Последњи бој Англосаксонаца за хегемонију коју губе

СВАКА НАЦИЈА КОЈА ЈЕ ПРЕТЕНДОВАЛА НА ИЗУЗЕТНОСТ И МЕСИЈАНСТВО ЗАВРШАВАЛА ЈЕ ПРОПАШЋУ СВОЈЕ ДРЖАВЕ

• Русију стављају у исти ред са „светским исламским калифатом” – засад опрезно, али то не мења суштину. Англосаксонци су означили своје главне непријатеље – свесно прећутавши трећег, који се за сада не помиње: Кину
• Обама и Камерон отворено говоре да се безбедност Американаца и Енглеза може се осигурати само настављањем изградњу света на амерички начин: ми ћемо се мешати свуда где будемо сматрали да је неопходно
• Обамин и Камеронов чланак показује да Запад не само да није спреман да мења свој став према уређењу света, него да намерава да и даље иде путем који ће довести до краха глобализације коју су они изграђивали и држава које су њена основа       
• „Цивилизовани” Англосаксонци никада неће признати да је управо захваљујући њиховом нападу на Ирак разорен мир који је у тој земљи одржавао Садам Хусеин, да су они не само окупирали ту земљу, убили много њених житеља, него и пустили све џинове који су седели у багдадским крчазима
• У суштини, ради се не само о чврстом повезивању НАТО-а, него и о његовом ширењу – не правном, већ фактичком: „60 репрезентативних земаља на нашем самиту спремне су да ову поносну алијансу трансатлантских земаља претворе у много ефикаснију безбедносну мрежу која јача стабилност у читавом свету”

         Пише: Петар АКОПОВ

         БЕЗ обзира на споразум о прекиду ватре у Украјини ситуација у свету и даље остаје напета. Да англосаксонске елите ни најмање не намеравају да одустану од аспирација на светску доминацију потврђује заједнички чланак Барака Обаме и Дејвида Камерона, који је објављен у лондонском „Тајмсу”. Тај текст је директан изазов не само Русији него и читавом осталом свету.

         Уочи самита НАТО одржаног у четвртак у Велсу, председник САД и премијер Велике Британије одржали су говор чији је садржај објављен у „Тајмсу”.

         „Нас неће уплашити варварске убице” – тако је насловљен текст. Поднаслов текста одмах све објашњава – „Русија држи Украјину на нишану, исламски екстремисти чине подла убиства, у том склопу земље НАТО морају да учврсте свој савез”.

         Формални лидери Запада желе да обједине колективни Запад, да пробуде у њему „дух јединства и одлучности, којима су се руководили оснивачи НАТО-а”, при том не само земље северноатлантскеалијансе, него и њихове савезнике.

         У суштини, ради се не само о чврстом повезивању НАТО-а, него и о његовом ширењу – не правном, већ фактичком: „60 репрезентативних земаља на нашем самиту спремне су да ову поносну алијансу трансатлантских земаља претворе у много ефикаснију безбедносну мрежу која јача стабилност у читавом свету”.

         Обједињавање је неопходно због претњи са којима се, по мишљењу аутора, свет сада суочио – „ми се сусрећемо у време када се свет суочава са бројним изазовима који постају све опаснији”.

         Две такве претње наведене су на самом почетку текста – Русија и исламски свет. При том ни Руси ни муслимани нису директно названи непријатељима – то није у англосаксонском стилу. Све је речено пажљивије – опасност долази из политике Русије и терориста Исламске државе Ирака и Леванта.

         „На истоку је Русија прекршила сет универзалних правила пошто је нелегално и самовољно анектирала Крим и на украјинску територију упутила војнике који сада прете сувереној држави. На југу се појавила линија нестабилности, која се протеже од Северне Африке и Сахела до Блиског Истока. Глобализација и технолошки развој носе многа добра и откривају бројне могућности, али истовремено моћ, коју су раније поседовале само државе, предаје се у руке појединих људи, што доводи до тога да сада терористи могу да наносе више штете. Гнусно убиство двојице америчких новинара од стране бојовника ИСИЛ (Исламска држава Ирака и Леванта) – само је један у низу злочина суровог и погубног екстремизма који убија одреда и не обраћа пажњу на границе”.

         Русију стављају у исти ред са „светским исламским калифатом” – за сада опрезно, али то не мења суштину. Англосаксонци су означили своје главне непријатеље – свесно прећутавши трећег, који се за сада не помиње: Кину. При том, то због чега оптужују Русију и калифат, у ствари, нема никакво значење – Запад прикладним терминима означава кривицу оних које треба казнити.

         Па и не могу Обама и Камерон директно да наведу разлог због којег треба казнити Русију и Велики Блиски Исток – зато што они сметају нашој глобалној доминацији и противе се плановима изградње атлантистичког уређења света.

