За разлику од Горбачова и СССР - Кина није насела на америчке либералне догме

БИЛИ СУ У ПРАВУ ОНИ КОЈИ СУ УПОЗОРАВАЛИ ДА ЋЕ КАПИТАЛИЗАМ РУСИЈИ ГУРНУТИ НА ПЕРИФЕРИЈУ (1)

  • Пре тридесет година, квалитет живота у Украјини је био за ред величине виши него у Кини, а данас је - три пута нижи. Кинези нису дозволили западним консултантима да их претворе у транзициону економију
  • Русија је све те године тапкала у месту, с муком се вративши на средњу дужину живота достигнуту у СССР, и то са знатно мање бројним становништвом лошијег здравственог стања и обимом производње са знатно мањом додатном вредношћу. За то време остале земље су наставиле да се развијају, а већина њих нас је достигла и престигла
  • Други свет земаља социјализма се после распада СССР смањио по територији, али узимајући у обзир социјалистичку оријентацију не само Кине, него и Индије и земаља Индокине, постао је и апсолутно и релативно већи, како по хуманом развоју, тако и по БДП
  • Иако је први свет прогутао простор СССР-а, свеопшта криза капитализма, о којој су волели да пишу совјетски политички економисти, није се прекинула. Два-три трилиона долара и милиони нових радника извезени из бивших социјалистичких земаља у западне корпорације, смо су одложили заоштравање те кризе, која данас добија апокалиптичке обрисе
Пише: академик Сергеј ГЛАЗЈЕВ, економиста, саветник Владимира Путина
 

        ПО ОКОНЧАЊУ године, коју је обележила стогодишњица Октобарске социјалистичке револуције, може се направити биланс конкуренције идеја које владају светом.

        Ако под светом подразумевамо цело човечанство, онда као критеријум успеха у конкуренцији идеологија треба узети брзину социјално-економског развоја, која се мери индексима бруто друштвеног производа (БДП) и показатеља хуманог развоја (ПХР).

        У последњих тридесет година, безусловни лидер по оба индекса је Кина, а безусловни аутсајдер - Украјина.

        Пре тридесет година, квалитет живота у Украјини је био за ред величине виши него у Кини, а данас је - три пута нижи.

        Русија је све те године тапкала у месту, с муком се вративши на средњу дужину живота достигнуту у СССР, и то са знатно мање бројним становништвом лошијег здравственог стања и обимом производње са знатно мањом додатном вредношћу.

        За то време остале земље су наставиле да се развијају, а већина њих нас је достигла и престигла.

        Русија је пала испод просечног нивоа и нашла се међу земљама трећег света.

        Други свет земаља социјализма се после распада СССР смањио по територији, али узимајући у обзир социјалистичку оријентацију не само Кине, него и Индије и земаља Индокине, постао је и апсолутно и релативно већи, како по хуманом развоју, тако и по БДП.

        Предњачећи по брзини социјално-економског развоја испред земаља првог света два-три пута, други свет ће за десет година доминирати на планети.

        Први свет већ две деценије стагнира, безуспешно се борећи са растућим диспропорцијама.

        Иако је први свет прогутао простор СССР-а, свеопшта криза капитализма, о којој су волели да пишу совјетски политички економисти, није се прекинула. Два-три трилиона долара и милиони нових радника извезени из бивших социјалистичких земаља у западне корпорације, смо су одложили заоштравање те кризе, која данас добија апокалиптичке обрисе.

        Показало се да су били у праву они критичари тржишних реформи, који су упозоравали да ће прелазак из социјализма у капитализам Русију бацити на периферију, међу земље Латинске Америке и Африке. Али, показало се да су у праву и аутори теорије конвергенције, који су предлагали спајање добрих елемената капиталистичког и социјалистичког система, уз одустајање од лоших.

        Управо такву синтезу су остварили кинески комунисти, изградивши социјалистичку тржишну привреду. Питирим Сорокин је то пре пола века назвао интегралним системом, прогнозирајући крај, како совјетског социјализма, тако и америчког капитализма.

        Интегрални систем спаја централизовано планирање са тржишном конкуренцијом, државну својину у инфраструктурним и базним гранама са приватним предузетништвом у осталом делу привреде, социјалистичку идеологију са могућношћу личног богаћења.

        Дајући подршку предузетништву, држава га регулише тако, да задржава енергију приватног бизниса у кориту друштвених интереса. Држава интегрише делатност различитих друштвених група и струковних удружења тако, да резултат буде раст друштвеног благостања.

