Зашто да и Финци не гласају на руским изборима кад Путин утиче и на њихов живот?

АУТОРИТЕТ РУСИЈЕ У СВЕТУ СВАКИ ДАН РАСТЕ, А ГДЕ ЋЕ НАС ТО ДОВЕСТИ - ВИДЕЋЕМО

Владимир Путин и Саули Нинисто, фински председник

• Руски председник утиче на живот Финаца чак више него председник Финске
• Путин представља претњу за западне државе. Правник по образовању, он воли поштовање закона и међународних конвенција. А то се не свиђа његовим западним колегама које су навикле да раде по своме
• Међутим, још је опасније то што је Путин реално популаран не само у Русији, већ и ван њених граница. При том је немогуће упоредити Путина са другим владарима Русије или руководиоцима других земаља јер други председници углавном само глуме - председнике
• Путин је опасан по томе – што је нормалан, руски човек. У томе је његова претња Западу. Јер, то значи да ће он нормализовати Русију. А једина улога у којој се Русија осећа природно – јесте улога империје 

Пише: Јохан БЕКМАН, фински социолог и публициста 

ПОШТО је магазин Forbes прогласио председника Руске Федерације Владимира Путина за најутицајнијег човека на планети, сетио сам се чланка у финском листу, који је објављен пре много година. То је био материјал на тему: зашто Финци немају право да гласају на председничким изборима у Русији кад руски председник утиче на живот Финаца више него председник Финске?

Желим да напоменем да је то била позиција водећег финског листа.  

Занимљиво. Материјал се појавио пре готово 10 година када је Путин већ био на власти. Такав текст је доказ да је утицај Путина већ у то време био већи и шири од граница Русије. Али, тада свет још није знао ко је он у ствари.  

Данас зна. Скорашњи догађаји доказују да су - заједно са Путином - утицај и ауторитет Русије порасли много више од ауторитета такве организације као што су УН, која није успела да реши проблем Сирије. А руски председник је успео.

Он је практично спречио агресију САД и НАТО на Сирију и на тај начин није дозволио почетак трећег светског рата. И морална позиција Путина према Сирији је поштенија у поређењу са непријатељима Русије који истовремено подржавају терористе у борби против председника Сирије Башара Асада и траже неодложно војно мешање.  

         Иницијатива Путина доказала је да он не само да штити Сирију од агресије САД и НАТО, већ штити и суверенитет сваке нације, као и вољу народа сваке демократије.  

         Путин је интересантан и по томе што он, за разлику од већине западних политичара, не глуми председника. Он је само Путин. Многи други председници у најбољем случају понашају се као глумци, а у најгорем – као роботи.

         Често се стиче утисак да председник Француске или премијер Велике Британије, например, имају живот апсолутно одвојен од оног, „на позорници”. Обама је потпуно нови глумац на сцени, али своју улогу игра под маском. Његова маска је начин да сакрије стварну, много жешћу политику.

         Гледалац са стране може да каже да се Путин понаша као да је код куће. Он може нормално да се смешка, шали или смеје. Он све то ради потпуно спонтано, као што то ради човек у добром расположењу.  

         Зато је тешко мрзети Путина. Свим његовим политичким непријатељима и опонентима лако је да испадну кловнови. Например, недавно је постало познато да такозвана „несистемска опозиција” Русије нема никакав политички програм. То је било апсурдно.  

         Стиче се утисак да руски председник увек истиче своје мишљење. То је такође неочекивано и невиђено. Путин, например, организује прес-конференције за време којих је у току неколико сати у директном преносу одговара на питања новинара и народа. Други политичари су покушавали да га имитирају, али њима то просто није полазило за руком, јер они, често, немају своје мишљење.  

         Зашто? Зато што је на Западу председник – политичар, који понавља речи својих спонзора. Он не може да искаже своје мишљење.  

         Путин је добар менаџер, за разлику од западних руководилаца, који су углавном професионални скупљачи предизборне спонзорске подршке.  

         Још један проблем за западне колеге је у томе што Путин штити националне интересе Русије. То се види свуда и у свему. Западни председници страхују да ће и њихови народи захтевати од њих заштиту њихових националних интереса.  

         Неки експерти су задуго пре почетка избора почели да оптужују Русију да су њени наредни избори унапред фалсификовани.

         Тада су у Русији организовали још један невиђени експеримент: на сваком изборном месту су поставили видеонадзор, сваки човек на планети могао је прати ток избора онлајн.

         Западни председници и политичари су већ сада у шоку. Они страхују да ће и њихови народи тражити онлајн видеонадзор избора. Како ће спонзори на то одреаговати? У САД, например, нико не може да провери како раде ти „изборни” рачунари и какви су у њима програми.  

         Путин представља претњу за западне државе. Правник по образовању, он воли поштовање закона и међународних конвенција. А то се не свиђа његовим западним колегама које су навикле да раде по своме. Међутим, још је опасније то што је Путин реално популаран не само у Русији, већ и ван њених граница. При том је немогуће упоредити Путина са другим владарима Русије или руководиоцима других земаља. Изгледа, да он сам ни са ким другим себе не упоређује. То је добар пример: зашто човек мора да се са неким стално упоређује?   

         Наравно, он одлично изгледа у поређењу са Јељцином или Горбачовом. Али, њихов контекст је био другачији. Горбачов је био у контексту СССР-а, Јељцин – у контексту рушевина СССР-а. Особеност Путина је у томе што је његов контекст – Русија. Значи, Путин је човек у контексту Русије.  

Владимир Путин и Башар ал-Асад

         Путин је опасан по томе – што је нормалан, руски човек. У томе је његова претња Западу. Јер то значи да ће он нормализовати Русију. Једина улога у којој се Русија осећа природно – јесте улога империје.  

         Русија не може да буде националистичка, моноетничка држава јер ће се тако распасти. Зато је један од главних задатака Путина – да се ликвидира национализам буржоазије. У Русији фактички не постоји руски национализам, за разлику од других европских држава које су практично такозване националне државе. У Русији постоји здрави патриотизам – који на Западу уопште не постоји.  

         Како пише познати научник, стручњак за Русију, амерички професор Данијел Ранкур-Лаферијер, термин „Руска Федерација” „загонетно звучи као привремени”. Патриотизам данашње Русије је патриотизам нове, мултинационалне, мултиконфенционалне империје.

vНормализовати Русију значи створити Евроазијску империју која нема никакве везе са руским национализмом. Ми овде видимо мултиконфенционалну, мултинационалну државу која је изграђена на принципима слободних тржишних односа и једнакости међу људима.  

         Треба се сетити и Едварда Сноудена, бившег сарадника ЦИА који је демаскирао глобалну шпијунажу САД, а који представља прекретницу у каријери Путина. Јер, Сноуден је на свом примеру показао - ако су раније људи тражили бољи живот на Западу – да га сада траже на Истоку.  

         Узгред, занимљиво је зашто на листи часописа Forbes нема Лаврова, већ само Путин? Министар спољних послова РФ Сергеј Лавров је такође један од најутицајнијих људи на планети. Његов утицај је већи од утицаја неког канцелара или премијера. Искрено, и Лавров би требало да се нађе на тој листи, било је необјективно ставити на листу само једног човека из Русије. Изгледа, да су на тај начин творци ове листе желели још једном да покажу да игноришу реални утицај Русије у свету.  

         Ауторитет Русије у свету сваки дан расте. Где ће нас то довести – видећемо.  

         Превела Марија Петрова