         Оно што називају исламским тероризмом јесте директна последица и творевина англосаксонског хегемонизма. Чак не ни у том смислу што су се неке од екстремистичких организација учвршћивале уз помоћ западних специјалних служби, већ зато што су јачање мржње према Западу и повећање подршке да му се радикалним начинима супротставља изазвани ничим друго до експанзијом Запада на муслимански Истоки која већ траје више деценија.

         Колико су Запад и његови сателити отпочели ратова против муслиманских земаља, колико држава је разорено само у овом веку?

         Експанзија траје и то не само војна него и идеолошка, што у исламском свету не изазива мањи револт.

         Постхришћански Запад има исти проблем са исламским светом који је имао Рим са мухамеданцима у Средњем веку – борбу за светску доминацију. Само, ако се још у 17. веку Европа бранила од калифових трупа испод зидина Беча, Запад сада ратује на територији Блиског Истока пошто је окупирао или потчинио свом утицају много земаља и локалних елита.

         Елита, које локално становништво доживљава или као директне штићенике Запада, или као издајнике који су се изродили и изгубили националне црте и праву веру.

         Ако Англосаксонци имају свој глобални пројекат, зашто ускраћују то право муслиманима?

         Европа се сама уједињује и жели да заједно са САД усмерава читав свет – дакле, зашто Арапи не могу да се боре за свој калифат? Они још нису ујединили не само муслиманске државе, него чак ни земље арапског света и још увек не посежу на освајање Европе.

         Запад категорично не жели уједињење Арапа, тим пре, свих муслимана – али се о томе не може директно говорити. Због тога или једноставно окупира делове распале Отоманске империје и парцелише их на произвољне државе, или се бори час са панарапским социјализмом (из којег потичу Асад и Хусеин), час са исламизмом, час са калифатом – са сваком идејом јединства.

         Сада тврде да је то Арапима забрањено – зато што су они варварски терористи, одсецају главе америчким репортерима. У ствари, не желе да делују на цивилизован начин – да пошаљу беспилотне летелице да лове енглеску краљицу, да упуте флоту према Њујорку, да избомбардују Лос Анђелес, окупирају Тексас. Варвари, на кога да се угледају …

         „Цивилизовани” Англосаксонци никада неће признати да је управо захваљујући њиховом нападу на Ирак разорен мир који је у тој земљи одржавао Садам Хусеин, да су они не само окупирали ту земљу, убили много њених житеља, него и пустили све џинове који су седели у багдадским крчазима. Ирачани, као и већина Арапа, мрзе САД – а како се другачије може и односити према окупаторима и агресорима?

         САД и Енглеска никада неће признати да је управо њихова агресија узрок несрећа Великог Блиског Истока и да изазива узвратну реакцију од стране исламиста.  Зато што  би се то могло признати само у случају одустајања од сопственог плана глобалне доминације, чији део су и бескрајни покушаји дестабилизације и управљања тим регионом. Напротив, агресор плаши сопствене становнике и савезнике претњом са Истока – против које се треба чврсто ујединити. Да би се и даље Англосаксонцима гарантовала могућност „да напасају народе”:

         „НАТО – то није само алијанса пријатеља који долазе један код другог  у помоћ у тренутку невоље. То је алијанса заснована на националним интересима земаља-учесница.  А ничим не сузбијана регионална агресија и изгледи на повратак страних бојовника из Ирака и Сирије, који могу да постану опасност на нашој територији, угрожавају безбедност народа Британије и САД – а такође и безбедност у читавом свету. Наше земље увек су сматрале да њихово благостање и безбедност директно зависе од благостања и безбедности света. Зато нам је толико важно да наша деца расту у свету у којем не киднапују ученице, не силују жене док трају конфликти и не убијају читаве породице због њихове вере или политичког уверења. 

         Управо зато смо ликвидирали језгро Ал-Каиде и подржали авганистански народ. И управо зато нећемо се поколебати у одлучности да се супротставимо ИСИЛ-у. Ако терористи мисле да ћемо се уплашити претњи, онда много греше. Такве земље као што су Британија и Америка не плаше се варвара и убица. Ми ћемо одлучно бранити наше вредности – и не само зато што ће то, ако у свету буде више слободе, нама помоћи да осигурамо безбедност наших народа”.

         Обама и Камерон отворено говоре - безбедност Американаца и Енглеза може се осигурати само настављајући изградњу света на амерички начин: ми ћемо се мешати свуда где будемо сматрали да је неопходно. „Наша деца”треба да расту у свету у којем не силују жене док трају конфликти – и зато вас ми нападамо, заузимамо вашу земљу изазвавши тиме грађански рат, а касније ћемо ту исту нашу децу плашити „изгледима на повратак страних бојовника из Ирака и Сирије, који на нашој територији могу да постану опасност”,и „варварске убице”. Врхунац цинизма.

         САД могу да ликвидирају врх ИСИЛ – али не могу да победе идеје светског калифата, односно обједињавања свих муслимана. При том, обједињавања на антизападној основи – зато што сам Запад све чини да би га у исламском свету све више мрзели.

         Западни стратези одлично разумеју како је калифат, који се у 7-8. веку брзо ширио, заузео огроман део тадашње екумене – и тек је у 15. веку коначно потиснут са Пиринејског полуострва. Током последња два века Запад је господарио на Великом Блиском Истоку, а замерке муслимана које су се према њему за то време накупиле, раније или касније пролиће се на његову главу.

         Запад више нема могућности за одлагање тог тренутка преусмеравањем енергије протеста са себе на Русију. Најосетљивија тачка руско-исламских односа, Чеченија, потиснула је присталице калифата остајући верна свом традиционалном суфијском исламу, а огромно искуство мирног суживота православаца и муслимана у Русији неће допустити да нас хушкају једне против других. Сем тога, у многим земљама арапског света памте савезничке односе са нашом земљом,и мада су се они развијали са световним режимима, за арапски свет Руси никада нису били окупатори и агресори. 

         Међутим, англосаксонске елите увек су приказивале и даље ће приказивати Русију као агресора – управо тако је описују председник и премијер у свом чланку:

         „Ако Русија покушава да испред цеви пиштоља примора суверену земљу да одустане од права на демократију, онда ми морамо да подржимо право Украјине да самостално одређује своју демократску будућност и да наставимо са нашим напорима за развој украјинског потенцијала. Ми треба да обезбедимо стабилно присуство наших оружаних снага у Источној Европи да бисмо ставили Русији до знања да ћемо увек бити одани обавезама 5. члана Северноатлантског споразума, који говори о колективној самоодбрани”.

         Атлантисти прете не само Русији и Арапима – него и читавом осталом свету. Фактички је дато саопштење о ширењу НАТО-а до глобалног нивоа – мада је и тако та организација сматрала да има право да остварује операције по читавом свету. Сада се већ ради о стварању нове војне мреже која очигледно треба да укључује многе од тих 60 земаља чији представници присуствују самиту у Велсу (а то није само Украјина, него и Грузија и Молдавија):

          „Ми такође морамо све то да поткрепимо међународним снагама за брзо реаговање – копненим, ваздушним, поморским и специјалним, које ће моћи брзо да се упуте у било коју тачку света. Такве мере захтеваће улагања од стране наших савезника у НАТО”.

         Обамин и Камеронов чланак показује да Запад не само да није спреман да мења свој став према уређењу света, него да намерава да и даље иде путем који ће довести до краха глобализације коју су они изграђивали и држава које су њена основа. Зато што се истовремено не може тући са пасионираним исламом, опкољавати Русија и сукобљавати се с Кином. А управо се тиме баве Англосаксонци  - и управо испод таквог крсташког похода они покушавају да потпишу земље континенталне Европе („Сарадња нас чини јачим, о чему год да се ради – било да је то супротстављање Русији или отпор ИСИЛ-у”), које ће се све чешће питати – зашто морају да буду пиони у туђој игри? Атлантисти греше кад мисле да ће Европљани дуго бити задовољни одговором – па, зато што смо ми изнад вас:

         „Британија и Америка наставиће да у овој мрежи играју водећу улогу не само зато што је то са моралног становишта исправно, него и зато што само подржавајући мир, демократију и људска права у читавом свету можемо да осигурамо безбедност британских и америчких породица”.

         Ми смо лидери зато што је то са моралног становишта исправно – то је, једноставно речено, „зато што смо ми изабрани”. Управо о томе је пре годину дана Владимир Путин одговарајући једном од аутора данашњег чланка, Бараку Обами,написао у „Њујорк Тајмсу”:

         „Пажљиво сам се упознао са његовим обраћањем нацији од 10. септембра. Допустићу себи да мало полемишем о питању које сматрам апсолутно кључним и темељним. Председник САД покушао је у свом говору да образложи изузетност америчке нације. Политика коју спроводе САД, по речима Председника САД, „разликује Америку од осталих”. „Ево шта нас чини изузетним” – изјавио је он отворено. Сматрам да је веома опасно заметати у главама људи идеју о њиховој изузетности чиме год да је мотивисано. Постоје државе велике и мале, богате и сиромашне, са старим демократским традицијама и које тек траже свој пут ка демократији. Оне, наравно, спроводе различиту политику. Ми се разликујемо, али када молимо Господа да нас благослови не смемо да заборавимо да нас је Бог створио једнакима”.

         Свака нација која претендује на изузетност и месијанство завршавала је пропашћу своје државе. Англосаксонска елита припрема исто такву судбину својим народима – међутим, сматра ли их ова космополитска за своје?

         Превела

         Ксенија Трајковић