Foreign Policy Initiative) од 7. децембра. То писмо су потписали: бивши заменик министра одбране Ерик Еделман (Eric Edelman), бивши директор Савета за националну безбедност Џејми Флај (Jamie Fly), бивши заменици америчког државног секретара Дејвид Меркел (David Merkel) и Стив Рејдмејкер (Steve Rademaker), председник „Фридом Хаус“ Дејвид Крамер (David Kramer), бивши саветник Д.Рамсфелда и Д.Макејна Ренди Шонемен (Randy Scheunemann), саветник и старатељ М.Сакашвили и других лидера „обојених револуција”, председник Комитета за подршку ширења НАТО, официр војне обавештајне службе Брис Џексон (Bruce Jackson) и директор Центра Роберт Каган (Robert Kagan).
Исти састав аутора је у писму од 16. новембра, упућеном сенаторима Керију и Лугару, овако објашњавао улогу М. Мекфола у Москви: „Његово кандидовање су са ентузијазмом подржали лидери опозиције у Русији. Његово присуство ће значити снажан глас подршке демократији и слободи, отвориће врата свим елементима руског друштва и подарити им саосећајног слушаоца“.
Најновије писмо „Спољнополитичке иницијативе“ - од 14. децембра - наглашава да људска права нису само унутрашње питање држава, а то писмо су, поред америчких заштитника, потписали и Људмила Алексејевна, Лав Пономарјов и Владимир Буковски.
Центар за „Спољнополитичку иницијативу“ се често обраћа отвореним писмима председнику Обами. Већ поменути чиновници и њихови истомишљеници су 25. фебруара 2011. године објавили позив да се хитно припреми војна операција за смену режима Гадафија; раније су потписали исти позив за рат у Ираку против Садама Хусеина.
Да је М. Мекфол успео да дође у Москву пре парламентарних избора, вероватно би се већ пролила крв: он је своје штићенике могао да подстакне на провокативније наступе.
Међутим, то је тек почетак. Очигледно је да су резултати избора за само повод митинге. Обично тако Вашингтон почиње да дрма „режим“ који му не прија. За руску „обојену револуцију“ већ је изабрана боја – „бела“ (зима или царизам?), регистрован сајт – још 9. октобра; на Балотни трг неки учесници су донели беле руже, „да их поклањају нашим полицајцима“ - класични уџбенички пример из књиге Џина Шарпа за „свргавање режима“.
Очигледно је да је права мета активности које почињу на митинзима – будући председник Русије. За време посете Москви у марту 2011. године Џозеф Бајден је јасно дефинисао став Вашингтона: трећи мандат Владимира Путина је лош за Русију, лоше за њега самог што ће неизбежно довести до догађаја који су слични „арапском пролећу“.
Путин категорички не одговара Вашингтону као председник. Амерички режим – који постаје све дрскији због успеха у арапским државама као што су Либија, Сирија и унутрашње економске кризе – која се ублажава на рачун милитаризације и доступа јефтиним ресурсима – сада је спреман да примени радикалније мере као никада до сада у својој историји.
Превео: Горан Шимпрага