Хоће ли контролори ући и у Банку федералних резерви Њујорка?

СЕРИЈАЛ ПОД НАСЛОВОМ „РЕВИЗИЈА ЗЛАТНИХ РЕЗЕРВИ САД“ (1)

• Америчка Државна благајна је 2004.-2005. проценила вредност златних резерви на 10.924 млн. долара. А у обједињеном билансу Федералних резерви - поред позиције „златни сертификати“ - стоји сума 11.036 млн. долара. А сума златних резерви би морала да се подудара са вредношћу „златних сертификата“
• Разлика од 112 милиона долара настала је кршењем закона о златним резервама
• Током последњих 10-15 година, не само у САД већ и у другим земљама, често су се појављивале сумње да у „златном краљевству“ америчке Државне благајне није баш све у реду
• Постоје сумње да злато из званичних резерви физички не постоји у трезорима - јер је окрњено ради продаје, лизинга и кредитних операција - или да је делимично замењено лажним златним полугама
• Нарочити интерес представља злато које се чува у Банци федералних резерви Њујорка. Према неким подацима, баш се тамо налази главнина „осталог благајничког злата“
• Ако се злато Форт Нокса и било како-тако контролисано, у „златне резерве“ БФР Њујорка ревизори никада нису ни привирили

Пише: Валентин КАТАСОНОВ  

        ТЕМА златних резерви САД данас је више него актуелна.

       Постојањем или највероватнијом несташицом жутог метала у сефовима и подрумима америчких трезора данас су окупирани и у самим Сједињеним Државама и ван њихових граница. У току неколико последњих година, например, амерички конгресмен Рон Пол тражи потпуну ревизију златних званичних резерви САД, које се од 1934. налазе на билансу Министарства финансија (Државне благајне), али је то питање крајње замршено.  

       Сумње у вези званичних златних резерви САД  

       Већи део званичних златних резерви треба да се налази у трезору у Форт Ноксу, који је био изграђен специјално у ту сврху пре Другог светског рата. Тамо су скупили злато из читаве земље, које су физичка и правна лица у складу са наредбом Френклина Рузвелта предала држави по цени од 20 долара за фину унцу. Основни део злата је стигао из банака, које сачињавају Федералне резерве САД, при чему су банке добиле такозване златне сертификате, са правом да их уносе у своје билансе.

       Неки су то назвали принудним откупом метала. А фактички - то је била конфискација злата. Након завршетка ове операције цена злата је промењена и износила 35 долара. 

       Правих контрола златних резерви САД није било од почетка 1950-их. Дешавале су се спорадичне контроле. Након затварања „златног прозора“ почетком 1970-их (обустављања замене злата за доларе) била је донета одлука о контролисању златних резерви. Неке контроле су обављане између 1974. и 1986., али су и оне, под притиском генералног инспектора Министарства финансија, биле обустављене.  

       За последњих 10-15 година, не само у САД већ и у другим земљама, све се чешће појављују сумње да у „златном краљевству“ америчке Државне благајне није баш све у реду.

       Има неколико верзија: 

       1. Злато америчке Джавне благајне фактички остаје на свом месту, али, пошто је више пута било предмет различитих нагодби (коришћено је, например, као гаранција), више не припада Државној благајни.   

       2. Злато из званичних резерви физички не постоји у трезорима (свакако не у пуном обиму, како је то представљено у извештајима Министарства финансија). То јест: да је окрњено ради продаје, лизинга и кредитних операција.  

       3. У трезорима постоје гомиле полуга, чији се број подудара са оним у извештајима Министарства финансија, али су то потпуно или делимично полуге лажног злата. Како би се сакрило незаконито извлачење злата, праве полуге су замењене полугама од волфрама.  

       4. Злато из званичних резерви више не припада Државној благајни, вратило се у банке (одакле је било узето 1930-их година). Влада САД је била дужна банкама које улазе у састав Федералних резерви САД толике суме да је Државна благајна, како би вратила део тог дуга, морала да плаћа жутим металом. 

       Многи критичари Федералних резерви САД подвлаче да су оне и Државна благајна САД - спојени судови, да званичне златне резерве само формално припадају држави, а фактички су већ под шапом банкстера (тако се данас у Америци зову банкари - по аналогији са гангстерима).   

Конгрес САД  захтева ревизију злата  

       Они који су почели да захтевају ревизију златних резерви САД делују на два фронта - инсистирају на контроли и Федералних резерви и Државне благајне.

       Потеза поводом „Федералних резерви“ након првог таласа финансијске кризе је било неколико.

       Средином 2012. доњи дом Конгреса САД подржао је нацрт закона о комплетном одитовању Федералних резерви. Међутим нацрт још увек није постао закон јер у Сенату банкари имају мноштво савезника који имају разлоге да коче доношење закона и да се противе ревизији. Јер, могу да испливају тајне њихове сарадње са Државном благајном САД у сфери незаконитог коришћења златних резерви, укључујући догађај када су Федералне резерве дале 16 билиона долара кредита највећим америчким и страним банкама у време последње финансијске кризе.  

       По мишљењу неких критичара Федералних резерви, монетарне власти САД су у последње време изгубиле сваки опрез и више не предузимају ништа да би обезбедиле тајност својих незаконитих операција... Ево само једног примера.

       Америчка Државна благајна је 2004.-2005. у својим извештајима проценила вредност златних резерви на 10.924 млн. долара (у САД се до данашњег дана процена званичних резерви базира на цени из 1973. од 42 долара за фину унцу). А у обједињеном билансу Федералних резерви - поред позиције „златни сертификати“ - стоји сума 11.036 млн. долара. А сума златних резерви би морала да се подудара са вредношћу „златних сертификата“.

       Разлика је, као што се види, од 112 милиона долара, а настала је кршењем закона о златним резервама. Мада су 2006. монетарне власти (вероватно уочивши неслагање) успоставиле равнотежу, па је остао утисак да се банкстери баве незаконитим операцијама са златом.  

       Рон Пол је покушао да открије неке „златне тајне“ Федералних резерви, тако што је слао упите у ту организацију и испитивао представнике Резерви САД.

       Конкретно, у јуну 2011. у Конгрес САД био је позван главни инспектор Федералних резерви Скот Алварес. Њему је било постављено неколико питања која су се тицала злата. Алварес се заклео да од 1933. године банке Федералних резерви немају ни једне унце жутог метала. Рон Пол је испољио знатижељу у вези са „златним сертификатима“: да ли су то реверси који банкама дају право да траже и да добијају од Државне благајне злато?

       Алварес није могао да дâ сувисао одговор шта су то „златни сертификати“, рекао је само да су то „књиговодствени папири“ који се приказују у банкарским билансима. 

       Слични упити и испитивања нису успели да расветле ситуацију са златом. Зато је Рон Пол почео да тражи приступ ревизора у „златне подруме“ Државне благајне. Дакле: у Форт Нокс. Али, не само то.

       Већ неко време део благајничког злата се смешта и у друге трезоре на територији САД - у Вест Поинту, у Денверу (монетарни двор САД), у подруме низа резервних банака Федералних резерви САД.

       То злато - ради краткоће - понекад зову „осталим благајничким златом“.

       Нарочити интерес представља злато које се чува у Банци федералних резерви Њујорка. Према неким подацима, баш се тамо налази главнина „осталог благајничког злата“.

       Ако се злато Форт Нокса и било како-тако контролисано, у „златне резерве“ БФР Њујорка ревизори никада нису ни привирили.

       Зато је једна од сензација прошле године била одлука владе САД да се спроведе ревизија тих „златних залиха“.

       (следи наставак)

       Превела Марија Петрова