        Ако је у капиталистичком систему главни критеријум привредне делатности профит, а у совјетском систему је то био раст производње, у Кини је главни критеријум - побољшање квалитета живота становништва. Кинески систем државне регулативе је усмерен на раст инвестиција за развој производње потрошачких добара. Решавању тог задатка подређен је цео систем регулисања привреде, укључујући државни банкарски систем, који обезбеђује јефтиним дугорочним кредитима реализацију планова привредних субјеката за повећање обима и техничког нивоа производње.

        Ти планови се праве у сталном дијалогу државне власти, пословне и научне заједнице, у којем се стратешки циљеви постављени на политичком нивоу, реализују у приватним иницијативама кроз сложени систем директних и повратних веза, којим се стимулише стваралачка делатност и кажњава друштвена штета.

        Три деценије Кина задржава прво место у свету по брзини социјално-економског развоја. То се постиже ефективним системом управљања, чији сви механизми раде хармонично захваљујући подршци већине становништва идеологији сталног раста друштвеног благостања. Све што противречи тој идеологији се одбацује, без обзира на догме ових или оних учења.

        Тако се Денг Сјаопинг одрекао догматике научног комунизма, која је забрањивала најамни рад и акумулацију приватног капитала. Као резултат подизања приватног предузетништва међу сеоским становништвом, почео је бурни раст пољопривредне производње, а земља је решила проблем снабдевања прехрамбеним производима, који није успео да реши моћни Совјетски Савез.

        За разлику од совјетског руководства, КП Кине није насела ни на супротне догме либерално-демократске идеологије. Она је почела да гради тржишну економију, не одричући се од достигнућа социјализма.

        Током прве деценије формирања тржишних механизама, приватно предузетништво се развијало на основи потпуне одговорности бизнисмена целокупном својом имовином.

        Институти ограничене одговорности, помоћу којих је од руске државе отета већина имовине и исцеђено два трилиона долара изнетог капитала, у Кини су се појавили тек пошто су формиране моралне норме одговорног понашања у пословној етици кинеског бизниса. Држава није бесплатно делила имовину, није дозвољавала финансијске шпекулације, контролисала је прекограничне операције, а предузетници су се богатили путем производње друштвено корисних производа.

        За разлику од Русије, Кина не поштује догме Вашингтонског консензуса. Не намерава да укине валутну контролу и ограничења за прекограничне миграције капитала, неће напуштати државно кредитирање инвестиција, задржаће у државној својини базне привредне гране и контролу над формирањем цена основних роба.

        Кинези нису дозволили западним консултантима да их претворе у транзициону економију - они су изградили социјалистичку тржишну економију са кинеским специфичностима. Том дефиницијом, они су подвукли постојање различитих модела социјалистичког система, поново демонстрирајући стваралачки приступ управљању социјално-економским развојем. У том духу они граде и своје међународне економске везе.

        Стратегија „Један појас - један пут“, коју је прокламовао Си Ђинпинг, заснива се на заједничким инвестицијама у перспективне правце трговинско-економске сарадње и оријентисана је на комбиновање конкурентских предности у циљу узајамне користи.

        За разлику од вашингтонских финансијских одредби, које намећу свим земљама самоуништење државних граница и ограничења, пекиншке развојне одредбе предлажу финансирање заједничких инвестиција у заједничком интересу, без политичких условљавања.

        Одбацивши догматизам, КП Кине је створила идеологију интегралног система, која спаја социјалистичке циљеве, слободу стваралачке самореализације личности у друштвено корисној стваралачкој делатности и патриотизам.

        Прележавши културну револуцију, она се ослободила радикализма, својственог основним идејним токовима прошлог века: комунизму, либерализму и нацизму.

        Другим путем ка интегралном систему иде Индија, спајајући Гандијеве социјалистичке идеје, вредности демократије и националне интересе. На том путу, она је, као и Кина, постигла убрзање социјално-економског развоја, избивши пре две године, на прво место у свету по прирасту БДП.

        Земље Индокине, које иду путем социјализма уз очување својих културних специфичности, такође показују високе стопе економског раста. Чак и афричке земље, које примењују у Кини разрађене методе управљања, показују убрзање економског раста. Као пример може да служи Етиопија, која се извлачи из немаштине са двоцифреним темпом прираста БДП.

        Превод: Владимир Кршљанин

         (следи наставак)

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари