Запад већ издаје књиге на тему: демократија је пропала...

ЗАПАДНА ДРУШТВА ЋЕ ДОТУЋИ ШИРЕЊЕ НЕПИСМЕНОСТИ И „ПРОТЕЗА МОЗГА“ - ИНТЕРНЕТ

• Том НИКОЛС, професор на Колеџу ратне морнарице, стручњак за контролу наоружања, написао је књигу „Смрт стручног знања“. Једноставније и јасније се зове опсежан чланак који преноси главне идеје књиге - „Како је Америка изгубила веру у стручно знање“ (објављен у мартовском броју часописа Foreign Affairs)
• Дијагноза професора Николса је следећа: Американци су стигли до тачке када се незнање сматра за предност. Најбучнији су они који не знају ништа
• Николс је за насталу ситуацију измислио нову реч - „идиократија“, односно - владавина идиота
• Аутор књиге у вези надмоћи идиократије предлаже да се вратимо у 18. век просто због тога што су раније идеје тог столећа функционисале и доносиле успех чак у доба демократије (и чак уз различите облике тоталитаризма). Све остале варијанте будућности њему се чине катастрофалним. Николс је, вероватно, у праву  

Пише: Дмитриј КОСИРЈЕВ, РИА Новости

        ВЕЋ се пишу књиге о томе да ће савремено западно (алијас демократско) друштво уништити агресивна и неписмена већина становништва.

        Једна таква књига која ове године излази из штампе, почиње од познатог и нама разумљивог примера: у САД-у је 2014. године рађено испитивање на тему - да ли Америка треба да се војно умеша у догађаје на Украјини, односно на Донбасу? Анкета је показала: само је један од шест испитаника успео да нађе Украјину на мапи, међутим, што је човек мање знао о томе где се она налази - те је више нагињао томе да Америка треба тамо да ратује.

        Књига се зове „Смрт стручног знања“.

        Једноставније и јасније се зове опсежан чланак који преноси главне идеје књиге - „Како је Америка изгубила веру у стручно знање“ (објављен у мартовском броју часописа Foreign Affairs). Аутор је Том Николс, професор на Колеџу ратне морнарице, стручњак за контролу наоружања.

        Дијагноза професора Николса је следећа: Американци су стигли до тачке када се незнање сматра за предност. Дискусије се претварају у такмичење у гласном говорењу. Најбучнији су они који не знају ништа. То су људи који су толике незналице да нису ни свесни колико су неуки нити су способни да упијају знања.

        Нама је то добро познато. Нажалост, углавном из примера понашања чланова Конгреса САД који подилазе укусима бирача.

        Још једна дијагноза: живот се искомпликовао и као никада раније траже се стручна знања. Управо из тог разлога већина људи се више не подсмева носиоцима стручних знања - већина њих само беспомоћно мрзи „елиту“ и свесно или несвесно се бори против њених припадника.

        Притом се политичари, којима је неопходно да буду изабрани, плаше да се повезују са агресивном неуком већином: неће победити на изборима. Резултат свега је тотална дисфункција друштва.

        Професор Николс је за насталу ситуацију измислио нову реч - „идиократија“, односно владавина идиота. Мада, постоје и синоними.

        „Дебили!“ - рекао је не тако давно на сличну тему један високи дипломата једне од водећих држава, који је затим преко свог секретара за штампу покушао да се одрекне те своје изјаве.

        Дипломата, истина, није мислио на Американце. Али, ко каже да је то искључиво америчка болест? Зар се Русија толико на том плану разликује од САД?

        За сада се разликује, али се креће у том правцу. На жалост.

        Хајде да размотримо: ко или шта је виновник актуелним процесима.

        „Протеза мозга“ - интернет, наравно. Ево, и аутор књиге бележи у вези идиократије: раније је библиотека била место где се не концентрише просто знање, већ оно знање, које је прошло неку контролу, прошло кроз неке филтере. У интернету свако може да моментално нађе било које бројке и податке - и зашто онда човек мора поштовати носиоце знања?

Том Николс

        Као последица тога, пише Николс, и сами стручњаци су изгубили самопоштовање и спремни су да дају потребан резултат ономе, ко више плати, односно - даје донације. Публика, додаћемо, захваљујући интернету такве случајеве одмах открива и стручњаци се још мање поштују. Значи, дешава се нешто налик на неконтролисану и убрзану реакцију распадања.

        Међутим интернет као такав није крив за све што се догађа - то није живи организам са злом вољом. Криви су, ипак, људи.

        Књига професора Николса посвећена је питању „Шта није у реду са демократијом?“. То је класичан рад на тему - ко све данас не сахрањује демократију и не размишља на тему: демократија је пропала, шта следи?

        Аутор сматра да данашњи Американац не разуме демократију онако како треба, у сваком случају - не онако као што су ствари видели Бенџамин Френклин и други оци-оснивачи америчке нације крајем 18. века.

        Демократија, каже он, то је следеће: оруђе, помоћу ког информисани бирачи могу да бирају људе који ће их представљати у влади, који ће моћи да питају стручњаке како стоје ствари и да доносе одлуке у име публике.

        Ту се догодила незгода - „колапс грађанства“.

        Публика се „одрекла“ своје битне обавезе да буде информисана и политички писмена толико да може да бира представнике који би водили мудру политику у њено име.

        Рећи ћемо без увијања чиме се бави аутор. Он покушава да врати западну цивилизацију у доба које је претходило демократији. У доба Просветитељства. Мада, за сваки случај, не спомиње то директно.

        Главна мисао тог доба била је следећа: човек се формира уз помоћ друштвених наука и просветитељства, односно захваљујући филозофима, музичарима, књижевницима и историчарима. Друштво покреће наука, између осталог и техничка. Врховна власт има право и могућност да буде власт захваљујући томе што слуша - како би се данас рекло - стручњаке. Они су њен ослонац. Они не владају, али њих поштују.

        За демократију нема места у овој свирепој пирамиди заслуга и знања. Демократија то је када су сви једнаки, када свако може да постане било ко, ако ће народ за то да гласа. То је разуман систем, зато што чува народе од самоуништења које може да буде проузроковано побуном оних који не воле људе са знањима и заслугама.

        Међутим, и она је свирепа, јер редовно бира решења у корист тренутног побољшања ситуације у друштву, или чак и света, уз масовну ликвидацију неистомишљеника.

        Резултат је двоглави хибрид. Идеја демократије, подсетићемо, родила се крајем 18. века из идеје Просветитељства (просто је њена поједностављена ругоба). Међутим, Просветитељство је тада било толико популарно да се са демократијом спојило у чудан савез неспојивих материја (довољно је само да погледамо историју СССР-а). И у таквој форми је овај хибрид постојао до данашњег дана. Сада је, као што видимо, на издисају.

        Крај епохе.

        Аутор књиге у вези надмоћи идиократије предлаже да се вратимо у 18. век просто због тога што су раније идеје тог столећа функционисале и доносиле успех чак у доба демократије (и чак уз различите облике тоталитаризма). Све остале варијанте будућности њему се чине катастрофалним.

        Николс је, вероватно, у праву.

        Превела: Марија Билбија